Moje čitalačke navike – booktag

Planirala sam nešto sasvim drugo za današnji post, ali danas mi prosto nije dan (reći ću vam samo da sam upravo, zahvaljujući misterioznom pucketanju iz kuhinje, shvatila da sam uključila pogrešnu ringlu i gotovo istopila dršku od šerpe), pa zato umesto planiranog, dobijate neplanirani (friško napisan) booktag, koji zapravo nije booktag, već prosto skup nekih opštih pitanja o čitalačkim navikama. Pitanja sam maznula sa bloga The Stuff Dreams Are Made Of, a dopala su mi se upravo zbog toga što su tako opšta i što nikada nemam priliku da o takvim stvarima pišem na blogu. A i deluje kao nešto što će mi pomoći da prestanem da se nerviram zbog požara koji umalo da prouzrokujem jer sam tako luda i rasejana.

1. IZBOR ŽANRA

Znate kako, ja nemam omiljeni žanr. U tom smislu sam pomalo romantičar i naginjem ka mešanju istih. Štaviše, pre bi se moglo reći da ne čitam „žanrovsku književnost“. Ne gajim neke posebne sklonosti ka trilerima, ljubavnim romanima, ya književnosti, hororu, naučnoj fantastici, itd. i uglavnom mi se dopadaju knjige koje je malo teže žanrovski odrediti. Ili, kako bi to rekao Džonatan Kerol, volim knjige koje su „mešana salata“.

2. NABAVKA KNJIGA

Kupujem i nove i polovne knjige jednako. I preko neta i u knjižarama. Bitno mi je samo da je knjiga u dobrom stanju (ako je to moguće). Ranije sam, naročito za vreme studiranja, kupovala isključivo polovne knjige, mahom od antikvara, jer nove primerke onoga što sam ja želela da kupim u Srbiji prosto nije bilo moguće naći (ništa bolja situacija nije ni sada, iako su klasici malo živnuli, nikada ne bih kupila klasik sa filmskim koricama. Ne, stvarno, nikada). Sada, kada sam pokupovala većinu onoga što sam htela, okrenula sam se delima novijeg doba, ali i dalje s vremena na vreme volim da bacim pogled na ulične tezge, ili da pročeprkam po oglasima. Nikad se ne zna šta može da se kupi za male pare, naročito kada ne tražite ništa posebno, tada je dobar ulov zagarantovan.

3. FORMAT

Uvek ću se pre odlučiti za „pravu knjigu“, iako imam Kindle i obožavam ga. Nisam jedna od onih koji misle da je elektronska forma smrt knjige, naprotiv, niti mislim da postoji neka posebna razlika u ugođaju pri čitanju. Mnogo mi je važnija sadržina od forme (osim kada su filmske korice u pitanju), a čitači su ponekad zaista praktičniji od samih knjiga, na primer ako je knjiga teška i glomazna ili kada idete na putovanje. Uprkos tome, ipak biram knjigu, ali zaista mislim da je prosto stvar navike u pitanju. I možda malo pogled na punu policu knjiga, što je, složićete se, teško izvodljivo sa elektronskom formom.

4. MESTO ZA ČITANJE

Najćešće čitam u krevetu pred spavanje ili u fotelji. Mada, kako sam ponovo počela da radim, vratila sam se starom dobrom čitanju u gradskom prevozu. Ali udobnost mi je veoma bitna, pa volim da se ugnjezdim dok čitam, i pijuckam kafu/čaj/sok (nikada ne čitam dok jedem, moj mozak prosto ne može da uskladi te dve radnje), ponekad uz borbu da okrećem stranice jer se mačke obavezno nacrtaju čim uzmem knjigu u ruke i vrlo često spuste svoje cenjeno dupence posred knjige koju čitam. Pretpostavljam da dosta ljudi koji imaju mačke imaju isti problem, ali zaista bih volela da mi neko objasni zbog čega većina mačaka otvorenu knjigu smatra najudobnijim mestom za dremku.

5. KOLIKO MESEČNO KNJIGA PROČITAŠ?

Naravno da ne postoji fiksna brojka i da broj pročitanih knjiga zavisi od okolnosti, ali retko bude ispod pet. Dosta brzo čitam i uvek imam nešto za čitanje, ali volim da čitam u tišini, pa sam zbog toga često vremenski ograničena. Ne opterećujem se brojem, nikada, mnogo mi je bitnije da knjigu (ako ima nešto da se razume) pročitam sa razumevanjem, nego da nakrcam neki wow broj na Goodreadsu. Kvalitet pre kvantiteta, uvek, i ne samo u vezi sa knjigama.

6. NOTESI I OBELEŽIVAČI

Da, da. I jedno i drugo. Obeleživače skupljam i svako od meni bliskih ljudi zna da bez obeleživača ne sme da mi izađe na oči nakon putovanja u inostranstvo. Otkad pišem blog, notes je nezaobilazan. Sve recenzije koje čitate na blogu napisane su na papiru, pa tek onda otkucane. Citate iz knjiga zapisujem u posebnu svesku. Imam posebno blokče za knjige koje planiram da nabavim. Ja sam old school štreber. Papir i olovka su za mene svetinja.

7. ČUDNE NAVIKE

Razmišljala sam o ovome otkako sam prvi put nabasala na ovaj upitnik i stvarno mislim da nemam čudne navike kada je čitanje u pitanju. E sad, ono što ja smaram čudnim i ono što je opšteprihvaćeno kao čudno ne moraju obavezno biti iste stvari, ali mi stvarno ništa ne pada na pamet (a sve mi je nešto glupo da pitam ljude oko sebe). Meni je čitanje najprirodnija stvar na svetu bez koje ne mogu da zamislim dan, i ničeg čudnog u tome nema. Eto, možda je nekim ljudima to čudno samo po sebi. Zapravo, sigurna sam da jeste, ali takvi ljudi, rekla bih, ne čitaju ovaj blog.

Nadam se da vam je ovaj upitnik bio zanimljiv. Mene je zaista opustio (toliko da mi je voda iz one nesrećne šerpe pokipela svugde po šporetu, i baš me briga).

Palo mi je na pamet da bih mogla da sastavim jedan Q&A nekada u budućnosti, od pitanja koja biste mi vi postavili. Zato, ukoliko imate neko konkretno pitanje (ili deset konkretnih pitanja, svejedno) na koje biste voleli da odgovorim, postavite ga u komentarima, a ja ću ga zapisati i potrudiću se da se odgovor nađe na blogu pre nego što zaboravite da ste uopšte nešto i pitali. Naravno, ukoliko želite da odgovorite na ova pitanja, smatrajte se tagovanim. Jedva čekam da čujem koje su to vaše čudne navike kada je čitanje u pitanju!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Čovek po imenu Uve - Frederik Bakman

Frederik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve“, koji je preveden na 40 jezika, prodat u više od tri miliona primeraka širom sveta, a 2017. godine je po njemu snimljen istoimeni film, nominovan za Oskara. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još dva romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Uve je glavno džangrizalo u komšiluku. Svi to znaju. Svakoga dana, u isto vreme, on kreće u svoju inspekciju po naselju: šutne tablu sa natpisom o zabranjenom saobraćaju u naselju, proverava da neko slučajno nije obio neku od garaža (to se nikada nije dogodilo, ali niko ne može da tvrdi da nikada neće), popisuje registarske tablice sa parkinga za goste (ukoliko je neko na parkingu ostao duže od 24 časa, koliko je predviđeno, Uve bi od Saobraćajne uprave tražio kontakt, pozvao vlasnike i saopštio im da su „proklete nesposobne vucibatine koje ne umeju da čitaju table napisane na švedskom“), nadgleda kante za reciklažu đubreta i tri puta proverava da li su vrata zaključana.

Svi u kraju znaju ko je Uve: „Uve ima pedeset devet godina. Vozi Sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa“. Ali oni isto tako znaju da Uve nije uvek bio toliko ogorčen (mada nikada nije bio ni posebno vedar). A znaju i zbog čega je sada takav.

Pravila su za Uvea jako bitna. Da nema pravila, nastao bi opšti haos, njemu je to jasno. On je u svom životu sve radio po pravilima: zaposlio se, oženio se, redovno plaćao poreze. I život prosto nije trebalo da bude ovakav. Život bez Sonje. Pre nego što se ona pojavila, on kao da nije ni živeo („Ranije su ljudi tvrdili da Uve posmatra život kao crno-beo. Ona je donela boje. Sve boje u njegovom životu.“), a nakon svih godina provedenih sa njom, život bez nje prosto nema smisla. I zbog toga je Uve odlučio da umre.

Ali onda se pred njegovim vratima pojavila jedna ofucana mačka, koja nikako da ode, a u naselje se doselila nova porodica. I sve se poremetilo. Uve prosto nije imao vremena da obavi ono što je namerio. Prvo su ga prekidali kad god bi rešio da završi sa tim, a onda je postepeno postao strašno zauzet rešavanjem tuđih problema. I tako je, malo po malo, čovek po imenu Uve od glavnog džangrizala u komšiluku postao neizmerno voljen i cenjen, kako od strane svojih komšija, tako i od čitalaca.

„Čovek po imenu Uve“ je zaista divan roman. I postoji razlog što je baš ovo jedna od onih knjiga koju svi vole. Svaki junak u knjizi ima svoje mesto u priči i doprinosi joj svojim prisustvom. Sećanje na Sonju, koja je Uveovom životu dala smisao, i njena smrt koja ga je oduzela; odnos Uvea i Runea, dva prijatelja i rivala, kojima je povod za dugogodišnji „rat“ bio neslaganje oko marke automobila („Sonja je jednom rekla da onaj ko želi da razume Uvea i Runea mora da shvati kako su to ljudi rođeni u pogrešno vreme. Ljudi poput njih traže samo nekoliko jednostavnih stvari od života, govorila je. Krov nad glavom, tihu ulicu, određenu marku automobila i ženu kojoj će biti verni. Posao na kom imaju funkciju. Kuću u kojoj se različite stvari kvare u ravnomernim intervalima, tako da imaju šta da popravljaju.“); Parvani, njen muž „nesposobnjaković“ Patrik i njihova deca, čiji će dolazak u naselje Uveu indirektno dati razlog da nastavi da živi.

Priča o lokalnom zanovetalu koji je izgubio volju za životom i kroz čitav roman razmišlja o načinima na koje bi konačno mogao da ga okonča, u osnovi obećava depresivan ton, ali ovaj roman je izuzetno duhovit (za čitaoce koji uživaju u specifičnom skandinavskom humoru) i zrači nesvakidašnjom toplinom. Reminiscencije na Uveovu mladost izazvaće u vama razumevanje za njegovo ponašanje, a uz pomoć vedre Parvani i svojeglave ofucane mačke (i zajedno sa njima), postepeno ćete se vezivati za ovog ćudljivog starca ogromnog srca (bukvalno ogromnog, to će vam potvrditi njegov lekar), sve dok ne sklopite korice knjige i kraj ove priče dočekate obuzeti miksom emocija – sa toplinom u grudima i suzama u očima. Kratko poznanstvo sa Uveom vas neće ostaviti ravnodušnim (mene svakako nije) i sigurno ćete poželeti da mu se u nekom trenutku ponovo vratite. I ponovo. I da ga preporučite svima. Jer ipak postoji dobar razlog što je ova priča, ispisana pitkim, jednostavnim stilom, opčinila i najizbirljivije čitaoce širom sveta.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna

Ripli Bogl – Robert Maklijam Vilson

Robert Maklijam Vilson je irski pisac, rođen 1964. godine u Belfastu. Studirao je engleski jezik u Kembridžu, ali studije nikada nije završio. Kratko vreme je proveo kao beskućnik i taj period života suštinski je uticao na njegovo delo. Napisao je tri romana: „Ripli Bogl“, Manfred’s Pain i „Ulica Eureka“, kao i The Dispossessed, studiju o siromaštvu u Velikoj Britaniji.

„Ripli Bogl“ je Vilsonov prvi roman, napisan 1989. godine, za koji je dobio nagrade Rodney Prize, Hugher Prize, Betty Trask Award i Irish Book Award.

Roman prati životnu priču istoimenog junaka, ispripovedanu iz prvog lica. Bogl je, po sopstvenim rečima „skitnica, pijanac i nihilista“, a njegova priča čitaocu pruža uvid u život jednog mladog beskućnika na ulicama Londona, uz povremene reminiscencije na ono što je bilo ranije – njegovo rođenje, studiranje na Kembridžu i svemu onome što je doprinelo da dotakne dno.

„Visok sam metar i osamdeset. Težina mi je promenljiva, a trenutno nije dobra, uopšte nije dobra. Oči su mi zelene (i božanstvene!), lice mi je bledo, kosa tamna, mada u ovom trenutku prilično neodređene boje zbog varljive patine štroke i zapuštenosti, ali svakako tamna. Imam dvadeset jednu godinu, zovem se Ripli Bogl, a bavim se gladovanjem, smrzavanjem i histeričnim cmizdrenjem.“

Kao i svaka autobiografija, i ova počinje junakovim rođenjem – njegovim „sumnjivim pedigreom“ (majka mu je bila prostitutka) i detinjstvom u katoličkim školama Belfasta. Uprkos svemu tome, dečakova budućnost je u jednom trenutku delovala svetlo – on uspeva, sasvim neočekivano, da se upiše na Kembridž, ali posle kratkog vremena (i nekoliko neuspelih i bizarnih romansi) biva izbačen sa fakulteta.

Poglavlja o prošlosti nasumično se smenjuju sa poglavljima u kojima Bogla pratimo u trenutnoj situaciji -  na ulici, bez prebijene pare, kako broji preostale cigarete i živi od danas do sutra. Neiskorišćene predispozicije za uspeh ili prosto okrutna igra sudbine, doveli su ga do dna i čitaocu je povremeno potreban podsetnik da je narator u svojim ranim dvadesetim godinama. Ono što ga, međutim, bespogovorno odaje, jeste žar i ponos u pripovedanju. On je isuviše neiskusan, narcisoidan i nedovoljno umoran da bi bio u potpunosti uverljiv:

„Tešio sam se mišlju da mi ne može biti gore. Uvek je moglo. Slobodno pristavite vodu ako hoćete da vam pričam o svojim suludim i nepogrešivim neuspesima. Histerično sam se smejao tome koliki sam baksuz. Raspao sam se i digao ruke od svega. Sabrao sam se i vratio u ring. Krotko sam prihvatao i divljački se opirao. Obratio sam se za pomoć  socijalnom radniku i vračari. Oboje su smatrali da sam beznadežan slučaj. Zla kob je uskoro ispucala na meni sve svoje divote. Nakratko sam se ponadao da će biti bolje. A onda se vratila na početak i počela iznova. Počeo sam da ćelavim, izborao sam se, postao impotentan. Prijatelji su vrišteći bežali kad me ugledaju na ulici. Moji neuspesi su prkosili svim zakonima verovatnoće, što je nekoliko priznatih matematičara i dokazalo. Humanisti su zbog mog slučaja doživljavali nervne slomove, a teolozi su me navodili kao dokaz postojanja Boga, mada prilično podrugljiv. Postao sam sraćkav i nihilističan i dobio sam tikove. A onda je postalo još gore.“

Ono što ovom romanu daje posebnu težinu jeste činjenica da je i sam autor jedno izvesno vreme proveo u koži svog junaka. Zbog toga opisi određenih lokacija deluju toliko slikovito, a pojedine situacije ostavljaju utisak da su (duboko) proživljene. Vilsonov smisao za samoironiju čitavom romanu daje osvežavajuću notu cinizma i lišava ga patetike u koju je jedna ovakva priča zasigurno lako mogla da sklizne.

Ipak, na trenutke je teško zadržati pažnju i određeni odeljci romana deluju izlišno. Radnja se vuče i na neki način na čitaoca prenosi teskobnu dužinu svakog sata u danu skitnice i besmislenost života svedenog na besciljno cunjanje ulicama. Ukoliko je to bila namera autora, sasvim je pristojno izvedena, ali to ne umanjuje napor neophodan da bi se ovaj roman pročitao pažljivo i sa razumevanjem.

I šta čitalac na kraju dobija kao nagradu za sav uložen trud da isprati junaka? Laž. Bogl je nepouzdani pripovedač par exellence i nagoveštaji ove nepouzdanosti javljaju se još na početku romana. Ali Bogl je ujedno i izrazito inteligentan i zavodljiv pripovedač. Njegova racionalnost i ciničnost izrodili su najbolje momente romana, prelazeći iz tona autobiografskog u ton filozofskog traktata (setite se da je jedan od osnovnih uslova za nastanak filozofije dokolica), pa se tako Bogl na momente pretvara u Diogena dvadesetog veka:

„Satiričar mora da bude svestan ludosti i poroka onih koje ismeva, ali ne sme da zapadne u nadmeno moralisanje i licemerje. Satira ima cilj: da suzbija glupost i zlo i da podstiče reformu. Treba da unapređuje, ne da se sveti. Ona je oružje za vraćanje na zemlju i treba je primenjivati samo na ono što je prozaično.

Da li je to tačno? Da li je to sve? Mislim da nije.

Svi smo žrtve satire. Sve nas pogađaju humor, sarkazam, ironija i podsmeh. Cinizam, uvredljivo i zajedljivo blaćenje naših dela. Muka s našim greškama leži u tome što su one brzoplete, neposlušne i kao stvorene za oponašanje. Neka vrsta drame ili tragedije bar bi nam pružila zadovoljavajuću svest o onom što smo pretrpeli. Ali ne, satira je smrdljiva i nepopustljiva. Kinji nas šta god da radimo i svojim farsičnim prezirom žigoše naše nesreće. Ironija i podsmeh grizu i duboko i često. Mi predstavljamo ukusan obrok za Sprdnju.

Na kraju se sve svodi na sledeće: kad smo najgori, mi smo za podsmeh; a kad smo najbolji, onda smo za litotu.“

Ipak, posle nekoliko stotina strana njegove ispovesti, čitalac je rastrgnut između nepoverenja i osude sa jedne strane, i empatije i sažaljena s druge. Zaista, tokom čitanja prosto nećete znati šta da mislite o ovom junaku. A onda ćete shvatiti da ste nasamareni. Nekoga će to naljutiti. Nekoga će oduševiti.

„Ripli Bogl“ se često poredi sa „Uliksom“, a junak kog je Vilson stvorio dobio je titulu modernog Leopolda Bluma. Bogl je, ipak, čini mi se, sličniji Dedalusu iz „Portreta umetnika u mladosti“. Mada, koliko god to bila namera autora, mislim da je pretenciozno porediti ga sa Džojsom. „Ripli Bogl“ je, uprkos tome, svakako ambiciozno delo koje zaslužuje pažnju čitalaca i čiji će vas delovi (ali ipak samo delovi) raspametiti. Da li će vas baciti u depresiju ili nasmejati (ili oba), stvar je vašeg ličnog senzibiliteta. Ono što je sigurno jeste to da ime Riplija Bogla sigurno nećete zaboraviti onog momenta kada sklopite korice romana.

Ocena: 3/5

Izdavač: Booka

Nezaboravno kolektivno samoubistvo – Arto Pasilina

Arto Pasilina je finski pisac, rođen 1942. godine. Vlo rano je počeo da piše, već sa 10 godina je napravio svoje novine koje je delio ukućanima (kasnije se i bavio novinarstvom). Njegov prvi književni pokušaj nije dobro prošao: izdavač je toliko izmenio roman, da je Pasilina odlučio da spali rukopis. Svoju prvu knjigu „Lovac na medvede“, objavio je dve godine nakon tog incidenta, 1964. godine, a prvi roman „Operacija Finlandija“ 1972. godine. Danas iza sebe ima 35 napisanih romana, kao i nekoliko knjiga van domena fikcije i važi za jednog od najznačajnijih i najprevođenijih finskih pisaca. Recenziju Pasilininog romana „Godina zeca“ možete pročitati OVDE.

„Nezaboravno kolektivno samoubistvo“ (1990) jedan je od najčitanijih Pasilininih romana (po kojem je 2000. godine snimljen istoimeni film), a u pitanju je knjiga o finskom mentalitetu, ili makar o predstavi koju o Fincima ima ostatak sveta. Na samom početku romana, Pasilina nam šaljivo otkriva glavnu „boljku“ svojih sunarodnika:

„Najveći neprijatelj Finaca je potištenost: sumorno raspoloženje i bezgranična apatija lebde nad tim nesrećnim narodom. A kako su Finci deprimirani već hiljadama godina, duša naroda je tmurna, nevesela. Taj pritisak toliko je snažan da mnogi Finci gledaju na smrt kao na jedini spas. Crne misli su za njih neprijatelj gori i od Sovjetskog Saveza.“

Pasilina kao ideju vodilju za svoj roman uzima ustaljeno verovanje da su narodi Skandinavskih zemalja među vodećim po stopi samoubistva. To, međutim, nije u potpunosti tačno. Finska je, po poslednjem popisu Svetske zdravstvene organizacije, na 33. mestu, što je, ukoliko se u obzir uzmu sve okolnosti (na primer, kada pogledate koje zemlje zaista stoje na samom vrhu ove liste), veoma visoka pozicija, tako da Pasilinino zapažanje o sostvenom narodu ipak nije neosnovano.

Zbog svih nesreća koje su ga u životu zadesile, direktor propale firme Oni Relonen konačno odlučuje da izvrši samoubistvo. Uzeo je svoj revolver i krenuo da traži pogodno mesto za „stavljanje tačke na ništavni život“. Setio se jedne urušene kuće u blizini i pomislio kako je to idealna lokacija za takav poduhvat.

Pukovnik Herman Kempajnen je bivši komandant brigade, koji je izgubio svoju poziciju jer je neko procenio da on nije sposoban oficir, pa za njega nije bilo posla. Dobio je čin i platu, ali je izgubio smisao. Nedugo posle toga supruga mu je preminula i to je prosto bilo previše za njega. Uzeo je kanap, zaputio se ka jednoj urušenoj kući i počeo pripremu za vešanje. U tom poslu ga je prekinuo Oni Relonen.

Nakon ovog neobičnog susreta, pukovnik Kempajnen i direktor Relonen razmenili su svoje životne priče i odlučili da odlože sudnji dan za neko vreme. A onda su shvatili da, kao što su pomogli jedan drugom, isto tako mogu da pomognu i drugim ljudima  sa suicidnim tendencijama – sve što je bilo potrebno jeste da kontaktiraju potencijalne samoubice, zakažu sastanak i pokušaju da razgovaraju o problemima. Ukoliko to ne bi pomoglo, mogli bi da organizuju kolektivno samoubistvo – ipak je lepše otići u društvu, u velikom stilu, nego sam u nekoj neuglednoj, urušenoj kući.

Kada su objavili oglas u kojem pozivaju sve zainteresovane suicidne individue, uz šifru Pokušajmo zajedno, iznenadili su se ogromnim odzivom – prijavilo se toliko ljudi da su shvatili da će im za ovaj posao biti potrebna sekretarica, a nju su, u skladu sa čitavom idejom, izabrali čitajući pristigla pisma. Tako se direktoru i pukovniku priključila gospođa Pusari, žena koju je paranoja toliko obuzela da više ne vidi nikakvo rešenje osim da sebi oduzme život.

Nakon održanog seminara, novonastalu grupu Anonimnih samoubica je bilo nemoguće razdvojiti. Plan o pokušaju kolektivnih terapeutskih sesija je odmah propao i sada se postojanje ove depresivne družine svodilo samo na jedno: naći savršen način i savršenu lokaciju za nezaboravno kolektivno samoubistvo. A to uopšte nije jednostavno kao što se čini.

Pasilina priču o suicidnoj odiseji pripoveda sa takvom lakoćom, kao da je u pitanju nekakva anegdota iz svakodnevnog života. Roman obiluje crnim humorom i apsurdnim situacijama u koje zapadaju njegovi junaci. Čitav roman je, zapavo, zasnovan na apsurdu, od početne ideje, pa do njenog razrešenja.  Pasilina ne propušta da u svom delu provuče kritiku finskog društva, pa tako njegovi potišteni junaci zaključuju da je u državi poput Finske prosto nemoguće živeti:

„Došli su do zaključka da je finsko društvo suviše kruto, u njemu vladaju surovi običaji, a Finska je neprijatna zemlja za život. Finci su okrutni jedni prema drugima i zavidni. Pohlepa je široko rasprostranjena, novac se bespoštedno grabi. Ljudi ne žele dobro drugima i turobni su. Podsmevaju se tuđoj nesreći. [...] Bogati izrabljuju siromašne [...] Sirotinja u besu galami i ruši oko sebe, a ni decu ne vaspitava da budu bolja [...]

 Građevinari zidaju najskuplje stanove na svetu. Ako se razboliš, neljubazni lekari odnose se prema tebi kao prema stoci, a ako sve to ne možeš više da izdržiš i dobiješ nervni napad, grubo osoblje iz duševnih bolnica navuče ti ludačku košulju i upumpa u vene nešto što ti pomuti i poslednju jasnu misao. U fabrikama i kancelarijama prisiljavaju radnike da se utrkuju s mašinama, a kada se čovek umori, odbace ga. Poslovođe zahtevaju udarnička dostignuća i ponižavaju potčinjene. Žene posebno izrabljuju, a uvek se nađe i neki samozadovoljni klipan koji smatra da ima prava da ih štipa za zadnjicu, ionako već napadnutu celulitom.  [...]

 Ko mnogo pije, oštećuje stomak i pankreas. Ako pristojno jede, povećava mu se holesterol. Ako puši, preti mu rak pluća. Šta god radio, ispadne naopako. Ako trči radi kondicije, srušiće se od prevelikog napora. Ako pak ne trči uopšte, ugojiće se i imaće problema sa kolenima i kičmom, i opet može da umre od srčanog udara.“

Zvuči poznato?

Pasilinin roman zapravo ima jednu uznemirujuće univerzalnu notu. Većina likova u ovom romanu nema imena, karakterizacija je izvršena uglavnom na osnovu zanimanja junaka (čak su i glavni likovi u romanu, o kojima je posebno bilo reči na početku, definisani svojim zanimanjem), ali njima imena nisu ni potrebna, jer ovo su ljudi koji se nalaze svugde oko nas, gde god živeli. Kao da čitav svet polako gubi kompas i tone u apatiju. Pasilinini junaci su možda Finci, ali očajanje koje ih je sakupilo ne poznaje etničku pripadnost.

Jedna od ideja koju autor preispituje u romanu jeste moto carpe diem. Pojedinci iz grupe Anonimnih samoubica odlučuju da odbace prethodno stečene navike i zaista prožive te poslednje trenutke koji su im ostali. Da li je zaista moguće živeti ovako, ili ovaj princip ima smisla samo ukoliko znamo (ili bar mislimo) da sutra zaista ne postoji? Čini se da Pasilina ipak ima afirmativan stav o ovoj krilatici, jer kako se bivstvovanje ove grupe, zbog raznoraznih nepredviđenih neprilika, produžava iz dana u dan (i pomera sve dalje od Finske), jedan po jedan zapravo odustaju od prvobitne ideje o oduzimanju sopstvenog života. Izgleda da je samo bilo potrebno malo promeniti perspektivu.

„Ostatak družine je počeo sumnjati u to da je samoubistvo najbolje rešenje. Jedan po jedan, shvatili su da je svet ipak prijatno mesto za život, a problemi za koje su u Finskoj mislili da su nerešivi, ovde su se, na drugom kraju Evrope, činili trivijalnim. Dugo putovanje sa društvom iste sudbine probudilo je želju za životom. Zajedništvo je ojačalo samopouzdanje. Oslobođenje od stega uske sredine proširilo je horizonte. Život je počeo da im se dopada na nov način.“

Tako ovaj roman, koji svojim naslovom i početkom obećava mračni nihilizam, zapravo postaje izrazito duhovito štivo koje na veoma neobičan način slavi život u svim njegovim oblicima. Apsurd na kom Pasilina insistira kroz čitavu priču demistifikuje egzistenciju kao takvu i poručuje da previše ozbiljno posmatramo život i od silnih problema na koje se svakodnevno koncentrišemo propuštamo da vidimo ono lepo. On pomalo odstupa od onoga što su propagirali najpoznatiji filozofi apsurda: život će se svakako završiti, prema tome, on nema mnogo smisla, ali uprkos tome, možda nije zgoreg da malo uživamo dok smo tu.

A ako niste uvereni da je baš to poruka ovog romana intrigantnog naslova, vratite se na početak i ponovo pročitajte rečenicu koja stoji kao moto dela:

„Smrt je u životu najvažnija stvar

Ali nešto naročito važna nije ni ona.“

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja

100 000 pregleda na blogu i malo o martu

Neko rek’o proleće? J