Alijas Grejs – Margaret Atvud

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, jeste zbirka pesama Double Persephone, a već za drugu zbirku, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Atvudova je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”,  „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koja joj je 2000. godine dodeljena za roman „Slepi ubica”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

„Alijas Grejs” je autorkin deveti roman, objavljen 1996. godine. Za ovaj roman Atvudova je dobila nagradu Giler i bila u užem izboru za Bukerovu nagradu. Roman je inspirisan istinitom pričom o ubistvu Tomasa Kinera i njegove kućepaziteljske Nensi Montgomeri koje se odigralo 1843. godine u Kanadi, a za koje su osuđeni Kinerovi zaposleni Džejms Mekdermot i Grejs Marks. Mekdermot je osuđen na smrt vešanjem, dok je šesnaestogodišnja Marksova, zahvaljujući svom advokatu, pošteđena smrtne kazne i umesto toga osuđena na doživotnu. Zbog svog neobičnog ponašanja, zbog davanja više različitih i protivrečnih izjava u vezi sa zločinom i očiglednog nervnog sloma koji je preživela, veći deo svoje kazne provela je po institucijama za mentalno obolele. „Alijas Grejs” je priča o njoj.

Sa pričom o Grejs Marks Atvudova se prvi put susrela u delu Suzane Mudi „Život na čistinama” (1853), i to ju je inspirisalo da 1974. godine napiše scenario za dokumentarac The Servant Girl. Ipak, nakon detaljnijeg upoznavanja sa likom i delom Suzane Mudi, Atvudova je promenila mišljenje o Grejs. Naime, ispostavilo se da je Mudijeva bila poprilično maštovita i da nije bila sasvim pouzdan izvor. Uprkos tome, njeni zapisi su gotovo jedina detaljnija dokumentacija o ovoj mladoj ženi, tako da njena ličnost i dalje ostaje zagonetka, što je Atvudovoj pružilo idealnu priliku da se poigra i sama osmisli detalje koji ostaju nedorečeni. Kao što i sama kaže u pogovoru svoj romana: „Priča „Alijas Grejs” je izmišljena, iako je zasnovana na stvarnosti”.

U tom smislu, roman „Alijas Grejs” bi mogao da se definiše kao neka vrsta romaneskne (auto)biografije. Ipak, iako je većim delom ispripovedan u prvom licu, glasom same Grejs Marks, roman se ne zaustavlja na prostoj apologetiki zločinke. Pripovedanjem o životu Marksove, Atvudova pokušava da prikaže čitaocima kako je izgledalo biti siromašna žena osuđena za ubistvo u 19. veku, vremenu kada je žena smatrana za de facto niže biće, a ženska histerija legitimna medicinska dijagnoza koja je pripisivana svakoj ženi koja bi pokazala bilo kakvo odstupanje od društveno prihvatljivog ponašanja.

„Razmišljam o svemu što su o meni pisali – da sam bezdušni ženski demon, da sam nedužna žrtva ucene primorana na greh protiv svoje volje, da sam maloumna i da bi smrtna kazna nada mnom bila ravna ubistvu, da volim životinje, da sam veoma zgodna i da imam veoma blistavu put, da imam plave oči, da imam zelene oči, da imam smeđecrvenkastu a takođe i smeđu kosu, da sam visoka kao i prosečne visine, da sam dobro i pristojno obučena, da sam zbog toga opljačkala ubijenu ženu, da sam u poslu vredna i marljiva, da sam tmurna i svadljiva, da delujem prilično otmeno u odnosu na svoje skromno poreklo, da sam dobra i lakoverna devojka i da niko o meni nije rekao ništa loše, da sam dovitljiva i lukava, da sam slabe pameti i gotovo idiot. I pitam se, kako mogu biti sve to odjednom?”

Više od decenije i po nakon suđenja Grejs Marks, u Kanadu stiže mladi, ambiciozni Sajmon Džordan, doktor koji je svoje interesovanje usmerio na lečenje i proučavanje ljudske psihe. Njegov san, da otvori privatnu duševnu bolnicu, osujećen je iznenadnim ekonomskim krahom njegovog oca. Sada, kada otvaranje bolnice premašuje njegove finansijske mogućnosti, moraće sam da stekne ugled koji bi mu omogućio napredovanje i to tako što će medicini ponuditi neko novo otkriće, a u tu svrhu mu može pomoći zagonetan slučaj Grejs Marks. Doktor Džordan ima sreće, jer pojedini ljudi ne veruju u njenu krivicu i godinama pišu peticije za njeno oslobođenje. Oni će mu obezbediti potrebno vreme sa zločinkom, a to vreme će Džordan iskoristiti kako bi čuo njenu priču iz prve ruke, od samog početka, obraćajući pažnju i na najsitnije detalje u njenom pripovedanju i ponašanju, nadajući se da će uspeti da joj pomogne da povrati sećanje na nemio događaj.

Grejs počinje svoju priču od detinjstva, napuštanja rodne Irske, porodičnih problema i pokušaja da nađe posao u Kanadi; pripoveda o svom životu u ulozi sluškinje, prijateljstvu sa Meri Vitni, devojkom čije ime će preuzeti pri pokušaju bega, da bi na kraju stigla i do dana kada su njeni poslodavci ubijeni. Uprkos Džordanovoj posvećenosti, a možda i zbog preopterećenosti sopstvenim problemima, njegove metode neće dovesti do željenog cilja. Ono što će konačno dopreti do potisnutog sećanja ozloglašene zločinke nisu Džordanova taktičnost i strpljenje, več mistična seansa koja uključuje hipnozu, metod koji su ozbiljni naučnici tog doba smatrali cirkusom i šarlatanstvom. 

Ispovest Grejs Marks mnogo je više od analize jednog zagonetnog uma. U svom romanu, Margaret Atvud koristi jednu od najozloglašenijih kanadskih zločinki u 19. veku, kako bi je smestila u mnogo širi kontekst: u priču o položaju žena tog vremena, kada su razlike između polova bile nepremostive, u toj meri da su za žene važili posebni zakoni (što potvrđuje i činjenica da je Grejs imala blaži tretman od svog saučesnika, prosto iz razloga jer je žena, a kao takva vrlo verovatno nije bila u stanju da racionalno rasuđuje o svojim postupcima), a medicina ih je, ruku pod ruku sa religijom, posmatrala kao potpuno drugu vrstu, čiji je um igralište raznih nečastivih sila i nervnih rastrojstava koja samo čekaju povoljan trenutak da isplivaju na površinu. Sve ovo zaokruženo je maestralnom veštinom pisanja autorke, koja je u potpunosti uspela da svoj stil prilagodi vremenu u kojem se fabula odigrava. Ispovedni ton Marksove (koja ostaje nepouzdani pripovedač, kao baš kao i onda kada je sedela na optuženičkoj klupi), i uverenja koja u svojoj priči iskazuje, potkrepljeni istorijskim činjenicama, pa i sam rasplet, začinjen elementima gotskog romana, pred čitaoce stavlja jednu savršenu imitaciju viktorijanskog romana, pokazujući još jednom da za Margaret Atvud ne postoje žanrovska ograničenja.

Margaret Atvud se trudila da njena priča bude verna onoj koju istorija (doduše površno) poznaje, pa u tom smislu pitanje da li je Grejs Marks žrtva ili hladnokrvni ubica, ostaje otvoreno za dalje spekulacije, baš kao i pre dva veka.

„Zločin je zvučna reč. Ima nekakav miris – težak I mošusan, poput uvelog cveća u vazi. Ponekad je noću izgovaram šapatom: Zločinka, Zločinka. Šušti kao suknja od taft kada klizi po podu. Zločinac je prosta i sirova reč. Liči na čekić, na tresak metala. Ako već nemam drugog izbora, radije ću biti zločinka nego zločinac.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna