Papina kći – Dario Fo

Dario Fo je italijanski pisac, režiser, glumac i satiričar, rođen 1926. godine. Na književnu scenu stupa 1958. godine, od kada je napisao gotovo 50 književnih dela. 1997. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegovo delo obeleženo je metodama renesansne komedije del arte, a kao pisac i glumac se često oslanja na improvizaciju, koju svima toplo preporučuje.

„Papina kći“ je jedno od poslednje napisanih Foovih dela, objavljeno 2014. godine, i ujedno poseban kreativni izazov ovog pisca, koji u svojoj višedecenijskoj karijeri pre toga nikada nije napisao roman.

Ukoliko bismo pokušali da odredimo žanr ovog dela, mogli bismo reći da je „Papina kći“ romaneskna biografija Lukrecije Bordžije, obogaćena ličnim komentarima autora i njegovim ilustracijama pojedinih aktera relevantnih za priču, mahom zasnovanih na renesansnim originalima. Cilj ovog zanimljivog dela je, van svake sumnje, Foova želja da na čitaoce prenese svoju fasciniranost kćerkom pape Aleksandra VI i pruži im uvid u njenu ljudsku stranu, koju istorija često zaboravlja.

I zaista, Lukrecija Bordžija je bila fascinantna žena. Širom Italije poznata po svojoj neobičnoj lepoti, Lukrecija je rođena 1480. godine kao vanbračno dete Rodriga Bordžije i ostala je nepriznata (kao i njegova tri sina) sve dok Rodrigo nije postao poglavar katolične crkve. Uprkos tome, otac joj je obezbedio ugodno detinjstvo i obrazovanje o kojem su žene tog doba mogle samo da maštaju. Tečno je govorila latinski, a ostaje zabeležen i njen talenat za muziku, slikarstvo i poeziju. Kao takva, predstavljala je izuzetno političko oruđe za svog oca, i već u dvanaestoj godini svog života shvatila je šta znači biti papina kći – udata je, protiv svoje volje, za Đovanija Sforcu. Ovo joj neće biti jedini brak: Lukrecija se, za svojih 39 godina života, udavala tri puta, a svaki put su brakovi bili ugovoreni i okončani po nalogu pape.

Porodica Bordžija jedna je od najpoznatijih i najomraženijih papskih porodica u čitavoj istoriji, a Rodrigo Bordžija jedan od najmonstruoznijih katoličkih poglavara. Zahvaljujući reputaciji svoje porodice, ni Lukrecija nije bila omiljena među svetinom. U istoriji je ostala poznata kao trovačica, preljubnica i ljubavnica rođenog brata Čezarea. Ove glasine su, međutim, verovatno ipak samo glasine, s obzirom na to da ne postoje istorijski dokumenti koji bi potkrepili većinu ovih tvrdnji.

Dario Fo je, rešen da ispravi ovu nepravdu, ispričao manje poznatu priču o ovoj ženi, koja je, vrlo verovatno, bliža istini od one poznate svetu. Prikazao je Lukreciju kao nevino (ali veoma sposobno) biće, uhvaćeno u mašineriju sopstvenog oca.

Foov stil pisanja obiluje humorom i sarkazmom, dok objektivno sagledava političke poteze Lukrecijinih savremenika i čitaocu približava tadašnje prilike u Italiji. Informacije koje nam autor pruža (kao i bibliografija na kraju knjige) pokazuju da je proveo dosta vremena u ozbiljnom i detaljnom istraživanju ove teme, ali čitalac bi trebalo da bude oprezan: „Papina kći“ je, uprkos brojnim faktografskim podacima, ipak fikcija, a Fo nije odoleo da u svoje žanrovski nedefinisano delo uplete i metode svoje omiljene komedije del arte.

„Papina kći“ je prepuna subjektivnih komentara, a tamo gde je istorija pokleknula, na scenu stupa improvizacija i maštovitost autora, pa čitalac ima priliku da prisustvuje nikada izgovorenim dijalozima između Lukrecije i njenih najbližih, i da zaviri u nikada pomišljene misli ove mlade dame. Nedostatak istorijskih zapisa omogućili su Fou da neometano manipuliše čitaocem (iako treba biti fer, on ponekad naglašava da je u pitanju fikcija, pozivajući čitaoca da zajedno zamisle kako je mogao teći određeni razgovor), snabdevajući ih povremeno sačuvanim unosima iz Lukrecijinog dnevnika ili pouzdanim spisima iz tog vremena. Njegov ubedljivi stil i jasno izražena naklonost prema protagonistkinji, ubediće čitaoca da istorija nije baš uvek objektivna i nateraće ga da preispita ono što je mislio da zna.

Nakon što pročitate „Papinu kći“, sigurno ćete stati na Foovu stranu i bićete deo ponovog pisanja istorije. Fo je, svojim veselim pristupom uspeo da, na samo dve stotine strana, pretvori jednu od najomraženijih žena u istoriji u pogrešno shvaćenu marionetu, sačuvavši jednu jedinu osobinu po kojoj smatra da Lukrecija treba da se pamti: sposobnu i inteligentu femme fatale koja ne prestaje da intrigira čitaoce.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna