Muzej prepiske – Šon Ašer

Šon Ašer (1978) je britanski zaljubljenik u pisma, liste i lepe knjige, koji je 2009. godine odlučio da svoju ljubav prema pismima podeli sa svetom. Tako je nastao blog na kojem je Ašer skupljao pisma poznatih i manje poznatih ličnosti, koji danas broji preko 100 miliona poseta. Četiri godine kasnije, rešio je da svoj blog pretoči u knjigu pod nazivom „Muzej prepiske“ (Letters of Note), a ubrzo za njom objavljen je i „nastavak“ More Letters of Note, kao i zbirka Lists of Note.

„Muzej prepiske“ prati podnaslov „Lična pisma koja bi trebalo da pripadaju svima“, i kao što sam priređivač kaže u uvodnom poglavlju, „to je muzej pisama u vidu pažljivo sastavljene knjige koja će vas zgrabiti i s kojom ćete se vinuti čas ka jednom osećanju, čak ka drugom, s kojom će se povremeno obrazovati čak i najbolje informisani umovi, koja će, nadam se, savršeno ilustrovati značaj i neprevaziđeni šarm starinskog dopisivanja, baš u trenutku kada svet postaje digitalizovan, a umetnost pisanja pisama nestaje sa vidika“.

Zbirka se sastoji od 125 pisama od kojih su neka poznata širom sveta, poput oproštajnog pisma Virdžinije Vulf ili pisma koje je navodno napisao Džek Trbosek, dok ćete se sa nekima zasigurno susresti po prvi put, na primer sa pismom koje su Ajzenhaueru, tadašnjem američkom predsedniku, uputile obožavateljske Elvisa, moleći ga da mu ne diraju kosu kada bude pristupio vojsci.

Zbirka je pravi mali vremeplov, pa tako najstarije pismo datira iz 14. veka pre nove ere, dok je najmlađe staro tek nekoliko godina. Većina pisama je propraćena fotografijama originalnih faksimila, pa to doživljaj čini još neposrednijim. U slučajevima kada uvid u original nije bio izvodljiv, Ašer se postarao da umetne fotografije autora, od kojih su neke vrlo retko objavljivane.

Kako bih vam zagolicala maštu, odlučila sam da sa vama podelim nekoliko primera, i to će biti, pogađate, baš pisma poznatih pisaca.

Jedno od takvih je pismo koje je 22. jula 1985. godine Čarl Bukovski poslao novinaru Hansu van den Broku, koji ga je obavestio da je njegova knjiga „Priče obične ludosti“ povučena iz jedne holandske biblioteke. Razlog za to je bilo mišljenje da je knjiga „vrlo sadistička, povremeno fašistička i da diskriminiše određenje grupacije (uključujući i homoseksualce)“. Ovo svakako nije bio prvi put da je pisanje Bukovskog naišlo na nerazumevanje, uglavnom zbog eksplicitnog sadržaja koji je i dan danas mnogima prva asocijacija na ovog pisca. Kao što i on sam primećuje: „Neobično je da ljudi koji se toliko bune protiv mojih dela izgleda previđaju delove koji uključuju radost i ljubav i nadu, a ima takvih delova. Moji dani, godine, mož život, svedoci su uspona i padova, svetla i tame. Ako pišem samo i neprestano o „svetlu“ i nikada ne pominjem ono drugo, onda bih kao umetnik bio lažov“.

Ovo pismo danas uramljeno krasi police pokretne knjižare Open Dicht Bus, koja se i sama često zaustavlja u gradu zbog kojeg je i nastalo, i u sebi sadrži neke od najbolje ispisanih redova protiv cenzure:

„Cenzura je sredstvo onih koji imaju potrebu da od sebe sakrivaju stvarnost. Njihov strah nije ništa drugo do nesposobnost da se suoče sa onim što je stvarno, i ne mogu da se izduvam ljuteći se na njih. Samo osećam zaprepašćujuću tugu. Negde, tokom odrastanja, bili su zaštićeni od celokupnih činjenica o našem postojanju. Naučeni su da posmatraju svet na jedan načan, kada postoje mnogi načini.

Nisam zaprepašćen što je jedna od mojih knjiga uklonjena i prognana sa polica neke lokalne biblioteke. Na neki način sam počastvovan što sam napisao nešto što je probudilo spavače iz njihovih nevelikih dubina. Ali jesam povređen, da, kada je tuđa knjiga cenzurisana, jer je ta knjiga obično odlična knjiga, a takvih ima malo, i s vremenom su takve knjige često postajale klasici, i ono što je nekad bilo šokantno i nemoralno, sada je obavezna lektira na mnogim univerzitetima.

Ne kažem da je moja knjiga takva, ali kažem da u naše vreme, u ovom trenutku, kada bilo koji može biti poslednji za nas mnoge, prokleto peče i neverovatno je tužno da još među nama postoje mali, ogorčeni ljudi, lovci na veštice koji deklamuju protiv realnosti. Da, i ovima je mesto uz nas, i oni su deo celine, i ako nisam o njima pisao, možda je trebalo to da uradim ovde, i to je dovoljno.“

Čarls Bukovski Hansu van den Broku, 22. jula 1985. godine

Gertruda Stajn danas je zvučno ime u istoriji američke književnosti, ali i ona je, kao i veliki broj poznatih pisaca, nailazila na brojne prepreke i nerazumevanje čitalaca. O tome svedoči i ovo pismo koje joj je 19. aprila 1912. godine uputio izdavač Artur K. Fajfild, u kojem, imitirajući stil pesnikinje, odbija njen rukopis:

Poštovana gospođo,

Ja sam samo jedan, samo jedan, samo jedan. Samo jedno ljudsko biće, jedno u isto vreme. Ne dva, ne tri, samo jedno. Imam samo jedan život da živim, samo šezdeset minuta u jednom satu. Samo jedan par očiju. Samo jedan mozak. Samo jedno biće. I s obzirom na to da sam samo jedan, da imam samo jedan par očiju, da imam jedno vreme, da imam jedan život, ne mogu da čitam vaš rukopis tri ili četiri puta. Čak ni jedanput. Samo jedan pogled, samo jedan pogled je dovoljan. Jedva da bi se prodao i jedan primerak ovoga. Jedva jedan. Jedva jedan.

Mnogo vam hvala. Vraćam vam rukopis preporučenom poštom. Samo jedan rukopis jednom pošiljkom.

Artur K. Fajfild Gertrudi Stajn, 19. aprila 1912. godine

Delo Oskara Vajlda i danas intrigira čitaoce širom sveta, ali njegova popularnost krajem 19. veka bila je nepojmljiva u književnim krugovima tog doba. S pravom se danas govori da je Vajld preteča pojma celebrity. Svojim ponašanjem i stavovima, ovaj pisac je zbunjivao mnoge. Jedan takav primer pokazuje njegov odgovor na pismo čitaoca, koji ga je, nakon čitanja romana „Slika Dorijana Greja“, ljubazno zamolio da mu objasni tvrdnju da je sva umetnost sasvim beskorisna. Evo šta je Vajld napisao:

Umetnost je beskorisna zato što je njen cilj da stvori raspoloženje. Njena namena nije da podučava, ili da utiče na dela na bilo koji način. Izvrsno je sterilna, i znak njenog zadovoljstva jeste sterilnost. Ako je razmišljanje o nekom umetničkom delu praćeno bilo kakvom aktivnošću, delo je onda ili vrlo drugorazredno, ili posmatrač nije uspeo da shvati potpuni umetnički utisak.

Umetničko delo je beskorisno kao što je i cvet beskoristan. Cvet cveta zbog sopstvene radosti. Mi se na trenutak radujemo kada ga vidimo. To je sve što se može reći o našem odnosu prema cvetu. Naravno da čovek može da proda cvet i na taj način ga učini korisnim, ali to nema veze sa cvetom. To nije deo njegove suštine. To je slučajno. To je zloupotreba. Plašim se da je sve ovo nejasno. Ali opširna je to tema.

Oskar Vajld Bernalfu Klegu, 1891. godine

Ovo su samo neki, ne nužno i najzanimljiviji, primeri pisama koje možete pronaći u ovoj zaista dragocenoj zbirci. „Muzej prepiske“ među svojim stranicama krije toliko toga: da li ste znali da je Mario Puzo lično pisao Marlou Brandu da mu predloži da glumi u ekranizaciji njegovog romana „Kum“? Ili da je četrnaestogodišnji Fidel Kastro Ruzveltu napisao pismo i u njemu tražio da mu pošalje novčanicu od deset dolara, jer je nikada u životu nije video? Ili da je pre više od hiljadu godina u Kini postojao obrazac pisma izvinjenja koji bi potpisivali mamurni građani nakon burnih pijanki tokom kojih su se nedolično ponašali?

Šta bi autori ovih redova rekli na tvrdnju Šona Ašera da njihove prepiske treba da pripadaju svima, možemo samo da nagađamo. Ono što je sigurno jeste činjenica da su neka od ovih pisama mogla da promene istoriju (kao što je slučaj sa telegramima sa Titanika, ili sa Gandijevim pismom upućenim Hitleru), dok druga, bilo žarom kojim su otkucana, ili nervoznim rukopisom kojim su napisana, dopuštaju čitaocima da zavire u samu dušu osoba koje su ih pisale.

Učinite sebi uslugu i zavirite u ovu knjigu. Saznajte neke nove stvari o osobama kojima se divite, pročitajte intimne ispovesti ljudi čije ste postupke možda osuđivali. Na kraju krajeva, napravite palačinke po receptu koji je Elizabeta II poslala Dvajtu D. Ajzenhaueru. Takve prilike ne dobijate svakoga dana.

Ocena: 5/5

Izdavač: Geopetika