Mesečni favorit – septembar

Ok, pošto sam kukanje zbog leta koje je iza nas obavila po društvenim mrežama, poštedeću vas iste priče. Prošao je i septembar i jesen nam je i zvanično tu, a potrudila se da sa sobom donese i tmurne kišovite dane koji mirišu na melanholiju. Verujem da su mnogi jedva čekali ovakvo vreme, ali ja svake godine prolazim kroz izvesnu adaptaciju i verovali ili ne, već sam otvorila zimsku sezonu. Ovaj post vam kucam pokrivena ćebetom, u patofnama, uz šolju čaja i grlo koje nikako da odluči da li je bolesno ili nije.

Ovih nekoliko kišnih dana koje smo imali iza sebe sam uporno potencirala kao idealno vreme za čitanje, ali istina je da kod mene to nije bio slučaj. Mnogo više slobodnog vremena sam provela gledajući filmove i serije, dok mi je čitanje malo teže išlo. Za to ovog puta krivim pojedine naslove, ali stići ćemo i do toga. Pošto je u pitanju post o favoritima, biću slobodna da vam ovog puta preporučim i jednu seriju kojom sam se zaludela protekle nedelje. U pitanju je This Is Us, i ako volite kvalitetnu dramu obavezno je pogledajte (ali obavezno). Ja sam je otkrila tek pre nekoliko dana, mada je sa emitovanjem počela prošle godine (druga sezona je upravo počela). Prvu sezonu sam odgledala u cugu (bukvalno sam svaki slobodan deo dana posvetila seriji) i čim sam je završila, već sledećeg dana, naterala muža da je gleda sa mnom (i dopala mu se!) od početka. Zbog toga baš i nisam imala vremena za čitanje, pa ovog meseca brojim četiri pročitana naslova, i to:

1.              Voyager – Diana Gabaldon

2.              Kako se zaljubiti u muškarca koji živi u žbunu – Emi Abrahamson

3.              Leto – Tuve Janson

4.              Moja genijalna prijateljica – Elena Ferante

No, pre nego što krenemo na priču o ovomesečnom favoritu, moram da kažem reč-dve o fenomenu Ferante. Roman sam jedva pročitala. Znam da su ga svi hvalili i da se o Eleni Ferante priča kao o sigurnom klasiku 21. veka i ja prosto imam osećaj da smo ja i ostatak sveta čitali dve potpuno drugačije knjige. Iako ovakvim knjigama obično prilazim sa rezervom, sada to nije bio slučaj, štaviše, očekivala sam da će makar da mi se dopadne. Interesantno je da ne mogu da kažem čak ni da sam se razočarala, niti mogu da kažem da je knjiga loša – toliko me je ostavila bez utiska, kao da sam danima gledala u prazan papir. Prevod je mogao biti mnogo bolji, priča je repetitivna, meni lično je bilo veoma teško da se vežem za bilo kog junaka u romanu (dok neke baš nisam uspevala ni da razlikujem) – jednom rečju, bila mi je dosadna. Ipak nisam odustala od čitanja na polovini (tu negde gde sam dobila ozbiljan poriv da odustanem) jer sam se nadala nekakvom genijalnom preokretu, ali ništa se nije dogodilo i pravo da vam kažem, ničeg genijalnog tu nema, bar ako mene pitate. 

Zašto vam sve ovo pišem sada? Zato što zaista nemam ništa više da kažem u vezi sa ovom knjigom, toliko mi je bila bleda, tako da ni nemam dovoljno materijala da napišem zaseban post, a ne bih želela da vas lišim makar nekakve recenzije. Čim sam pročitala knjigu, otišla sam na Goodreads da pročitam komentare i laknulo mi je da vidim da nisam jedina koja nije oduševljena knjigom, ali ono što je bilo posebno zanimljivo nisu negativne ocene, već pozitivne. Dosta ljudi je uz visoke ocene pisalo komentare prepune opštih mesta (knjiga je divna, lako se čita, biće klasik, oborila me je s nogu, itd), što me je nateralo da pomislim da je ovo jedna od onih knjiga koju je reputacija dobrano prevazišla i da je dosta ljudi ocenjuje idući linijom manjeg otpora, pošto važi za tako kvalitetno štivo. Što, naravno, ne mora da bude slučaj, možda je ja prosto nisam doživela na pravi način (što je evidentno, jer je nisam doživela uopšte).

Za razliku od Genijalne prijateljice, koju sam premeštala sa noćnog stočića do stočića u dnevnoj sobi danima, roman koji nisam ispuštala iz ruke je treći deo serijala Outlander. I to je (konačno stigosmo i dotle) moj apsolutni favorit za ovaj mesec. I vrapci na grani znaju koliko sam se radovala čitanju ove knjige i koliko sam se radovala trećoj sezoni serije, i ovom prilikom ću vam samo reći da nastavak nije razočarao i da se tih 1000 strana čita mnogo brže nego što mislite (na primer, mnogo brže nego 300 strana Prijateljice). Recenziju pišem uskoro, gde ću vam detaljno predstaviti svoje oduševljenje, a ako ste se dvoumili da li da nastavljate sa čitanjem ili da li uopšte da počinjete – nastavite/počnite, sigurna sam da se nećete pokajati.

To bi bilo to od mene za danas. Koje knjige ste vi čitali ovog meseca? Koje popularne i hvaljene knjige vam se nisu dopale (uskoro stiže poseban post na tu temu)? Da li ste čitali Elenu Ferante? Pišite mi svoje utiske o knjizi, naročito ako vam se dopala, pišite mi konkretne razloge, zaista me zanima šta mi je to promaklo.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Kita boli more – Efraim Kišon

Efraim Kišon je rođen 1924. godine u Budimpešti, kao Ferenc Hofman. Nakon što je preživeo užase logora u Drugom svetskom ratu (ili njegovim rečima: „Napravili su grešku – ostavili su jednog satiričara živog“), 1949. godine odlazi u Izrael i počinje da piše političku i društvenu satiru, najpre u novinama, a zatim kroz romane i zbirke kratkih priča. Iste godine kada se seli u Izrael usvaja i ime po kojem je danas poznat širom sveta. Prvu knjigu objavio je 1951. godine, i odmah je izazvao interesovanje čitalačke publike. Dobio je brojne nagrade, kako za književnost, tako i za novinarstvo. Za života je napisao više od 50 knjiga, koje su prevedene na 37 jezika. Njegove porodične priče važe za drugo najprodavanije delo napisano na hebrejskom jeziku – odmah posle Biblije.

„Kita boli more“ je zbirka Kišonovih humorističkih putopisa u kojima pisac dočarava svoje zgode i nezgode na putovanjima u Grčku, Italiju, Austriju, Francusku, Španiju, Švajcarsku, Englesku i Ameriku, naravno, u pratnji najbolje supruge na svetu.

Svaki turista zna da putovanje ne predstavlja uvek potpuno uživanje i da sa sobom nosi određenu količinu stresa. Bilo da su u pitanju sitne nezgode ili prosto nerazumevanje sa drugim kulturama, pojedine neprijatnosti prilikom putovanja neretka su pojava. Kišon je, ipak, malo veći baksuz od standarnog turiste, pa se svaka od njegovih priča u ovom putopisu zasniva upravo na neobičnim i neprijatnim scenama koje je doživeo na putovanjima, a njegov humor mahom na stereotipima o nacijama u čijim zemljama je boravio.

Ne znam zašto je to tako, ali u svetskoj književnosti je uobičajeno da pisac može da napiše sve što mu padne na pamet ako piše roman, priču, pozorišni komad, a pogotovo pesmu. U putopisima međutim – i to samo u njima – mora da se drži činjenica. Da bi udovoljio tim nerazumnim zahtevima, nesrećni putopisac mora deset do petnaest najboljih godina svog života da provede istražujući razne izvore, da živi među domorcima, da proučava njihovu istoriju, statistike i još mnogo toga. A kako? Čime? Za tako nešto nemamo dovoljno ni vremena ni para. Po našem mišljenju, pravu sliku neke zemlje i njenih ljudi ostavlja upravo prvi utisak koji čovek stekne čim kroči iz aviona, broda ili voza. Pošto provede izvesno vreme u stranoj zemlji, savesni putopisac počinje da razume jezik, divi se znamenostima, otkriva dobra jela, upoznaje ljude, ukratko: stiče predrasude koje mu otupljuju oštrinu zapažanja koje je posedovao pri dolasku.

Nama na ovom putovanju nije pretila opasnost te vrste jer smo se trudili da se nigde ne zadržavamo duže od nekoliko dana. Upravo zbog toga ova knjiga je sveža i neposredna, enciklopedija naoko nevažnih sitnica, pouzdana a nezavisna od činjenica. Moglo bi se reći da zaista spada u vrli svet naučne fantastike.

U Italiji je Kišon prepoznat kao uvaženi pisac i novinar, pa je italijanska vlada njemu i njegovoj supruzi omogućila specijalan popust na prevoz železnicom – neverovatnih 70%. Pisac je pristao da tim povodom lično poseti kancelariju zaduženu za ta pitanja jer je, osim što je u pitanju bila velika čast, njegova supruga već izračunala koliko novih slamnatih torbi može kupiti za novac koji bi na taj način uštedeli. Ubrzo je, međutim, došlo do komplikacija – potvrda koja im je za popust bila potrebna, izdavala se u Rimu, a Kišon nije nameravao da poseti Rim. No, kako službenica koja mu je saopštila ovu vest nije htela ni da čuje o odustajanju od posebnih pogodnosti, i insistirala da vlada Italije želi da cenjeni pisac oseti čari čitave Italije, bračni bar se uputio u Rim, plativši pri tome pune cene voznih karata. Tu nevoljama nije bio kraj, jer Rim je ogroman grad sa zamršenom birokratijom i stanovnicima koji ne govore nijedan jezik osim maternjeg (svako ko je bio u Italiji zna da to nije daleko od istine), ali je pisac posle duge potrage i silnih formulara koje je morao da popuni, ipak dobio svoju potvrdu: „Nikada ranije u životu nismo posedovali tako dragocen dokument, mada nam, naravno, više nije bio potreban. Italijanske vlasti su na lukav način postigle svoj cilj: proputovali smo čitavu Italiju – po punoj ceni“.

Ništa se bolje pisac nije proveo ni u Švajcarskoj, zemlji ljubaznosti, delotvornosti i tačnosti, gde je pozvan kao specijalni gost Radio Ciriha. Nakon intervjua, voditelj je zamolio Kišona da izabere pesmu kojom bi radio odjavio njegovo gostovanje. Iznenađen i zatečen pitanjem, iz čiste pristojnosti prema domaćinima, Kišon je pred milionima slušalaca glasno i jasno izjavio da prosto luduje za švajcarskim jodlovanjem i time umalo izazvao građanski rat.

Osim neprilika koje je doživeo pri posetama ovih država, Kišonov putopis je ispunjen i duhovitim opaskama na račun običaja i naravi njihovih stanovnika. Tokom posete španskoj koridi, Kišon je kontemplirao o pravima manjina: „Koliko znamo, u istoriji borbe s bikovima niko se nikada nije zapitao za mišljenje manjine, odnosno nikoga ne interesuje šta o svemu tome misle bikovi. Izgleda da je trebalo da ja stignem u Španiju i pokrenem taj problem“; dok su ga u Britaniji facinirali ponos i oduševljenje koje ova nacija gaji ga lokalnoj istoriji kriminala i njenim najpoznatijim akterima, ali i britanski saobraćaj: „Jedna od svetskih atrakcija na Britanskim ostrvima je i saobraćaj koji nkako da skrene s tradicije, to jest na desnu stranu kao u celom poštenom svetu, već se odvija levom stranom koju Britanci, u duhu spomenute tradicije, zovu logičnom stranom“.

Iako se bavi parodijom, Kišonov humor nikada nije maliciozan, čemu svedoči činjenica da je njegov putopis odlično prihvaćen u zemljama o kojima je pisao. Kišon u svojim delima računa na samoironiju i od nje ne preza, pa zbija šale kako na sopstven račun, tako i na račun svog naroda. U jednom trenutku on će razmišljati o idejama za navlačenje turista u Izrael – na primer reklamiranjem kroz biblijske reference, natpisima poput „Suvih stopala preko Crvenog mora“ ili „Lov na kitove u Jafi, gde je Mobi Dik dobio morsku bolest progutavši proroka Jonu“!

Svoj prvi i poslednji putopis (jer kako kaže, posle ovoga nijedna zemlja koja drži do sebe neće hteti piscu da izda ulaznu vizu) Kišon završava jednim „rodoljubivim poglavljem“ i čežnjom da se vrati u svoju zemlju. Ono što turistička putovanja čini tako izuzetnim, jeste upravo to što su turistička, pa kratkotrajnost putovanja čini da nam sve izgleda lepše, drugačije i vrednije. Posle dužeg boravka ipak, navike koje smo tako brižljivo gajili u svojoj zemlji zakucaju na vrata i odjednom više nismo turisti, nego stranci.

„Najednom su nam postale strane sve te visoko razvijene zemlje u kojima ekspresna pisma stižu pre običnih, gde satovi na stanicama pokazuju tačno vreme, gde liftovi voze sve do poslednjeg sprata i gde svaka šibica pali. Hteli smo da nas opet prevari sat na stanici i da pobesnimo na poštara koji nam nije uručio preporučeno pismo jer se tog dana već dosta nahodao. Želeli smo da dospemo u zemlju koja ima atomske centrale, a na telefonski priključak morate da čekate godinama, i gde vam uz lift odmah isporuče i tablu na kojoj piše Ne radi.“

Kišonovi putopisi će vas garantovano nasmejati, a možda i podsetiti na neke situacije koje ste i sami doživeli na putovanjima. Jedini problem sa ovom knjigom jeste taj što je prekratka, ali srećom, u piščevom opusu ih ima sasvim dovoljno. A ako niste bili te sreće da u skorije vreme odete na neko putovanje, obavezno potražite ovu knjigu, možda ćete, nakon što je pročitate, to ipak malo lakše podneti.

Ocena: 4/5

Izdavač: IP Book

Poštašavili – Teri Pračet

           Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Poštašavili” je 33. roman u serijalu o Disksvetu, a ujedno i roman u kojem se prvi put susrećemo sa Vlažom fon Lipvigom, novim junakom kojeg Pračet uvodi u šarenoliki život Ank-Morporka.

Vlaža je kriminalac koji je konačno dolijao. Na prvim stranicama romana ga srećemo tik pre izvršenja smrtne kazne. Zbog čega je Vlaža zaslužio da ga obese? Pa, u životu se bavio raznim stvarima, i to uglavnom ilegalnim: Krađom. Prevarom. Krivotvorenjem. Proneverom. Ali nikad – a ovo je bilo važno – nikakvim nasiljem. Nikada. Vlaža je uvek pazio što se toga tiče. Trudio se i da se ne šunja ako je to ikako mogao izbeći. Ako te u jedan ujutru uhvate među bankovnim sefovima u crnom odelu s mnogo džepčića, verovatno će nešto posumnjati, dakle zašto bi to radio? Uz pažljivo planiranje, pravu odeću, pravu dokumentaciju i, pre svega, pravi nastup, mogao si se ušetati onamo usred bela dana, i upravnik bi ti pridržao vrata pri izlasku… U pitanju je bilo lice, eto šta. Imao je pošteno lice. I obožavao je kada ga odlučno pogledaju u oči da vide kakva je ličnost duboko u sebi, pošto je imao čitav niz ličnosti, po jednu za svaku priliku… Umeo je sa ljudima, u tome je bila caka. Umeo je sa ljudima na naročit način. Pre nego što uspešno prodaš staklo kao da je dijamant, moraš navesti ljude da stvarno požele da vide dijamant. U tome je štos, štos nad štosovima. Menjaš nečije opažanje sveta. Pustiš da vidi ono što sam želi…

Isto to je o Vlaži fon Lipvigu znao i lord Vetinari, patricij Ank-Morporka i upravo zbog toga je za njega imao malo drugačije planove. Vlaža je izabran da bude novi upravnik Pošte, a to je pozicija koju doslovno neće moći da odbije (zapravo mogao bi, ali jedini izbor nasuprot tom je povratak na vešala, a to bi malo ko izabrao, pa čak i da zna šta ga čeka na novom poslu).

Zbog čega bi patricij grada nekome kao Fon Livigu dao mesto upravnika Pošte? Malo je reći da je oko oživljavanja ove ruine nekadašnje moćne institucije  potrebna snažna volja pa, za početak, ne bi bilo zgoreg da se oko nje potrudi neko kome (kao da) život od toga zavisi. Naime, od nastanka famoznih škljocalica koje, zahvaljujući novoj tehnologiji, poruke šalju od tačke A do tačke B brže nego što prosečan stanovnik Ank-Morporka to može i da zamisli, Pošta je postala tehnološki višak, a poštari koji trče ulicama, kako bi odneli pisma nestrpljivim primaocima, odavno su stvar prošlosti. Ali ni u svetu škljocalica trenutno ne cvetaju ruže. Ne samo da se oko ove industrije razvio kriminal, da su radnici sve češće padali sa tornjeva (što je stanovništvu Ank-Morporku odmah dalo prostora da rašire priču o prokletstvu i sličnim nečastivim silama), već su same škljocalice sve češće kvarile, što je dovodilo do zastoja saobraćaja (što je stanovništvo Ank-Morporka mnogo više brinulo od stradalih radnika, jer ipak, slanje poruka je veoma skupo). Iako je i sam Vetinari otvoreno pokazivao nezadovoljstvo prema funkcionisanju sistema, vlasnici škljocalica nisu preterano marili. Imali su monopol jer Pošta odavno nije radila, prema tome, bili su bezbedni. Sve dok Vlaža nije dospeo u posed poštanske krilate kape i dobio zadatak da to promeni.

Naravno, zadatak nije nimalo lak. Ne samo da treba ljude naterati da se vrate pisanju pisama, već treba i osposobiti zgradu koja nije radila čitave dve decenije, zgradu koja je doslovce ispunjena neizručenik pošiljkama koje su se po svim prostorijama uzdizale do tavanice. Zaposledni u Pošti, iz nekog razloga još uvek tu, nisu delovali baš sposobno, ali bili su sve što je Vlaža imao na raspolaganju: mlađi poštar Cvonjak, starac teško pokretan, ali opsednut Pravilnikom Pošte, poštanski pripravnik Stenli, ne baš bistar, ali neobično informisan kada su pribadače u pitanju, i golem Pumpa, koji je tu bio kako bi sprečio Vlažu da ne pobegne, ali ipak, kao i svaki golem, uvek na usluzi.

Zdanje je potpuno neupotrebljivo: pošiljke su bile svugde, milioni i milioni pisama koja su počela da opsedaju Vlažin um i tiho mu šapuću sve dok nije shvatio… da je svaka nepredata poruka komad prostorno-vremenskog kontinuuma kom fali drugi kraj, maleni zavežljaj nastojanja i osećanja koji slobodno lebdi u prostoru. Spakuješ na milione takvih zajedno, i radiće ono što pisma i inače rade. Razgovaraće između sebe, i promeniće prirodu događaja. Prisutna u dovoljnoj količini, ona izazivaju zakrivljenje okolnog univerzuma. Prvi zadatak je, dakle, bio pred njima: sva pisma iz zgrade Pošte moraju biti dostavljena.

Uz malu pomoć novena i izuma koji je Vlaža nazvao markica, Pošta nastavlja sa radom, dovlačeći sve veči broj ljudi koji novog upravnika vide kao heroja. Njegovom šarmu, ipak, odoleva zanosna Adora Bel Dragomije, borkinja za prava golema, koja je, sa cigaretom uvek u ruci, uglavnom odavala vrlo jasan utisak da ispod površine, jedva potiskivano, ključa čitava jedna ženocisterna besa, ali i (verovatno još važnije) konkurencija, odnosno vlasnici škljocalica, koji će učiniti sve da da stanu na put vaskrsenju starinskog načina slanja poruka.

Naravno da se kao podtekst ovog romana može posmatrati digitalizacija sveta (roman je objavljen 2004. godine, kada su se ljudi mahom još uvek navikavali na opšte prisustvo interneta, pa je tema tada bila dosta aktuelnija), ali ono što je važno napomenuti jeste činjenica da Pračet nije protiv tehnološkog napretka. Tehnologija kao takva, iako stavljena na stranu negativaca, nije demonizovana, ono što negativce čini negativcima nije modernizacija, već materijalizam, korupcija i biznismeni kojima je sopstvena korist preča od opšte dobrobiti (što je u romanu nekoliko puta naglašeno neprimerenim održavanjem škljocalica koje je imalo pogubne posledice po nedužne radnike). Vaskrsavanje Pošte Ank-Morporka, prema tome, nije nužno zbog nostalgije ka starim vremenima, već predstavlja još jednu Pračetovu simboličku borbu protiv zla. Akcenat je, kao i u većini Pračetovih romana, stavljen na optimizam da princip dobra može i mora da pobedi. Piščev optimizam je u tom smislu naglašen razvojem Fon Lipvigovog karaktera, jer Vlažu upoznajemo kao prevaranta i kriminalca koji, istina, najpre u svojoj novoj poziciji uživa zbog novopečene slave i obožavanja javnosti, ali ubrzo prerasta sopstvenu taštinu i shvata da svetina koja pljeska tvom krunisanju, ista je ona svetina koja će pljeskati kada ti budu odsecali glavu. Vlažin lik se kroz roman konstantno menja i razvija, da bi na kraju sve svoje kvalitete usmerio na viši cilj, čak i po cenu sopstvene bezbednosti i života.

„Poštašavili” je roman koji garantuje dobru zabavu i predstavlja obavezno štivo za ljubitelje Pračetove proze (koji će se sigurno posebno obradovati povratku Vetinarija i kratkom pojavljivanju čarobnjaka). Ali, kao što je to inače slučaj sa Pračetovim delom, i ovaj roman predstavlja mnogo više od lake komedije i svakog svog čitaoca uči nečem novom i obasipa ga zaraznim optimizmom i nepokolebljivom verom da je svet možda ipak malo bolje mesto nego što to cinik u nama misli. I sve što je potrebno da bude još bolji jeste da se svako od nas s vremena na vreme makar malo potrudi da tome doprinese.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Laguna