Doručak šampiona – Kurt Vonegat

Kurt Vonegat (1922 – 2007) ubraja se u probrane velikane američke književnosti. Počeo je da objavljuje oko 1950. godine, a već je sredinom šezdesetih godina dobio status kultnog pisca. Mada se dosta njegovih dela može podvesti pod žanr naučne fantastike, sam Vonegat je bio protiv žanrovskih klasifikacija. Napisao je 14 romana, od kojih su najpoznatiji „Klanica 5“, „Doručak šampiona“ i „Svračje noge“. Pored romana pisao je i kratke priče, drame i teorijske članke. Recenziju romana „Galapagos“ možete pročitati OVDE.

Glavni junak Vonegatovog osmog romana, „Doručak šampiona“, jeste Kilgor Traut, naširoko objavljivan, ali ne baš poznat pisac. Na svom putovanju na Umetnički festival u Midland Sitiju, Traut će upoznati Dvejna Huvera koji će, sticajem okolnosti, pročitati njegov roman „Sad se može reći“. Poruku ovog romana, da je čitalac jedino biće sa slobodnom voljom, dok su svi ostali ljudi na planeti zapravo potpuno programirani roboti, Dvejn će shvatiti kao veliku istinu i to će ga odvesti u totalno ludilo („Knjiga se nije odnosila samo na Dvejna. Traut nije bio ni čuo za Dvejna kada ju je napisao. Bila je namenjena svakome ko je otvori. Praktično je svakome saopštavala:“Hej, znaš šta? Ti si jedino stvorenje sa slobodom volje. Kako ti se to dopada?“ I tako dalje. Bio je to tour de force. Bio je to jeu d’esprit. Ali za Dvejnov um to je bio otrov“). Iako bi se moglo reći da je ovo glavna nit romana, „Doručak šampiona“ je zapravo mnogo više od toga.

Pre svega, to je dekonstrukcija fikcije kao takve i svojevrsno opraštanje pisca od pisanja iste. „Doručak šampiona“ koketira između fikcije i faktografskog i treba ga čitati kao delo sa jakom autobiografskom crtom, naročito ukoliko se u obzir uzme činjenica da je sam proces stvaranja, koje Vonegat u ovom delu potpuno demistifikuje, ogroman deo života svakog pisca. Po svojoj formi, ovaj roman je  postmodernistički u pravom smislu te reči. Osim „crtica“ ispred svakog pasusa, koje celom romanu daju izgled beležaka, i ilustracija koje je Vonegat sam nacrtao, u jednom momentu čak i sam Vonegat istupa u romanu kao junak i na taj način briše granice između fikcije i stvarnosti, pisanja i napisanog, i daje ovom delu jedan de facto postmodernistički meta nivo.

I dok u pauzama između onoga što se može opisati fabulom romana potpuno nasumično raspravlja o pojavama za koje smatra da su izvor zla u tadašnjem američkom društvu (mnoge od njih su i danas aktuelne) i isto tako nasumično ilustruje određene predmete („Mislim da pokušavam da očistim glavu od silnog đubreta koje se tamo nalazi – od šupaka, zastava, gaća. Da – u ovoj knjizi postoji i slika gaća.“), Vonegat stvara, po sopstvenim rečima, tragediju koja je istovemeno piš živi.

 „Doručak šampiona“ jedan je od najčitanijih Vonegatovih romana, a objavljen je 1973. godine. Ono što je zanimljivo, međutim, jeste da sam Vonegat nije imao visoko mišljenje o ovom romanu, pa mu je jednom prilikom dao ocenu C (pandan našoj oceni 3), a nije propustio ni da svoje mišljenje podeli direktno sa čitaocima, i to u predgovoru samog romana:

 „Šta sam mislim o ovoj knjizi? Osećam se jadno zbog nje, ali ja se i inače uvek osećam jadno zbog svojih knjiga. Moj prijatelj Noks Berger rekao je jednom za jedan tegoban roman: „... kao da ga je napisao Fildboj Stadž.“ Eto šta mislim o sebi kada pišem ono što sam, izgleda, programiram da napišem“ ili „Dakle, ova knjiga je pločnik zatrpan razbacanim đubretom, otpacima koje hitnem preko ramena...“

No, izgleda da se čitaoci ipak ne slažu sa ovakvim viđenjem - „Doručak šampiona“ ostaje jedno od najpoznatijih i najuticajnijih Vonegatovih dela.

Ocena: 4/5

Izdavač: Paladin