Ime mi je Šajlok – Hauard Džejkobson

Hauard Džejkobson je engleski pisac rođen 1942. godine u Mančesteru. Pored pisanja, bavio se novinarstvom i pisanjem TV scenarija, a radio je i kao predavač na Univerzitetu u Sidneju i na Kembridžu. Svoj prvi roman, Coming From behind, napisao je 1983. godine, a do sada iza sebe ima 15 romana (od kojih je jedan dobio Bukerovu nagradu) i pet dela koja ne potpadaju pod domen fikcije.

„Ime mi je Šajlok“ je moderna verzija „Mletačkog trgovca“, drugi roman u projektu Hogarth Shakespeare, pokrenutog u čast obeležavanja 400 godina od Šekspirove smrti. Cilj projekta je približavanje Šekspira savremenoj publici, a osim Džejkobsona, u projektu učestvuju i Dženet Vinterson (recenziju romana „Procep u vremenu možete pročitati klikom OVDE), Margaret Atvud, Trejsi Ševalije, Džilijen Flin, Ju Nesbe, Edvard Sent Obin  i En Tajler.

Hauard Džejkobson se tokom života bavio proučavanjem Šekspira (1978. godine je, zajedno sa Vilburom Sandersom objavio knjigu Shakespeare's Magnanimity: Four Tragic Heroes, Their Friends and Families), ali kako sam kaže, ideja o ponovnom pričanju Šekspirovih drama isprva mu nije delovala privlačno. Kada je, nakon što je ipak pristao da učestvuje u projektu, upitan koju dramu želi da obradi, njegova prva misao je bila „Hamlet“, iako je dobro znao da su ga pozvali zbog „Mletačkog trgovca“. I sam jevrejskog porekla (sebe je jednom u šali nazvao jevrejskom Džejn Ostin), Džejkobson je poznat po romanima čiji su protagonisti britanski Jevreji. Ideja o osavremenjivanju najpoznatijeg  Jevrejina u istoriji književnosti, po svemu sudeći, bila kao stvorena baš za njega.

„Ime mi je Šajlok“ nije toliko ponovno pričanje, koliko preispitivanje originala, sa Šajlokom, pored Hamleta verovatno najpoznatijim likom koga je Šekspir ikada stvorio, istovremeno u samom središtu i potpuno izvan fabule dela.

U „Mletačkom trgovcu“ Šajlok je prikazan kao stereotipni Jevrejin i vekovima se postavlja pitanje da li je Šekspir napisao antisemtisko delo ili delo o antisemitizmu. Džejkobson Šajloku daje priliku da preispita sebe pred publikom, istovremeno pokušavajući da odgovori na pitanje šta zaista znači biti Jevrejin i kako se nositi sa tim obeležjem.

„Ti Jevreji! Ne znaju da li da plaču za mnom, da me se odreknu ili da me objasne. Baš kao što ne znaju da li da objasne ili da se odreknu sebe.“

Iako su svi elementi originala tu – funta mesa, problematični porodični odnosi, izgubljeno prstenje, tri kovčežića (u duhu savremenog doba predstavljena kao tri automobila) – svetlost pozornice je na Šajloku. Ko je zaista taj čovek? Kakvi su njegovi motivi? Da li je de facto negativac? Sukob oca i kćerke prebačen je na Sajmona Struloviča i njegovu kćer Beatrisu, dok je Šajlok u ulozi savetnika, ili bolje rečeno savesti, na ivici realnosti i mašte, metafora za kolektivnu svest.

Pitanje pravde, jedna od centralnih tema „Mletačkog trgovca“, prenosi se i na modernu verziju. Strulovičeva kćerka odlučuje da se uda za fudbalera, poznatog najpre po tome što je jednom prilikom publiku pozdravio pokretom koji je protumačen kao nacistički pozdrav. Strulovič, iako u osnovi nije religiozan, u sebi oseća buđenje milenijumima stare pripadnosti i više ne može da kontroliše bes. Baš kao što se i njegov otac (takođe nereligiozan do ključnog momenta) odrekao njega kada je oženio ženu hrišćanske veorispovesti, tako i Strulovič sada, otac i Jevrejin, doživljava istorijsku razliku između Jevreja i „Gentila“ i zahteva ono što smatra pravdom. Dozvoliće venčanje i preći će preko obeščašćenja Beatrise, ali fudbaler će morati da se dokaže. Ni manje ni više nego činom obrezivanja. Baš kao ni Šajlok, 400 godina ranije, ni Strulovič neće odustati od svoje fiksacije prema naplaćenom računu, oličenom u famoznoj funti mesa, i baš kao i Šajlok, biće okrutno izigran.

U Džejkobsonovoj verziji, Strulovič je Šajlok kakvog smo upoznali u „Mletačkom trgovcu“, pa i naslov, ukoliko nomen shvatimo kao omen, aludira na to. U jednom trenutku, Šajlok i sam insinuira na tu činjenicu. Nakon samo nekoliko dana poznatstva sa Strulovičem, reći će mu: Gospodine Struloviču, ja te poznajem oduvek.

Šajlok je iskustvo, on je svoju priču proživeo i sada, u nemim razgovorima sa svojom pokojnom suprugom, pokušava da na nju konačno stavi tačku. Iako u ulozi „advokata“, on nema direktnog uticaja na ishod, a njegova ravnodušnost koja raste kako se delo približava kulminaciji, jasan je znak da on zna kako će se priča završiti, i ma koliko pokušavao, ne može da joj promeni kraj.

Ali začarani krug se nastavlja i Šajlok ostaje prokleti Jevrejin, seleći se iz jednog tela u drugo. On ostaje paradigma, večna i nerešiva zagonetka:

„Za mene lično ne postoji sada. Živim kada sam živeo. Tamo gde se priča završila, ja sam se završio. Ali ponekad, iz čistog đavolskog zadovoljstva, zakotrljan po ustima završne reči jedne druge žrtve budala. Čeznem, sigurno ti je jasno, za zvonkim završnim rečima.“

I mada nestaje sa scene jednako neočekivano kao što se i pojavio, njegovu priču nastavljaju drugi, priču koja nema kraj. Ipak, kroz Struloviča, Džejkobson ispunjava želju Šajloku i završava roman nemim uzvikom, naglašavajući postojanje još jedne šanse: „Osvetiću se bagri vašoj celoj!“

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna

Preporuka: Nove TV serije inspirisane književnim delima (2017)

Nikada nisam bila bogzna kakav filmofil, ali serije... Serije su već druga priča.

Muzej prepiske – Šon Ašer

Šon Ašer (1978) je britanski zaljubljenik u pisma, liste i lepe knjige, koji je 2009. godine odlučio da svoju ljubav prema pismima podeli sa svetom. Tako je nastao blog na kojem je Ašer skupljao pisma poznatih i manje poznatih ličnosti, koji danas broji preko 100 miliona poseta. Četiri godine kasnije, rešio je da svoj blog pretoči u knjigu pod nazivom „Muzej prepiske“ (Letters of Note), a ubrzo za njom objavljen je i „nastavak“ More Letters of Note, kao i zbirka Lists of Note.

„Muzej prepiske“ prati podnaslov „Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima“, i kao što sam priređivač kaže u uvodnom poglavlju, „to je muzej pisama u vidu pažljivo sastavljene knjige koja će vas zgrabiti i s kojom ćete se vinuti čas ka jednom osećanju, čak ka drugom, s kojom će se povremeno obrazovati čak i najbolje informisani umovi, koja će, nadam se, savršeno ilustrovati značaj i neprevaziđeni šarm starinskog dopisivanja, baš u trenutku kada svet postaje digitalizovan, a umetnost pisanja pisama nestaje sa vidika“.

Zbirka se sastoji od 125 pisama od kojih su neka poznata širom sveta, poput oproštajnog pisma Virdžinije Vulf ili pisma koje je navodno napisao Džek Trbosek, dok ćete se sa nekima zasigurno susresti po prvi put, na primer sa pismom koje su Ajzenhaueru, tadašnjem američkom predsedniku, uputile obožavateljske Elvisa, moleći ga da mu ne diraju kosu kada bude pristupio vojsci.

Zbirka je pravi mali vremeplov, pa tako najstarije pismo datira iz 14. veka pre nove ere, dok je najmlađe staro tek nekoliko godina. Većina pisama je propraćena fotografijama originalnih faksimila, pa to doživljaj čini još neposrednijim. U slučajevima kada uvid u original nije bio izvodljiv, Ašer se postarao da umetne fotografije autora, od kojih su neke vrlo retko objavljivane.

Kako bih vam zagolicala maštu, odlučila sam da sa vama podelim nekoliko primera, i to će biti, pogađate, baš pisma poznatih pisaca.

Jedno od takvih je pismo koje je 22. jula 1985. godine Čarl Bukovski poslao novinaru Hansu van den Broku, koji ga je obavestio da je njegova knjiga „Priče obične ludosti“ povučena iz jedne holandske biblioteke. Razlog za to je bilo mišljenje da je knjiga „vrlo sadistička, povremeno fašistička i da diskriminiše određenje grupacije (uključujući i homoseksualce)“. Ovo svakako nije bio prvi put da je pisanje Bukovskog naišlo na nerazumevanje, uglavnom zbog eksplicitnog sadržaja koji je i dan danas mnogima prva asocijacija na ovog pisca. Kao što i on sam primećuje: „Neobično je da ljudi koji se toliko bune protiv mojih dela izgleda previđaju delove koji uključuju radost i ljubav i nadu, a ima takvih delova. Moji dani, godine, mož život, svedoci su uspona i padova, svetla i tame. Ako pišem samo i neprestano o „svetlu“ i nikada ne pominjem ono drugo, onda bih kao umetnik bio lažov“.

Ovo pismo danas uramljeno krasi police pokretne knjižare Open Dicht Bus, koja se i sama često zaustavlja u gradu zbog kojeg je i nastalo, i u sebi sadrži neke od najbolje ispisanih redova protiv cenzure:

„Cenzura je sredstvo onih koji imaju potrebu da od sebe sakrivaju stvarnost. Njihov strah nije ništa drugo do nesposobnost da se suoče sa onim što je stvarno, i ne mogu da se izduvam ljuteći se na njih. Samo osećam zaprepašćujuću tugu. Negde, tokom odrastanja, bili su zaštićeni od celokupnih činjenica o našem postojanju. Naučeni su da posmatraju svet na jedan načan, kada postoje mnogi načini.

Nisam zaprepašćen što je jedna od mojih knjiga uklonjena i prognana sa polica neke lokalne biblioteke. Na neki način sam počastvovan što sam napisao nešto što je probudilo spavače iz njihovih nevelikih dubina. Ali jesam povređen, da, kada je tuđa knjiga cenzurisana, jer je ta knjiga obično odlična knjiga, a takvih ima malo, i s vremenom su takve knjige često postajale klasici, i ono što je nekad bilo šokantno i nemoralno, sada je obavezna lektira na mnogim univerzitetima.

Ne kažem da je moja knjiga takva, ali kažem da u naše vreme, u ovom trenutku, kada bilo koji može biti poslednji za nas mnoge, prokleto peče i neverovatno je tužno da još među nama postoje mali, ogorčeni ljudi, lovci na veštice koji deklamuju protiv realnosti. Da, i ovima je mesto uz nas, i oni su deo celine, i ako nisam o njima pisao, možda je trebalo to da uradim ovde, i to je dovoljno.“

Čarls Bukovski Hansu van den Broku, 22. jula 1985. godine

Gertruda Stajn danas je zvučno ime u istoriji američke književnosti, ali i ona je, kao i veliki broj poznatih pisaca, nailazila na brojne prepreke i nerazumevanje čitalaca. O tome svedoči i ovo pismo koje joj je 19. aprila 1912. godine uputio izdavač Artur K. Fajfild, u kojem, imitirajući stil pesnikinje, odbija njen rukopis:

Poštovana gospođo,

Ja sam samo jedan, samo jedan, samo jedan. Samo jedno ljudsko biće, jedno u isto vreme. Ne dva, ne tri, samo jedno. Imam samo jedan život da živim, samo šezdeset minuta u jednom satu. Samo jedan par očiju. Samo jedan mozak. Samo jedno biće. I s obzirom na to da sam samo jedan, da imam samo jedan par očiju, da imam jedno vreme, da imam jedan život, ne mogu da čitam vaš rukopis tri ili četiri puta. Čak ni jedanput. Samo jedan pogled, samo jedan pogled je dovoljan. Jedva da bi se prodao i jedan primerak ovoga. Jedva jedan. Jedva jedan.

Mnogo vam hvala. Vraćam vam rukopis preporučenom poštom. Samo jedan rukopis jednom pošiljkom.

Artur K. Fajfild Gertrudi Stajn, 19. aprila 1912. godine

Delo Oskara Vajlda i danas intrigira čitaoce širom sveta, ali njegova popularnost krajem 19. veka bila je nepojmljiva u književnim krugovima tog doba. S pravom se danas govori da je Vajld preteča pojma celebrity. Svojim ponašanjem i stavovima, ovaj pisac je zbunjivao mnoge. Jedan takav primer pokazuje njegov odgovor na pismo čitaoca, koji ga je, nakon čitanja romana „Slika Dorijana Greja“, ljubazno zamolio da mu objasni tvrdnju da je sva umetnost sasvim beskorisna. Evo šta je Vajld napisao:

Umetnost je beskorisna zato što je njen cilj da stvori raspoloženje. Njena namena nije da podučava, ili da utiče na dela na bilo koji način. Izvrsno je sterilna, i znak njenog zadovoljstva jeste sterilnost. Ako je razmišljanje o nekom umetničkom delu praćeno bilo kakvom aktivnošću, delo je onda ili vrlo drugorazredno, ili posmatrač nije uspeo da shvati potpuni umetnički utisak.

Umetničko delo je beskorisno kao što je i cvet beskoristan. Cvet cveta zbog sopstvene radosti. Mi se na trenutak radujemo kada ga vidimo. To je sve što se može reći o našem odnosu prema cvetu. Naravno da čovek može da proda cvet i na taj način ga učini korisnim, ali to nema veze sa cvetom. To nije deo njegove suštine. To je slučajno. To je zloupotreba. Plašim se da je sve ovo nejasno. Ali opširna je to tema.

Oskar Vajld Bernalfu Klegu, 1891. godine

Ovo su samo neki, ne nužno i najzanimljiviji, primeri pisama koje možete pronaći u ovoj zaista dragocenoj zbirci. „Muzej prepiske“ među svojim stranicama krije toliko toga: da li ste znali da je Mario Puzo lično pisao Marlou Brandu da mu predloži da glumi u ekranizaciji njegovog romana „Kum“? Ili da je četrnaestogodišnji Fidel Kastro Ruzveltu napisao pismo i u njemu tražio da mu pošalje novčanicu od deset dolara, jer je nikada u životu nije video? Ili da je pre više od hiljadu godina u Kini postojao obrazac pisma izvinjenja koji bi potpisivali mamurni građani nakon burnih pijanki tokom kojih su se nedolično ponašali?

Šta bi autori ovih redova rekli na tvrdnju Šona Ašera da njihove prepiske treba da pripadaju svima, možemo samo da nagađamo. Ono što je sigurno jeste činjenica da su neka od ovih pisama mogla da promene istoriju (kao što je slučaj sa telegramima sa Titanika, ili sa Gandijevim pismom upućenim Hitleru), dok druga, bilo žarom kojim su otkucana, ili nervoznim rukopisom kojim su napisana, dopuštaju čitaocima da zavire u samu dušu osoba koje su ih pisale.

Učinite sebi uslugu i zavirite u ovu knjigu. Saznajte neke nove stvari o osobama kojima se divite, pročitajte intimne ispovesti ljudi čije ste postupke možda osuđivali. Na kraju krajeva, napravite palačinke po receptu koji je Elizabeta II poslala Dvajtu D. Ajzenhaueru. Takve prilike ne dobijate svakoga dana.

Ocena: 5/5

Izdavač: Geopetika

Ugrađivanje straha – Rui Zink

Rui Zink (1961) je portugalski pisac pripovedaka, romana, eseja, pozorišnih komada i knjiga za decu. Profesor je književnosti na Fakultetu društvenih nauka u Lisabonu. Njegova najpoznatija dela su „Ljudi pauci“, „Rezervni igrač“, „Turistička destinacija“ i „Božji dar“, za koji je dobio portugalsku nagradu PEN. „Ugrađivanje straha“ (2012)  jedan je od njegovih najnovijih romana, po kojem je 2016. godine snimljen istoimeni film.

„Ugrađivanje straha“ počinje vrlo direktno, bez uvođenja i okolišanja, i već od prvih stranica razvija osećaj anksioznosti koji ostaje glavna nota romana. U prvoj rečenici srećemo neimenovanu ženu, golu, čije tuširanje prekida zvono na vratima. „Da nisu oni?“, žena pomišlja, sakriva svoje dete u kupatilo, oblači kućnu haljinu i otvara vrata.

„Dobar dan draga gospođo, došli smo da ugradimo strah.“

I već tu delo dobija svoj apsurdni, distopijski karakter, koji ga odlikuje do kraja (na kojem apsurd doživljava vrhunac). Dva službenika ulaze u ženin stan sasvim prirodno, kao da treba da ugrade telefonsku liniju. Obaveza svakoga je da ih pusti unutra, ugrađivanje straha je za dobrobit zemlje, to je patriotski čin, neće oduzeti mnogo vremena.

„Ugrađivanje straha je brz postupak. Dok se okrenete, već je ugrađen i spreman za upotrebu. Nekada je to trajalo godinama. Danas, pomoću novih tehnologija, jedva da se radi o minutima.“

Nakon ugrađivanja straha u prostoriju, alatima od kojih neki ženi deluju poznato, dok drugi izgledaju zastrašujuće, sledi demonstracija. Ona je veoma važan deo celokupnog čina i zapravo čini ceo roman. Deo demonstracije čine projekcije, dok je njen većinski deo zapravo monolog koji se sastoji iz dva glasa koji naizmenično prezentuju „uslugu“. Žena u romanu gotovo i da ne progovara.

Kako nastaje strah? Nikada spontano, uvek je izazvan, pa bi se gotovo i moglo reći da se u čoveka na neki način ugrađuje. Strah je oduvek bio moćno sredstvo kontrole. U modernom društvu, zastrašivanje je suptilnije, odvija se indirektno, ali je baš zbog toga i sveprisutnije. U vremenu u kojem je sve reklama, propaganda, demagogija, čitav život se zasniva na strahovima individue. Zink ovu teoriju otelovljava u Karlošu i Suozi, dvojici ugrađivača (i postoji razlog zašto oni imaju imena, a žena ne – jer ona je svako) i ona naizgled deluje apsurdno, ali ako ova dva lika apstrahujete, shvatićete da se ovakvo, nepozvano i neočekivano ugrađivanje straha odvija svakoga sata na svakoj tački u svetu.

Strah od smrti, rata, bolesti, nemaštine, starosti, samoće, neostvarenosti ili neuklapanja u kalupe okoline – neki usađeni od malena, neki nametnuti aktuelnim sistemima vrednosti, stvaraju jedno stanje opšte nesigurnosti, a samim tim i pogodno tlo za manipulaciju i kontrolu.

-         To je idealno za sve nas.

-         Više straha = manje pobuna.

-         Više straha = više zabave.

-         Strah = duševni mir.

-         Čak i kada izgube skoro sve, ljudi uvek strahuju da će izgubiti još više.

-         Da će njihova žrtva biti uzaludna.

-         Tajna je u tom skoro.

-         Ljudi misle: ako budem rizikovao, biće još gore.

-         Trik je u tome da nikad ne kažeš gde je rizik.

-         Da pustiš ljude da pogode.

-         Da ih ostaviš u mraku.

Uznemirujući dvoglas kojim Zink naizmenično bombarduje čitaoca, stvara izrazito napetu atmosferu, pojačanu ženinom nervozom koja izbija iz svake stranice i prenosi se na čitaoca. Šta će biti sa detetom u kupatilu? Da li će ga ugrađivači naći? Koje su posledice?

-         Strah nije virtualna stvarnost, gospođo.

-         Strah se malo-pomalo virtualno pretvara u jedinu stvarnost.

„Ugrađivanje straha“ je, idejno distopija dostojna Hakslija, Orvela i Bredberija, samo što, za razliku od svojih prethodnika, Zinkov roman nije proročki. Mi već živimo u svetu iz ovog kratkog romana i strah je odavno ugrađen u svakoga od nas, bili mi toga svesni ili ne.

„Najlepša odlika straha je u tome što svako može da stvori svoj strah. Naš posao je, u suštini, samo da promovišemo ideju.“

I kao što je koncept Velikog brata delovao nestvarno u Orvelovo vreme, a Bredberijeve „zidne porodice“ predstavljale naučnu fantastiku, dok su danas deo svakodnenice, tako će možda jednog dana u nekom vrlom novom svetu baš na vaša vrata zakucati nepoznata lica uz jedno ljubazno „Dobar dan. Došli smo da ugradimo strah“. A možda za tim i neće biti preke potrebe, jer će posao odavno biti završen.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Clio

Mesečni favorit – april

Ne znam kako to da objasnim, ali već je maj.