ČitamČitaš festival knjige 2016

Ovaj vikend bio je izrazito aktivan za beogradske knjigoljupce (ili one koji su se zadesili u Beogradu). U petak je, kao što znate, održana još jedna Noć knjiga, na koju, zbog neočekivanih okolnosti, ipak nisam otišla i moram da priznam da mi je drago zbog toga. Moj plan ove godine bio je da popunim rupe u kolekcijama, odnosno da kupim već pročitane knjige koje mi nedostaju. Nepročitanih knjiga imam toliko da sam sigurno obezbeđena do Sajma, a znajući sebe, našla bih nešto novo i povećala već ogromnu TBR listu. Radujte se, razum je prevladao! Tome je pomogla činjenica da je odmah nakon Noći knjige došao ČitamČitaš festival, za koji se spremam već duže vreme.

ČitamČitaš festival je događaj koji se odigrava jednom godišnje, a cilj mu je promocija čitanja. Mesto odigravanja festivala je Kosančićev venac, odnosno mesto na kojem se, pre nego što je srušena u Drugom svetskom ratu, nalazila Narodna biblioteka. Već četvrti put, na ruševinama Biblioteke, odigrava se niz događaja, među kojima prednjači trampa polovnih knjiga, po kojoj je festival i najpoznatiji. Pravila su jednostavna: donesete knjige koje vam, iz ovog ili onog razloga, više nisu potrebne, predate ih volonterima koji ih označe pečatom festivala i obezbedili ste sebi ulaz. Princip trampe je knjiga za knjigu, dakle, koliko knjiga donesete, toliko odnesete.

Pored trampe, mogli ste da uživate u nastupu Horkestra i Kim Tamare, da slušate tribinu „Kako postati pisac“, da dovedete klince na radionicu „Junaci i zlikovci“, da slušate poznate kako čitaju odlomke iz svojih omiljenih knjiga, da glasate za učesnike foto konkursa i da dobijete svoj omiljeni citat ispisan krasnopisom kaligrafa.

Ja sam, zbog nekih obaveza, propustila veći deo festivala, a najviše mi je, zapravo, žao zbog citata. Ispostavilo se, međutim, da je bilo pametnije da sam sve to odložila, jer sam, eto, umesto da čekam red kako bih dobila lepo ispisan citat, čekala red kako bih dobila rendgenski snimak ugruvane ruke. Ovim putem želim da se opravdam što ovaj post ovoliko kasni. Iako je, srećom, sa rukom sve u redu, rame me tvrdoglavo boli, pa je kucanje ovog posta akrobacija sama po sebi (i već predugo traje).

A sada ono što je i poenta ovog posta – ulov na festivalu!

Donela sam sedam knjiga (zahvaljujem ovom prilikom koleginicama blogerkama što su mi ustupile jednu svoju, bacite pogled na Cajkine kandže i Nemam ime, imam komentar), a to su:

Dva romana Patriše Kronvel, „Okrutno i neobično“ i „Farma leševa“. Nikada nisam čitala njene romane i generalno slabo stojim sa trilerima, ali sad imam rezervu ukoliko me zasvrbi želja za mračnim krimi pričama!

„Proročanstvo Romanov“, Stiv Beri. Za nekoga ko slabo čita trilere, donela sam dosta trilera. Kao što može da se pretpostavi iz naslova, radnja se odvija u Rusiji, i to nakon što je narod na referendumu odlučio da se obnovi carstvo. Daleki potomci Nikolaja II nadmeću se oko preuzimanja prestola, a advokat Majls Lord dobija zadatak da temeljno istraži podatke o jednom od pretendenata. U svom istraživanju, Majls će shvatiti da Raspućinovo proročanstvo možda ipak nije samo prazna priča.

„Ripli Bogl“, Robert Maklijam Vilson. Lirski roman o mladom intelektualcu iz Belfasta. Viđala sam ovaj roman ranije, a opis me je neodoljivo podsetio na „Uliks“, pa rekoh što da ne. Uz to, pisac je Irac, a i navodi Džojsa kao literarni uzor, dakle asocijacija na „Uliks“ je verovatno namerna, a to svakako obećava.

„Jošte čekam taj reč da mi rekne“, Negoslava Stanojević. Vrlo zanimljiva priča u vezi sa ovom knjigom. Otkako sam započela blog, upoznala sam, makar online, mnogo zanimljivih ljudi koji i sami vode blogove. Jedna od tih osoba je upravo autorka ove knjige (njen blog možete pogledati klikom OVDE). Knjiga priča priče iz Zaplanja i pisana je dijalektom, tako da će čitanje, ako ništa drugo, barem zbog jezika, sigurno biti zanimljivo iskustvo.

„Treći sektor“, Mirjana Đurđević. Knjiga kojoj sam se najviše obradovala! Znate da sam prošle godine sasvim slučajno otkrila ovu autorku koja mi se odmah podvukla pod kožu. Pojedine knjige je teško naći, tako da je ovo bio pun pogodak i opravdalo je odlazak na festival i mrcvarenje po Urgentnom. Jej!

I za kraj, Gogoljev „Šinjel“, dvojezični (rusko-nemački) iz 1947. godine. Knjižica na prvi pogled deluje neugledno, ali ja obožavam stare knjige (post o još jednoj neuglednoj, mada dosta starijoj knjizi koju posedujem možete pogledati OVDE), i ova je, zbog toga, najvredniji ulov ove godine.

Ukoliko je ovo prvi put da čujete za festival, imate sasvim dovoljno vremena da skupite knjige koje vam samo skupljaju prašinu, a koje bi mogle nekoga da obraduju. Sigurno imate barem nekoliko. I jedna je dovoljna da budete deo ove divne manifestacije.

Ja vas pozdravljam i idem da uživam u svojim novim knjigama i da mirujem (jer tako je rekao lekar!), a mi se pišemo čim moje levo rame prestane da odbija saradnju i kucanje na tastaturi ponovo postane bezbolan proces.

Vaša Stš <3