Visoke planine Portugalije – Jan Martel

Jan Martel je kanadski pisac, rođen 1963. godine. Najpoznatiji je po romanu „Pijev život“, svetskom bestseleru koji mu je doneo Bukerovu nagradu za 2002. godinu, i po kojoj je snimljen film koji je osvojio četiri Oskara. Pored „Pijevog života“, Martel je objavio još osam dela, od kojih je poslednji roman „Visoke planine Portugalije“, koji se odmah po objavljivanju našao na listama najprodavanijih knjiga.

Roman „Visoke planine Portugalije“ sastoji se iz tri priče. U prvoj, na samom početku 20. veka, momak po imenu Tomas pronalazi zagonetni dnevnik izvesnog oca Ulisa i u njemu saznaje o relikviji koju je ovaj misteriozni sveštenik iz 17. veka napravio, a koja, kako se Tomasu čini, u sebi krije velike istine. Tomas potpuno iznenadno odlučuje da se otisne na putovanje do Visokih planina Portugalije i to u automobilu, spravi koju do tada nikada nije ni video.

Druga priča se seli u 1938. godinu, tri decenije nakon Tomasove avanture. U njoj upoznajemo novog junaka, patologa po imenu Euzebio Lozora, i sa njim provodimo jednu noć u mrtvačnici, u kojoj ćemo prisustvovati, najblaže rečeno, jednoj vrlo čudnovatoj autopsiji.

Poslednja priča nas vodi na sam kraj 20. veka i pripoveda o čudnoj odluci jednog kanadskog senatora. Nakon smrti supruge, Piter Tovi odlučuje da ostavi ceo svoj život iza sebe i da se vrati u Portugaliju, zemlju svojih predaka, a sa sobom će, kao saputnika, povesti ni manje ni više nego šimpanzu po imenu Odo.

Ove tri priče na prvi pogled deluju potpuno različito i nepovezano, ali određeni detalji koji se, poput lajtmotiva, provlače kroz sva tri dela, jesu ono što ovaj roman čini zaokruženom celinom. A ti motivi su, verovali ili ne, smrt bliske osobe, hodanje unazad i šimpanza.

Sve počinje sa Tomasom, koji nakon iznenadne smrti voljene žene i sina, svoj bol ispoljava hodanjem unazad. Okolina ga smatra čudakom („Kakvo je to nastrano tugovanje?“), i niko ne razume da „hodajući unazad, leđima okrenut svetu, leđima okrenut Bogu, on ne tuguje. On prigovara. Jer kada ti život oduzme sve što ti je drago, šta ti drugo ostaje osim da prigovaraš?“

Tomasovo putovanje u nepoznato zarad pronalaženja višeg smisla epsko je u svojoj nameri i podseća na mnogobrojne drevne priče (čak i autor dnevnika koji ga podstiče na putovanje nosi simbolično ime – Ulis, rimski naziv za Odiseja). Ova teatralnost se, međutim, gubi prostom činjenicom da Tomas na put kreće automobilom kojim ne ume da upravlja, a silne nezgode koje mu se na putovanju zbog ove mašine događaju (kao i usputno propadanje automobila, ali i samog junaka), vraćaju priču na jedan sasvim prizeman nivo i daju mu komičnu dimenziju koja se na trenutke graniči sa apsurdom. U tom maniru završava se i Tomasova potraga. Relikvija koju najzad pronalazi u jednoj staroj crkvi, nije ništa drugo do čista blasfemija i upravo je on, kako se čini, prva osoba koja je to primetila:

„Mi smo proizvoljne životinje, eto šta smo. I imamo samo sebe – ništa više – ne postoji odnos ni sa čim uzvišenijim. Uveliko pre Darvina, jedan sveštenik bistar u svom ludilu naišao je na četiri šimpanze na jednom nesrećnom ostrvu u Africi i nabasao na jednu veliku istinu: mi smo uzdignuti majmuni, ne pali anđeli.“

Blagi nadrealizam kojim roman počinje, u drugom delu (koji je moj omiljeni) prepušta svoje mesto magijskom realizmu i fantastika romana u kancelariji patologa Euzebija dostiže svoj vrhunac. Neću vam otkrivati detalje. Ovaj roman se čita kao slagalica i otkrivanje određenih delova bi zaista pokvarilo užitak. No, autopsija koju će ovaj junak izvršiti i preokret kojim će se njegova priča završiti ostaviće čitaoce u šoku, samo da bi ih autor u trećem delu ponovo vratio na teren (nad)realizma pričom o kanadskom senatoru i njegovom krznenom prijatelju. A sve to kako bi ispričao jednu neobičnu, ali univerzalnu priču o ljudskom bolu i neočekivanim načinima na koje se on može prevazići.

„Visoke planine Portugalije“ su roman pisan za ljubitelje magijskog realizma (ali i čitaoce koji prosto vole slagalice). Martelov roman je čudan u pravom smislu te reči – on zbunjuje, na trenutke je šokantan i apsurdan, tužan i komičan, ali za sobom ostavlja osećaj zadovoljstva, uprkos brojnim pitanjima na koje ne daje odgovore. Jedini način da se u magijskom realizmu uživa jeste da se odbaci realnost kakvu poznajemo i da se pripovedaču bespogovorno veruje. Prosto se opustite i uskočite u automobil sa Tomasom – garantujem vam nezaboravno putovanje na koje ćete sigurno poželeti da se makar još jednom vratite.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna