Ugrađivanje straha – Rui Zink

Rui Zink (1961) je portugalski pisac pripovedaka, romana, eseja, pozorišnih komada i knjiga za decu. Profesor je književnosti na Fakultetu društvenih nauka u Lisabonu. Njegova najpoznatija dela su „Ljudi pauci“, „Rezervni igrač“, „Turistička destinacija“ i „Božji dar“, za koji je dobio portugalsku nagradu PEN. „Ugrađivanje straha“ (2012)  jedan je od njegovih najnovijih romana, po kojem je 2016. godine snimljen istoimeni film.

„Ugrađivanje straha“ počinje vrlo direktno, bez uvođenja i okolišanja, i već od prvih stranica razvija osećaj anksioznosti koji ostaje glavna nota romana. U prvoj rečenici srećemo neimenovanu ženu, golu, čije tuširanje prekida zvono na vratima. „Da nisu oni?“, žena pomišlja, sakriva svoje dete u kupatilo, oblači kućnu haljinu i otvara vrata.

„Dobar dan draga gospođo, došli smo da ugradimo strah.“

I već tu delo dobija svoj apsurdni, distopijski karakter, koji ga odlikuje do kraja (na kojem apsurd doživljava vrhunac). Dva službenika ulaze u ženin stan sasvim prirodno, kao da treba da ugrade telefonsku liniju. Obaveza svakoga je da ih pusti unutra, ugrađivanje straha je za dobrobit zemlje, to je patriotski čin, neće oduzeti mnogo vremena.

„Ugrađivanje straha je brz postupak. Dok se okrenete, već je ugrađen i spreman za upotrebu. Nekada je to trajalo godinama. Danas, pomoću novih tehnologija, jedva da se radi o minutima.“

Nakon ugrađivanja straha u prostoriju, alatima od kojih neki ženi deluju poznato, dok drugi izgledaju zastrašujuće, sledi demonstracija. Ona je veoma važan deo celokupnog čina i zapravo čini ceo roman. Deo demonstracije čine projekcije, dok je njen većinski deo zapravo monolog koji se sastoji iz dva glasa koji naizmenično prezentuju „uslugu“. Žena u romanu gotovo i da ne progovara.

Kako nastaje strah? Nikada spontano, uvek je izazvan, pa bi se gotovo i moglo reći da se u čoveka na neki način ugrađuje. Strah je oduvek bio moćno sredstvo kontrole. U modernom društvu, zastrašivanje je suptilnije, odvija se indirektno, ali je baš zbog toga i sveprisutnije. U vremenu u kojem je sve reklama, propaganda, demagogija, čitav život se zasniva na strahovima individue. Zink ovu teoriju otelovljava u Karlošu i Suozi, dvojici ugrađivača (i postoji razlog zašto oni imaju imena, a žena ne – jer ona je svako) i ona naizgled deluje apsurdno, ali ako ova dva lika apstrahujete, shvatićete da se ovakvo, nepozvano i neočekivano ugrađivanje straha odvija svakoga sata na svakoj tački u svetu.

Strah od smrti, rata, bolesti, nemaštine, starosti, samoće, neostvarenosti ili neuklapanja u kalupe okoline – neki usađeni od malena, neki nametnuti aktuelnim sistemima vrednosti, stvaraju jedno stanje opšte nesigurnosti, a samim tim i pogodno tlo za manipulaciju i kontrolu.

-         To je idealno za sve nas.

-         Više straha = manje pobuna.

-         Više straha = više zabave.

-         Strah = duševni mir.

-         Čak i kada izgube skoro sve, ljudi uvek strahuju da će izgubiti još više.

-         Da će njihova žrtva biti uzaludna.

-         Tajna je u tom skoro.

-         Ljudi misle: ako budem rizikovao, biće još gore.

-         Trik je u tome da nikad ne kažeš gde je rizik.

-         Da pustiš ljude da pogode.

-         Da ih ostaviš u mraku.

Uznemirujući dvoglas kojim Zink naizmenično bombarduje čitaoca, stvara izrazito napetu atmosferu, pojačanu ženinom nervozom koja izbija iz svake stranice i prenosi se na čitaoca. Šta će biti sa detetom u kupatilu? Da li će ga ugrađivači naći? Koje su posledice?

-         Strah nije virtualna stvarnost, gospođo.

-         Strah se malo-pomalo virtualno pretvara u jedinu stvarnost.

„Ugrađivanje straha“ je, idejno distopija dostojna Hakslija, Orvela i Bredberija, samo što, za razliku od svojih prethodnika, Zinkov roman nije proročki. Mi već živimo u svetu iz ovog kratkog romana i strah je odavno ugrađen u svakoga od nas, bili mi toga svesni ili ne.

„Najlepša odlika straha je u tome što svako može da stvori svoj strah. Naš posao je, u suštini, samo da promovišemo ideju.“

I kao što je koncept Velikog brata delovao nestvarno u Orvelovo vreme, a Bredberijeve „zidne porodice“ predstavljale naučnu fantastiku, dok su danas deo svakodnenice, tako će možda jednog dana u nekom vrlom novom svetu baš na vaša vrata zakucati nepoznata lica uz jedno ljubazno „Dobar dan. Došli smo da ugradimo strah“. A možda za tim i neće biti preke potrebe, jer će posao odavno biti završen.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Clio