Književno
stvaralaštvo Franca Kafke
(1883-1924) stoji danas kao jedno od najprepoznatljivijih dela moderne
književnosti, a sam Kafka kao jedan od pisaca koji je imao najveći uticaj na
dalji razvojni put književnosti. O univerzalnosti njegovog dela govore brojne
različite interpretacije, a o njegovoj veličini činjenica da su neka od
najvećih imena na književnoj sceni prošlog veka upravo njegovo ime navodila kao
uzor. Kafkin stil značajno je uticao na modernu, njegova filozofija na egzistencijalizam,
a sklonost ka apsurdu na postanak i razvoj teatra apsurda. Uprkos Kafkinom
mišljenju o sopstvenom delu, njegov prijatelj i urednik Maks Brod odlučio je da zanemari piščevu želju da se svi
neobjavljeni rukopisi spale i time značajno doprineo razvoju pisane reči. Teško
je zamisliti kako bi izgledala moderna književnost da je piščeva želja
uslišena.
Glavno
obeležje Kafkinog dela, takozvana kafkijanska
atmosfera, najjasnije se očitava u njegovim najpoznatijim delima, romanu „Proces” i priči „Preobražaj”. I mada je većini možda
prva asocijacija na ovog pisca uzaludna borba pojedinca protiv sistema, ovaj
termin zapravo označava turobno, košmarno okruženje, u kojem dominiraju
nelogičnost i apsurd. Čovek je u ovim situacijama nemoćan nad onim što mu se
dešava, kao u snu, a osećanja koja dominiraju su potpuno beznađe i nedostatak
kontrole. U Kafikinom svetu nema katarze i spasenja; pojedinac je u najvećem
broju slučajeva osuđen na propast.
Prvi Kafkin roman koji je, nažalost, ostao
nedovršen, naslovljen je kao „Čovek koji je nestao”, ali ga je Brod, nakon Kafkine smrti, objavio
pod naslovom „Amerika”. Prvo poglavlje („Ložač”), objavljeno je
za vreme Kafkinog života, nakon što je pisac zauvek odustao od dovršavanja ovog
romana.
„Amerika” počinje pomalo
pikarski: Karl Rosman,
šesnaestogodišnjak, nakon skandala koji je izazvao ostavivši postariju
kućepaziteljsku u drugom stanju, proteran je iz roditeljskog doma i poslat za
Ameriku. Njegove nedaće počinju već na brodu, kada će prvo izgubiti svoj
kišobran, a zatim i kofer – jedinu imovinu koju je poneo sa sobom. Karl će,
međutim, na brodu sresti svog ujaka, koji ne samo da je američki građanin koji
je rad da se za njega pobrine, već, ni manji ni više, senator. Kafka svoje prvo
poglavlje završava tako što nagrađuje svog junaka: Karlu Rosmanu se sreća
konačno osmehnula i on sa svojim ujakom kreće ka luci, dok iza sebe ostavlja
Kip slobode, koji u Kafknom svetu, umesto baklje u ruci drži uzdignut mač. Kafka nikada nije bio u Americi, ali to nije značilo da nije imao izvestan stav o američkom snu, kojem je toliko Evropljana težilo.
Vrlo
brzo će stvari ponovo krenuti po zlu. Karl će biti izbačen iz ujakovog doma,
sprijateljiće se sa dva nadničara koji će ga koristiti i uvaljivati u nevolje.
Ma koliko se trudio da svoj život sredi, nailaziće samo na nepravde i
poniženja.
Iako
se po tonalitetu znatno razlikuje od Kafkinih kasnijih dela (kritičari naročito
ističu piščev smisao za humor), „Amerika” je jasan
pokazatelj pravca kojim je Kafka želeo da se kreće kao pisac. Obrisi svega
onoga po čemu će Kafka kasnije postati poznat, naziru se već u ovom romanu –
stil, atmosfera, karakteristični junaci, motivi. Čitalac upoznat sa Kafkinim
delom prepoznaće u Rosmanu Gregora Sansu, K. i Jozefa K. Sve je tu, mada
neobrušeno – realnost na granici sa snom, bespomoćnost glavnog junaka, apsurdne
situacije koje prihvata zdravo za gotovo.
Kafka
je za života uobličio samo prvih šest poglavlja, koje je numerisao i naslovio.
Ostatak romana, onakvog kakav je danas pred čitaocima, sastoji se iz
fragmenata, od kojih su posebno interesantna poslednja dva, kojim je Kafka
planirao da završi roman.
Bez
ikakvog uvoda, zatičemo Karla ispred plakata sa sledećim natpisom:
“Na
trkalištu u Klejtonu danas se od šest ujutru do ponoći prima osoblje za
Pozorište u Oklahami! Veliko pozorište iz Oklahame vas poziva! Zovemo samo
danas, samo jednom! Ko danas propusti priliku, propustio ju je zauvek! Ko misli
na svoju budućnost, pripada nama! Svi su dobrodošli! Ko hoće da postane
umetnik, neka se javi! Mi smo pozorište kojem svako treba, svako na svom mestu!
Ko se za nas odluči, čestitamo mu već sada! Ali požurite, kako bi vas propustili
do ponoći! U dvanaest se sve zatvara i više se ne otvara! Proklet bio ko nam ne
veruje! Pravo u Klejton!”
Karl
u ovom oglasu vidi novu nadu. Izričito je naglašeno da su svi dobrodošli, dakle
nema razloga da za njega ne bude mesta. Nakon kraćeg premišljanja, odlučuje da
okuša sreću.
Kada
stigne u Klejton, pred njim je neobičan prizor: podijum sa stotinama žena
obučenim poput anđela, koje će kasnije zameniti muškarci obučeni poput đavola.
Karl ubrzo shvata da je neophodno da, kako bi došao do kancelarija za prijem,
prođe kroz podijum, odnosno kroz red anđela. Prostorija za prijem je bezbroj i
Karl će morati da poseti nekoliko šaltera kako bi konačno bio primljen i
raspoređen, a zatim poslat na železničku stanicu gde će se, sa ostalima ukrcati
na voz.
Parabola
je sredstvo kojim se Kafka često služio u svom delu, pa se u tom maniru ovo
poglavlje tumači kao prikaz Karlove smrti, odnosno zagrobrnog života. Pozorište
bi, u tom smislu, moglo predstavljati čistilište, u kojem se pridošlice
raspoređuju i šalju na konačno odrediše. Osim doslovnog uplitanja anđela i
đavola i primanja svakoga bez izuzetka, tu je i put koji Karl mora da pređe
kako bi stigao u Klejton (grad od gline), koji simbolično zahteva spuštanje u
podzemnu železnicu, ali i naknada koju za to putovanje mora da plati. Pa čak i
plakat koji Karl čita deluje kao crkveni proglas i završava se upozorenjem
“Proklet bio ko nam ne veruje”.
Završno
poutovanje vozom obavijeno je misterijom. Ne zna se kuda se voz zaputio, niti
kada će stići na odredište. Nakon dva dana i dve noći u neprekidnom pokretu,
Karl vidi samo planine kojima se ne vidi kraj, i udiše vazduh od čije svežine
se ježi lice. Kafka ovim putovanjem završava roman, kao što i Karl, možda
završava svoj život.
Savremenom
čitaocu, međutim, zasigurno neće promaći nekoliko uznemirujućih detalja. Iako
je roman pisan u toku 1913. godine, opis sprovođenja velikog broja ljudi, koji
nakon popisivanja i raspoređivanja dobijaju trake na rukavima, a zatim se
ukrcavaju u vozove koji odlaze u nepoznatom smeru, budi nedvosmislene
asocijacije na holokaust. Naročito ukoliko se setimo da je i sam Kafka bio
jevrejskog porekla.
Iako
nedovršen (kao, uostalom, i većina Kafkinih romana), pa samim tim na momente
zbunjujuć za čitaoce, „Amerika” je vredno
svedočanstvo razvoja stvaralačkog duha jednog od najvećih pisaca s početka
dvadesetog veka. U njemu pronalazimo sam začetak pojma kafkijanskog i skice za kasnija remek-dela. Ovo svakako nije roman
kojim treba početi upoznavanje sa Kafkinim stvaralaštvom, ali čitaocima koji
već dobro znaju njegovo mesto u istoriji književnosti ovo će sigurno
predstavljati jedno zanimljivo čitalačko iskustvo. Ukoliko vas zanima šta je
prethodilo uobličavanju „Procesa” i „Zamka”,
odgovori vas čekaju u „Americi”.
Ocena: 5/5
Izdavač:
Laguna
Iskreno, najteže mi je da pišem ovakve recenzije, jer se trudim da se ne raspišem i ne odem u detalje, odnosno da tekst bude zanimljiv svima, a toliko bih još toga napisala! Hvala ti na komentaru, ovaj mi posebno znači :)
ReplyDeleteSigurna sam da ćeš uživati u romanu, malo je reći da je zanimljivo čitati ga kao "malog Kafku" i tražiti u njemu klice onoga zbog čega je kasnije postao to što jeste :)