Ptice – Tarjej Vesos

Tarjej Vesos je norveški pisac, rođen 1897. godine. Prvi put se na književnoj sceni pojavljuje sa nepunih 30 godina, romanom Menneskebonn (1923), a slavu u književnim krugovima stiče romanom Det store spelet (1934). Bio je izuzetno plodan pisac (napisao je pedesetak književnih dela), a najpoznatiji je po svojim romanima „Ptice“ i „Ledeni dvorac“, koji se ujedno smatraju i njegovim najuspelijim delima. Pored romana, pisao je i kratke priče i poeziju. Vesos je i za života bio poštovan i rado čitan pisac (tome svedoče brojne književne nagrade, kao i tri nominacije za Nobelovu nagradu za književnost), a danas ostaje priznat kao jedan od najznačajnijih pisaca norveške književnosti. Umro je 1970. godine.

Roman „Ptice“ (1957) pripoveda priču o Matisu, čoveku koji je na mentalnom nivou deteta. On živi sa svojom starijom sestrom Hege, u kućici blizu jezera, izolovanom od sela u kojem ga meštani znaju kao Matisa Tupana. Matis je stalno u potrazi za poslom, ali zbog svojih ograničenja, kojih je i sam svestan, nijedan posao ne uspeva da zadrži. Činjenica da zbog toga sestra mora da ga izdržava, iako je odrastao čovek, u njemu neretko ostavlja osećaj gorčine i poniženosti.

Matisovu monotonu svakodnevnicu koju uglavnom provodi u sanjarenju, uzburkaće jednog dana preletanje šljuke preko njegove i Hegine kuće. Ovaj događaj iz njegove perspektive dobija kosmičke razmere, a nerazumevanje okoline, pa i rođene sestre, o važnosti statusa koji im je šljuka svojim odabirom puta dala, probudiće u Matisu potrebu za kontemplacijom i još više će produbiti fundamentalne razlike između ovog odraslog dečaka i ljudi koji mu ni po čemu nisu nalik.

Kada Matis konačno pronađe posao koji mu odgovara, kao čamdžija koji bi trebalo da prevozi putnike s jedne strane obale na drugu, i taj trud će se izjaloviti, uprkos njegovom entuzijazmu i rešenosti. Čamac koji poseduje nepopravljivo je oštećen i ne može da preveze dvoje ljudi odjednom. Uprkos njegovoj rešenosti da čamac popravi i „razradi posao“, jedina stranka koju će ikada prevesti biće drvoseča Jergen, koji će se zaljubiti u Hege i tako postati Matisova najveća pretnja zbog konstantnog straha da će zauvek izgubiti jedinu osobu koju ima u svom životu.

Iako su Matisove misli zbrkane, njegove emocije su čitaocu prenesene kristalno jasno. Matis je kao dete, nesposoban da se brine o sebi, očaran prirodom i u večitoj nemogućnosti da se nađe na istoj talasnoj dužini sa „odraslima“. On je ljubomoran i sebičan u svojim potrebama, kakva deca često umeju da budu. Ono što Matisa čini tragičnim likom (i on ostaje tragičan lik do kraja romana) jeste njegova svest o sebi. On zna šta okolina misli o njemu i to mišljenje prihvata, iako ga ono frustrira i čini da se oseća suvišnim i bezvrednim. Ova osećanja će bespovratno kulminirati ulaskom Jergena u njegov život.

Sumorna atmosfera romana i elegantna jednostavnost Vesosovog stila u potpunosti predočavaju Matisov unutrašnji svet, ali i svakodnevnicu u kojoj je primoran da se suočava sa ljudima koji ga ili sažaljevaju ili dočekuju sa podsmehom. Svet „Ptica“ je svet bola, svet neprijatnih tišina u kojem niko ne može da bude iskren sa ljudima oko sebe. Osnovna tema ovog dela, stoga, mogla bi biti tragična nemogućnost komunikacije modernog društva i ptica je upravo motiv koji u ovom romanu to najbolje pokazuje.

Matis nekoliko puta, svaki put bezuspešno, pokušava da objasni važnost preleta šljuke. Niko ga ne razume, jer ni ne pokušava da ga razume. Čak i kada pokušava da se okrene sestri, jedinom utočištu koje ima, naizlazi na zid nerazumevanja, a upravo to nerazumevanje i nemogućnost iskazivanja misli i osećanja dovode do tragičnih posledica u romanu.

Ma koliko Matis bio hendikepiran u očima većine, njegova posebnost stoji kao podsetnik onome što je moderno društvo odavno izgubilo: snagu emocija, jedinstvo sa prirodom i moć da se vidi čudo u sitnicama koje ljudi odavno ne primećuju, a život bi im možda bio lepši i ispunjeniji, samo kada bi na trenutak stali i zaista osmotrili svet oko sebe.

Ocena: 3.5/5

Izdavač za Srbiju: Dereta