Ripli Bogl – Robert Maklijam Vilson

Robert Maklijam Vilson je irski pisac, rođen 1964. godine u Belfastu. Studirao je engleski jezik u Kembridžu, ali studije nikada nije završio. Kratko vreme je proveo kao beskućnik i taj period života suštinski je uticao na njegovo delo. Napisao je tri romana: „Ripli Bogl“, Manfred’s Pain i „Ulica Eureka“, kao i The Dispossessed, studiju o siromaštvu u Velikoj Britaniji.

„Ripli Bogl“ je Vilsonov prvi roman, napisan 1989. godine, za koji je dobio nagrade Rodney Prize, Hugher Prize, Betty Trask Award i Irish Book Award.

Roman prati životnu priču istoimenog junaka, ispripovedanu iz prvog lica. Bogl je, po sopstvenim rečima „skitnica, pijanac i nihilista“, a njegova priča čitaocu pruža uvid u život jednog mladog beskućnika na ulicama Londona, uz povremene reminiscencije na ono što je bilo ranije – njegovo rođenje, studiranje na Kembridžu i svemu onome što je doprinelo da dotakne dno.

„Visok sam metar i osamdeset. Težina mi je promenljiva, a trenutno nije dobra, uopšte nije dobra. Oči su mi zelene (i božanstvene!), lice mi je bledo, kosa tamna, mada u ovom trenutku prilično neodređene boje zbog varljive patine štroke i zapuštenosti, ali svakako tamna. Imam dvadeset jednu godinu, zovem se Ripli Bogl, a bavim se gladovanjem, smrzavanjem i histeričnim cmizdrenjem.“

Kao i svaka autobiografija, i ova počinje junakovim rođenjem – njegovim „sumnjivim pedigreom“ (majka mu je bila prostitutka) i detinjstvom u katoličkim školama Belfasta. Uprkos svemu tome, dečakova budućnost je u jednom trenutku delovala svetlo – on uspeva, sasvim neočekivano, da se upiše na Kembridž, ali posle kratkog vremena (i nekoliko neuspelih i bizarnih romansi) biva izbačen sa fakulteta.

Poglavlja o prošlosti nasumično se smenjuju sa poglavljima u kojima Bogla pratimo u trenutnoj situaciji -  na ulici, bez prebijene pare, kako broji preostale cigarete i živi od danas do sutra. Neiskorišćene predispozicije za uspeh ili prosto okrutna igra sudbine, doveli su ga do dna i čitaocu je povremeno potreban podsetnik da je narator u svojim ranim dvadesetim godinama. Ono što ga, međutim, bespogovorno odaje, jeste žar i ponos u pripovedanju. On je isuviše neiskusan, narcisoidan i nedovoljno umoran da bi bio u potpunosti uverljiv:

„Tešio sam se mišlju da mi ne može biti gore. Uvek je moglo. Slobodno pristavite vodu ako hoćete da vam pričam o svojim suludim i nepogrešivim neuspesima. Histerično sam se smejao tome koliki sam baksuz. Raspao sam se i digao ruke od svega. Sabrao sam se i vratio u ring. Krotko sam prihvatao i divljački se opirao. Obratio sam se za pomoć  socijalnom radniku i vračari. Oboje su smatrali da sam beznadežan slučaj. Zla kob je uskoro ispucala na meni sve svoje divote. Nakratko sam se ponadao da će biti bolje. A onda se vratila na početak i počela iznova. Počeo sam da ćelavim, izborao sam se, postao impotentan. Prijatelji su vrišteći bežali kad me ugledaju na ulici. Moji neuspesi su prkosili svim zakonima verovatnoće, što je nekoliko priznatih matematičara i dokazalo. Humanisti su zbog mog slučaja doživljavali nervne slomove, a teolozi su me navodili kao dokaz postojanja Boga, mada prilično podrugljiv. Postao sam sraćkav i nihilističan i dobio sam tikove. A onda je postalo još gore.“

Ono što ovom romanu daje posebnu težinu jeste činjenica da je i sam autor jedno izvesno vreme proveo u koži svog junaka. Zbog toga opisi određenih lokacija deluju toliko slikovito, a pojedine situacije ostavljaju utisak da su (duboko) proživljene. Vilsonov smisao za samoironiju čitavom romanu daje osvežavajuću notu cinizma i lišava ga patetike u koju je jedna ovakva priča zasigurno lako mogla da sklizne.

Ipak, na trenutke je teško zadržati pažnju i određeni odeljci romana deluju izlišno. Radnja se vuče i na neki način na čitaoca prenosi teskobnu dužinu svakog sata u danu skitnice i besmislenost života svedenog na besciljno cunjanje ulicama. Ukoliko je to bila namera autora, sasvim je pristojno izvedena, ali to ne umanjuje napor neophodan da bi se ovaj roman pročitao pažljivo i sa razumevanjem.

I šta čitalac na kraju dobija kao nagradu za sav uložen trud da isprati junaka? Laž. Bogl je nepouzdani pripovedač par exellence i nagoveštaji ove nepouzdanosti javljaju se još na početku romana. Ali Bogl je ujedno i izrazito inteligentan i zavodljiv pripovedač. Njegova racionalnost i ciničnost izrodili su najbolje momente romana, prelazeći iz tona autobiografskog u ton filozofskog traktata (setite se da je jedan od osnovnih uslova za nastanak filozofije dokolica), pa se tako Bogl na momente pretvara u Diogena dvadesetog veka:

„Satiričar mora da bude svestan ludosti i poroka onih koje ismeva, ali ne sme da zapadne u nadmeno moralisanje i licemerje. Satira ima cilj: da suzbija glupost i zlo i da podstiče reformu. Treba da unapređuje, ne da se sveti. Ona je oružje za vraćanje na zemlju i treba je primenjivati samo na ono što je prozaično.

Da li je to tačno? Da li je to sve? Mislim da nije.

Svi smo žrtve satire. Sve nas pogađaju humor, sarkazam, ironija i podsmeh. Cinizam, uvredljivo i zajedljivo blaćenje naših dela. Muka s našim greškama leži u tome što su one brzoplete, neposlušne i kao stvorene za oponašanje. Neka vrsta drame ili tragedije bar bi nam pružila zadovoljavajuću svest o onom što smo pretrpeli. Ali ne, satira je smrdljiva i nepopustljiva. Kinji nas šta god da radimo i svojim farsičnim prezirom žigoše naše nesreće. Ironija i podsmeh grizu i duboko i često. Mi predstavljamo ukusan obrok za Sprdnju.

Na kraju se sve svodi na sledeće: kad smo najgori, mi smo za podsmeh; a kad smo najbolji, onda smo za litotu.“

Ipak, posle nekoliko stotina strana njegove ispovesti, čitalac je rastrgnut između nepoverenja i osude sa jedne strane, i empatije i sažaljena s druge. Zaista, tokom čitanja prosto nećete znati šta da mislite o ovom junaku. A onda ćete shvatiti da ste nasamareni. Nekoga će to naljutiti. Nekoga će oduševiti.

„Ripli Bogl“ se često poredi sa „Uliksom“, a junak kog je Vilson stvorio dobio je titulu modernog Leopolda Bluma. Bogl je, ipak, čini mi se, sličniji Dedalusu iz „Portreta umetnika u mladosti“. Mada, koliko god to bila namera autora, mislim da je pretenciozno porediti ga sa Džojsom. „Ripli Bogl“ je, uprkos tome, svakako ambiciozno delo koje zaslužuje pažnju čitalaca i čiji će vas delovi (ali ipak samo delovi) raspametiti. Da li će vas baciti u depresiju ili nasmejati (ili oba), stvar je vašeg ličnog senzibiliteta. Ono što je sigurno jeste to da ime Riplija Bogla sigurno nećete zaboraviti onog momenta kada sklopite korice romana.

Ocena: 3/5

Izdavač: Booka