Čovek po imenu Uve - Frederik Bakman

Frederik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve“, koji je preveden na 40 jezika, prodat u više od tri miliona primeraka širom sveta, a 2017. godine je po njemu snimljen istoimeni film, nominovan za Oskara. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još dva romana, takođe bestselera, i jedno delo iz oblasti publicistike.

Uve je glavno džangrizalo u komšiluku. Svi to znaju. Svakoga dana, u isto vreme, on kreće u svoju inspekciju po naselju: šutne tablu sa natpisom o zabranjenom saobraćaju u naselju, proverava da neko slučajno nije obio neku od garaža (to se nikada nije dogodilo, ali niko ne može da tvrdi da nikada neće), popisuje registarske tablice sa parkinga za goste (ukoliko je neko na parkingu ostao duže od 24 časa, koliko je predviđeno, Uve bi od Saobraćajne uprave tražio kontakt, pozvao vlasnike i saopštio im da su „proklete nesposobne vucibatine koje ne umeju da čitaju table napisane na švedskom“), nadgleda kante za reciklažu đubreta i tri puta proverava da li su vrata zaključana.

Svi u kraju znaju ko je Uve: „Uve ima pedeset devet godina. Vozi Sab. Ima običaj da u ljude koji mu se ne dopadaju upire prstom i to tako kao da su oni provalnici, a Uveov kažiprst policijska džepna lampa“. Ali oni isto tako znaju da Uve nije uvek bio toliko ogorčen (mada nikada nije bio ni posebno vedar). A znaju i zbog čega je sada takav.

Pravila su za Uvea jako bitna. Da nema pravila, nastao bi opšti haos, njemu je to jasno. On je u svom životu sve radio po pravilima: zaposlio se, oženio se, redovno plaćao poreze. I život prosto nije trebalo da bude ovakav. Život bez Sonje. Pre nego što se ona pojavila, on kao da nije ni živeo („Ranije su ljudi tvrdili da Uve posmatra život kao crno-beo. Ona je donela boje. Sve boje u njegovom životu.“), a nakon svih godina provedenih sa njom, život bez nje prosto nema smisla. I zbog toga je Uve odlučio da umre.

Ali onda se pred njegovim vratima pojavila jedna ofucana mačka, koja nikako da ode, a u naselje se doselila nova porodica. I sve se poremetilo. Uve prosto nije imao vremena da obavi ono što je namerio. Prvo su ga prekidali kad god bi rešio da završi sa tim, a onda je postepeno postao strašno zauzet rešavanjem tuđih problema. I tako je, malo po malo, čovek po imenu Uve od glavnog džangrizala u komšiluku postao neizmerno voljen i cenjen, kako od strane svojih komšija, tako i od čitalaca.

„Čovek po imenu Uve“ je zaista divan roman. I postoji razlog što je baš ovo jedna od onih knjiga koju svi vole. Svaki junak u knjizi ima svoje mesto u priči i doprinosi joj svojim prisustvom. Sećanje na Sonju, koja je Uveovom životu dala smisao, i njena smrt koja ga je oduzela; odnos Uvea i Runea, dva prijatelja i rivala, kojima je povod za dugogodišnji „rat“ bio neslaganje oko marke automobila („Sonja je jednom rekla da onaj ko želi da razume Uvea i Runea mora da shvati kako su to ljudi rođeni u pogrešno vreme. Ljudi poput njih traže samo nekoliko jednostavnih stvari od života, govorila je. Krov nad glavom, tihu ulicu, određenu marku automobila i ženu kojoj će biti verni. Posao na kom imaju funkciju. Kuću u kojoj se različite stvari kvare u ravnomernim intervalima, tako da imaju šta da popravljaju.“); Parvani, njen muž „nesposobnjaković“ Patrik i njihova deca, čiji će dolazak u naselje Uveu indirektno dati razlog da nastavi da živi.

Priča o lokalnom zanovetalu koji je izgubio volju za životom i kroz čitav roman razmišlja o načinima na koje bi konačno mogao da ga okonča, u osnovi obećava depresivan ton, ali ovaj roman je izuzetno duhovit (za čitaoce koji uživaju u specifičnom skandinavskom humoru) i zrači nesvakidašnjom toplinom. Reminiscencije na Uveovu mladost izazvaće u vama razumevanje za njegovo ponašanje, a uz pomoć vedre Parvani i svojeglave ofucane mačke (i zajedno sa njima), postepeno ćete se vezivati za ovog ćudljivog starca ogromnog srca (bukvalno ogromnog, to će vam potvrditi njegov lekar), sve dok ne sklopite korice knjige i kraj ove priče dočekate obuzeti miksom emocija – sa toplinom u grudima i suzama u očima. Kratko poznanstvo sa Uveom vas neće ostaviti ravnodušnim (mene svakako nije) i sigurno ćete poželeti da mu se u nekom trenutku ponovo vratite. I ponovo. I da ga preporučite svima. Jer ipak postoji dobar razlog što je ova priča, ispisana pitkim, jednostavnim stilom, opčinila i najizbirljivije čitaoce širom sveta.

Ocena: 5/5

Izdavač: Laguna