Zvezde nad Berlinom – Sara Matijas

Sara Matijas je britanska autorka, rođena u Mančesteru. Nakon studija na Oksfordu, oprobala se u poslu producenta. Pisanju se posvetila nakon rođenja četvrtog deteta, a od tada je napisala četiri knjige, od kojih su prve tri trileri čija je radnja smeštena u srednjem veku.

Njen najnoviji roman „Zvezde nad Berlinom” prvi je samostalni roman ove autorke, a njegova radnja odigrava se za vreme Drugog svetskog rata. Inspiraciju za ovu priču, Sara Matijas je pronašla tokom posete izložbi Hitler i Nemci: nacija i zločin. Nakon ove izložbe je autorka počela da se interesuje za temu progona Roma u Drugom svetskom ratu i shvatila je da se veoma malo o ovome pisalo. Zbog toga je, podstaknuta samostalnim istraživanjem, odlučila da napiše roman baš o ovoj temi.

Roman „Zvezde nad Berlinom” kroz dva paralelna narativa prenosi priču o dvoje mladih ljudi i patnjama koje su pretrpeli u ratu. Maks je Nemac, član Hitlerjugenda, a Lili Romkinja, umetnica na trapezu. Kada putujući cirkus Liline porodice stigne u Berlin, Lili i Maks će se sresti i zaljubiti jedno u drugo. Njihova veza u predratnom Berlinu je nemoguća i oni će morati da je drže u tajnosti - ne samo da je Nemcima bilo ispod časti da se zbližavaju sa Romima, već su i sami Romi bili vrlo isključivi po tom pitanju. Njihovoj ljubavi će, međutim, ubrzo stati na put nešto mnogo strašnije i ono što će ih zauvek razdvojiti neće biti neodobravanje društva, već rat.

Ali roman „Zvezde nad Berlinom” nije ljubavni roman. Iako je ljubav motiv koji povezuje Maksov i Lilin narativ, kao i ono što će im dati nadu i snagu da žive u strahovitoj svakodnevnici rata, ovo je roman o ratu i užasima koje on sa sobom nosi.

Glavna tema romana, kao što je autorka i nameravala, jeste „zaboravljeni holokaust”, odnosno tretman Roma za vreme nacističke vladavine u Nemačkoj. Genocid nad Romima takođe je poznat kao Porajmos (uništenje) ili Saudaripen (masovno ubijanje) i procenjeno je da je za vreme rata ubijeno od 250 000 do 500 000 Roma, što je činilo gotovo polovinu tadašnje romske populacije u Evropi. Hitler je Rome smatrao nižom rasom, pa samim tim i neprijateljima Rajha. No, iako su bili u istoj kategoriji sa Jevrejima, za Rome je postojala posebna vrsta logora, poznatijih pod imenom geto, u kojima su živeli zajedno sa svojim porodicama. Sve dok nije stavljena tačka na razmatranje takozvanog romskog pitanja, nakon čega su u grupama prevoženi u logore smrti, gde će biti masovno ubijani.

Lili i njena porodica završili su upravo na takvom jednom mestu -cigojnerlageru, logoru Marcan na obodu Berlina. U njenim poglavljivima čitamo o tmurnoj svakodnevnici u logoru – o strahu, gladi, prljavštini, dugoj zimi koju će preživeti samo oni jaki i srećni, radovanju zbog dolaska toplijih dana koji će samo doneti još opakije bolesti i zaraze. Ali i prijateljstvima, zajednici i nadi u spasenje, koja je, uprkos nezamislivo teškim uslovima u kojima su ljudi živeli, umirala tek zajedno sa njima.

Autorka je ovaj roman zamislila kao štivo za mlade, tako da su čitaoci pošteđeni zaista okrutnih scena. Pristup pisanju ovih delova pretpostavlja određeno znanje o logorima. To se posebno uočava kada na scenu stupi čuveni doktor Mengele, za kojeg se danas zna da je imao posebne sklonosti ka eksperimentisanju nad romskom decom, naročito blizancima. No, davanje preteranog broja informacija oglušilo bi se o uverljivost narativa u prvom licu. Događaji su ispripovedani iz perspektive zatvorenice, pa su, prema tome, obojeni utiscima i onom količinom znanja kojom ona u tom trenutku raspolaže.

Problematika kojom se prvenstveno bavila izložba Hitler i Nemci jeste pitanje kako je Hitler uspeo da zavede čitavu naciju i učini da bespogovorno učestvuje u jednom od najstrašnijih masovnih zločina u istoriji. Tome je zapravo posvećen Maksov narativ. Maks je odrastao uz oca koji je otvoreno bio protiv Hitlerovog režima, ali kućno vaspitanje nije bilo dovoljno da se deca sačuvaju od sveopšteg raspoloženja zemlje. Svi Maksovi drugari su bili članovi Hitlerjugenda, a njegova mlađa sestra je postala opsednuta Firerom i služenju Rajhu. Omamljenost nekolicine je ubrzo prerasla u kolektivnu svest, a ono malo pojedinaca koji su i dalje ostali pri zdravom razumu, više nisu smeli glasno da iskažu svoj stav. Hitler je toliko ojačao da bi svako ko bi mu protivrečio bio optužen kao izdajnik zemlje.

Nakon svršetka rata, u kojem je i Maks učestvovao kao vojnik postojao je takozvani „program prevaspitavanja” u kojem je zarobljenoj nemačkoj vojsci objašnjeno da je, uprkos onome što je nacistička propaganda forsirala do poslednjih dana, Nemačka poražena u ratu, a Hitler mrtav. Većina vojnika pretrpela je tokom ovog programa ogroman šok. Zaslepljeni silom Rajha, pristupili su vojsci bez preteranog razmišljanja o krajnjem cilju. Mnogi od njih nisu zapravo ni znali ništa osim onoga što im je podmetano kao istina.

Za vreme tog programa prevaspitavanja neprestano su nam postavljali pitanje zašto smo se uopšte priključili Hitlerjugendu. Zašto smo sami sebe izlagali takvom zlostavljanju? Nemoguće je bilo objasniti nekome ko nije proživeo to vreme kakav je to bio strah, kakva prisila, kakva indoktrinacija, ali, isto tako, i kakvo je to bilo uzbuđenje i obnovljena nada, i taj opojan osećaj da pripadamo nečemu moćnom i novom. Nama su trebali, ili su bar tako govorili oni koji su nas lišili slobode, dopunski časovi iz slobodne demokratije. Naravno, i dalje je bilo momaka koji nisu prihvatali ono što su im govorili nastavnici, koji su odbijali da poveruju da smo godinama bili držani u takvoj zabludi, oni koji su i dalje iskazivali divljenje prema Fireru i nacionalsocijalizmu. U stvari, svima nam je bilo teško dok smo se upinjali da se pomirimo s tim da smo verovali u nešto što je bilo tako naopako. Ali posle nekog vremena počeli smo otvoreno da govorimo o Hitleru i sve više nas se osećalo obmanutim, posebno kada smo saznali da naš vođa nije umro na čelu vojske, već da je odabrao kukavički izlaz – digao ruku na sebe. To vreme je bilo veoma zbunjujuće.

Ali pravi šok uslediće tek posle, kada se vojnici budu vratili u svoje rodne gradove, potpuno razrušene, kada shvate da su i sami bili žrtve suludog sistema. Oporavak od tog šoka trajaće godinama (neki se nikada nisu oporavili), praćen krivicom zbog saznanja za šta su se zaista borili.

„Zvezde nad Berlinom”, dakle, nije uobičajena ljubavna priča iz young adult žanra. Glavni junaci su tokom većeg dela romana razdvojeni i njihova ljubav je zapravo samo sredstvo za spajanje dva potpuno razdvojena narativa. Takođe, njihove godine su ovom slučaju samo brojka. Iako su izrazito mladi (kada se upoznaju Maks ima 17, a Lili 13 godina), čine se znatno zrelijim, prema tome, ovo nije roman namenjen isključivo mlađoj publici. No, ljubavna priča i nije bila namera autorke, ona je samo zamajac za skretanje pažnje na temu o kojoj se nedovoljno govori. Meni se, lično, čini da je Sara Matijas uspela u onome što je namerila, jer sam u pauzama čitanja romana vreme provodila tražeći informacije o zaboravljenom genocidu. Sa druge strane, autorka podvlači činjenicu da u ratu ništa nije crno-belo i da ne postoji isključiva podela na dobru i lošu stranu. Tome svedoči Maksova priča, priča o dečaku koji je prerano uvučen u užase rata (a bilo ih je dosta mlađih) bez prave predstave o tome šta ga čeka i za šta se bori. Glavni cilj ovog romana je podsećanje na to šta je rat zapravo, da je svaki pojedinac njegova žrtva, bez obzira na to na kojoj je strani. A takvih podsetnika nikada nije dosta, jer je istorija nebrojeno puta pokazala koliko je malo potrebno da svetom zavlada sveopšti haos i u sebe uvuče svakoga ko mu se nađe na putu.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Evro Book