Posle tebe - Džodžo Mojes

Džodžo Mojes je britanska književnica, rođena 1969. godine u Londonu. Nakon završenih studija radila je kao novinar, a od 2002. godine se potpuno posvećuje pisanju. Objavila je više od deset knjiga, od kojih su na sprski jezik prevedene „Dok nisam srela tebe“, „Posle tebe“, „Ne oklevaj ni tren“, „Snovi u plavom“ i „Poslednje ljubavno pismo“.

„Posle tebe“ je nastavak „Dok nisam srela tebe“, autorkinog najpoznatijeg romana, koji je, po njenim rečima, napisan na zahtev čitalaca. Džodžo nije planirala nastavak, ali je, posle ogromnog broja pisama i mejlova u koima su se uporno ponavljala pitanja o sudbini Luize Klark, shvatila da čitaoci još uvek nisu spremni da se oproste od ove junakinje. I tako je nastao roman „Posle tebe“.

Pažnja: Ukoliko niste pročitali roman „Dok nisam srela tebe“ (klik OVDE za recenziju romana), u narednom delu teksta ćete naići na određene spojlere.

„Posle tebe“, kao što se naslućuje iz naslova, govori o životu Luize Klark godinu i po dana nakon Vilove smrti. Baš kao i u prvom delu, autorka se i ovde dotakla ozbiljnih tema, ovog puta govoreći o procesu žaljenja i o načinima da se prevaziđe smrt bliske osobe.

Uprkos „uputstvima“ za život koje joj Vil nakon smrti ostavlja, Luizin život nakon povratka iz Pariza jedva da može tako da se nazove. Iako joj Vil sugeriše da treba da živi život punim plućima, ona radi potpuno suprotno. Od para koje joj je ostavio, ona kupuje stan u Londonu, ali samo da bi se potpuno osamila. Ne trudi se čak ni da ga uredi, pa tako stan ostaje prazan i bezličan; a svoju veselu i ekscentričnu garderobu zamenjuje „dosadnim“ i neupadljivim odevnim kombinacijama. San o svetloj i kreativnoj budućnosti u modnoj industriji menja radom u kafiću na aerodromu, gde osim nepodnošljivog šefa, mora da trpi i groznu uniformu i sintetičku periku. Jedini ljudi sa kojima Luiza zaista komunicira jesu oni iz grupe za podršku ožalošćenima, koju, iako ni sama nije sigurna zbog čega, redovno posećuje.

Ali život ima svoje načine da nas podseti na sopstvenu vrednost, ponekad mnogo brutalnije nego što se čini da je to neophodno. Tako će Luiza, u jednom od svojih sanjarenja na krovu zgrade, doživeti nesreću – pašće sa krova, uprkos mišljenju okoline, sasvim slučajno, i zadobiće teške, mada ne i fatalne povrede. Ovaj pad doneće joj velike promene: mladu Lili kao deo prošlosti (ili bolje rečeno deo Vila) i Sema kao nadu za novi početak.

Pored novih likova koje autorka uvodi, a koji su ključni za priču, tu su i oni čitaocu poznati iz prvog dela, neophodni kako bi se roman zapravo mogao smatrati nastavkom: Vilovi (sada razvedeni) roditelji, kao i Luizina sestra i roditelji koji doživljavaju svoju prvu krizu u braku, izazvanu činjenicom da je gospođa Klark otkrila feminizam. Tu je, naravno, i uspomena na Vila, čije odustvo u ovom romanu igra jednako važnu ulogu kao i njegovo prisustvo u „Dok nisam srela tebe“.

No da li je prvom romanu uopšte bio potreban nastavak? Posle čitanja svake knjige koja na čitaoca ostavi veliki utisak, sasvim je normalno da se jave pitanja o budućnosti junaka, ali to ne znači da je autor dužan da na ta pitanja odgovori. U tome i jeste čar književnosti. Ne mora se svaka priča završiti sa „živeli su srećno do kraja života“ (što nije baš slučaj sa „Posle tebe“, s obzirom na to da je kraj prilično otvoren za još jedan nastavak) i ponekad je sasvim u redu da čitalac sam izmašta završetak priče (i tako, uostalom, poštedi sebe razočaranja).

Činjenica da sama autorka nije prvenstveno planirala nastavak se vrlo lako uočava pri čitanju. Luiza Klark je potpuno drugačija ličnost od one koju su mnogi zavoleli u  „Dok nisam srela tebe“, i „Posle tebe“ bi se gotovo mogao čitati kao priča o potpuno drugoj devojci koja je proživela nešto slično kao i ona sama. Uvođenje Lili u priču je pomalo nategnuto (i ni na koji način sugerisano u prvoj knjizi), a poruka da život uvek ide dalje, da nada uvek postoji i da se svaka strašna tragedija može preživeti, gotovo da poništavaju suštinu prvog romana.

Samostalno posmatrano, „Posle tebe“ je pitak i (uprkos temama kojima se bavi) vedar vikend roman, i ništa više od toga. Prema tome, ukoliko ste se grcali uz „Dok nisam srela tebe“, nemojte očekivati da će vas ova knjiga uzdrmati koliko i prethodna (mene prva nije preterano dotakla, tako da nisam imala velika očekivanja ni od nastavka, pa sam zapravo dobila upravo ono što sam i očekivala). „Posle tebe“ je, uprkos autorkinim najboljim namerama, ipak dokaz da nešto treba ostaviti i čitaočevoj mašti.

Ocena: 2/5