Poštašavili – Teri Pračet

           Teri Pračet (1948 -2015) je bitanski pisac, širom sveta poznat po svom serijalu o Disksvetu. Prvi roman o Disksvetu, „Boja magije“, objavio je 1983. godine, upoznavši tada čitalačku publiku sa Rinsvindom, jednim od svojih najupečatljivijih likova. Do kraja svog života Pračet je uspeo da završi 41 roman ovog serijala, a knjige su doživele globalnu popularnost (prodato je više od 80 miliona primeraka, štampanim na 37 jezika) i donele su Pračetu status kultnog pisca, a Disksvetu status jednog od najpopularnijih fiktivnih svetova. Pored romana o Disksvetu, Pračet je pisao i druge romane za odrasle i decu, ali i knjige poezije, kratkih priča i eseja. Za života je napisao preko 80 književnih dela. Preminuo je 2015. godine, u svom domu, nekoliko godina nakon što je javnost saznala da boluje od Alchajmerove bolesti.

„Poštašavili” je 33. roman u serijalu o Disksvetu, a ujedno i roman u kojem se prvi put susrećemo sa Vlažom fon Lipvigom, novim junakom kojeg Pračet uvodi u šarenoliki život Ank-Morporka.

Vlaža je kriminalac koji je konačno dolijao. Na prvim stranicama romana ga srećemo tik pre izvršenja smrtne kazne. Zbog čega je Vlaža zaslužio da ga obese? Pa, u životu se bavio raznim stvarima, i to uglavnom ilegalnim: Krađom. Prevarom. Krivotvorenjem. Proneverom. Ali nikad – a ovo je bilo važno – nikakvim nasiljem. Nikada. Vlaža je uvek pazio što se toga tiče. Trudio se i da se ne šunja ako je to ikako mogao izbeći. Ako te u jedan ujutru uhvate među bankovnim sefovima u crnom odelu s mnogo džepčića, verovatno će nešto posumnjati, dakle zašto bi to radio? Uz pažljivo planiranje, pravu odeću, pravu dokumentaciju i, pre svega, pravi nastup, mogao si se ušetati onamo usred bela dana, i upravnik bi ti pridržao vrata pri izlasku… U pitanju je bilo lice, eto šta. Imao je pošteno lice. I obožavao je kada ga odlučno pogledaju u oči da vide kakva je ličnost duboko u sebi, pošto je imao čitav niz ličnosti, po jednu za svaku priliku… Umeo je sa ljudima, u tome je bila caka. Umeo je sa ljudima na naročit način. Pre nego što uspešno prodaš staklo kao da je dijamant, moraš navesti ljude da stvarno požele da vide dijamant. U tome je štos, štos nad štosovima. Menjaš nečije opažanje sveta. Pustiš da vidi ono što sam želi…

Isto to je o Vlaži fon Lipvigu znao i lord Vetinari, patricij Ank-Morporka i upravo zbog toga je za njega imao malo drugačije planove. Vlaža je izabran da bude novi upravnik Pošte, a to je pozicija koju doslovno neće moći da odbije (zapravo mogao bi, ali jedini izbor nasuprot tom je povratak na vešala, a to bi malo ko izabrao, pa čak i da zna šta ga čeka na novom poslu).

Zbog čega bi patricij grada nekome kao Fon Livigu dao mesto upravnika Pošte? Malo je reći da je oko oživljavanja ove ruine nekadašnje moćne institucije  potrebna snažna volja pa, za početak, ne bi bilo zgoreg da se oko nje potrudi neko kome (kao da) život od toga zavisi. Naime, od nastanka famoznih škljocalica koje, zahvaljujući novoj tehnologiji, poruke šalju od tačke A do tačke B brže nego što prosečan stanovnik Ank-Morporka to može i da zamisli, Pošta je postala tehnološki višak, a poštari koji trče ulicama, kako bi odneli pisma nestrpljivim primaocima, odavno su stvar prošlosti. Ali ni u svetu škljocalica trenutno ne cvetaju ruže. Ne samo da se oko ove industrije razvio kriminal, da su radnici sve češće padali sa tornjeva (što je stanovništvu Ank-Morporku odmah dalo prostora da rašire priču o prokletstvu i sličnim nečastivim silama), već su same škljocalice sve češće kvarile, što je dovodilo do zastoja saobraćaja (što je stanovništvo Ank-Morporka mnogo više brinulo od stradalih radnika, jer ipak, slanje poruka je veoma skupo). Iako je i sam Vetinari otvoreno pokazivao nezadovoljstvo prema funkcionisanju sistema, vlasnici škljocalica nisu preterano marili. Imali su monopol jer Pošta odavno nije radila, prema tome, bili su bezbedni. Sve dok Vlaža nije dospeo u posed poštanske krilate kape i dobio zadatak da to promeni.

Naravno, zadatak nije nimalo lak. Ne samo da treba ljude naterati da se vrate pisanju pisama, već treba i osposobiti zgradu koja nije radila čitave dve decenije, zgradu koja je doslovce ispunjena neizručenik pošiljkama koje su se po svim prostorijama uzdizale do tavanice. Zaposledni u Pošti, iz nekog razloga još uvek tu, nisu delovali baš sposobno, ali bili su sve što je Vlaža imao na raspolaganju: mlađi poštar Cvonjak, starac teško pokretan, ali opsednut Pravilnikom Pošte, poštanski pripravnik Stenli, ne baš bistar, ali neobično informisan kada su pribadače u pitanju, i golem Pumpa, koji je tu bio kako bi sprečio Vlažu da ne pobegne, ali ipak, kao i svaki golem, uvek na usluzi.

Zdanje je potpuno neupotrebljivo: pošiljke su bile svugde, milioni i milioni pisama koja su počela da opsedaju Vlažin um i tiho mu šapuću sve dok nije shvatio… da je svaka nepredata poruka komad prostorno-vremenskog kontinuuma kom fali drugi kraj, maleni zavežljaj nastojanja i osećanja koji slobodno lebdi u prostoru. Spakuješ na milione takvih zajedno, i radiće ono što pisma i inače rade. Razgovaraće između sebe, i promeniće prirodu događaja. Prisutna u dovoljnoj količini, ona izazivaju zakrivljenje okolnog univerzuma. Prvi zadatak je, dakle, bio pred njima: sva pisma iz zgrade Pošte moraju biti dostavljena.

Uz malu pomoć novena i izuma koji je Vlaža nazvao markica, Pošta nastavlja sa radom, dovlačeći sve veči broj ljudi koji novog upravnika vide kao heroja. Njegovom šarmu, ipak, odoleva zanosna Adora Bel Dragomije, borkinja za prava golema, koja je, sa cigaretom uvek u ruci, uglavnom odavala vrlo jasan utisak da ispod površine, jedva potiskivano, ključa čitava jedna ženocisterna besa, ali i (verovatno još važnije) konkurencija, odnosno vlasnici škljocalica, koji će učiniti sve da da stanu na put vaskrsenju starinskog načina slanja poruka.

Naravno da se kao podtekst ovog romana može posmatrati digitalizacija sveta (roman je objavljen 2004. godine, kada su se ljudi mahom još uvek navikavali na opšte prisustvo interneta, pa je tema tada bila dosta aktuelnija), ali ono što je važno napomenuti jeste činjenica da Pračet nije protiv tehnološkog napretka. Tehnologija kao takva, iako stavljena na stranu negativaca, nije demonizovana, ono što negativce čini negativcima nije modernizacija, već materijalizam, korupcija i biznismeni kojima je sopstvena korist preča od opšte dobrobiti (što je u romanu nekoliko puta naglašeno neprimerenim održavanjem škljocalica koje je imalo pogubne posledice po nedužne radnike). Vaskrsavanje Pošte Ank-Morporka, prema tome, nije nužno zbog nostalgije ka starim vremenima, već predstavlja još jednu Pračetovu simboličku borbu protiv zla. Akcenat je, kao i u većini Pračetovih romana, stavljen na optimizam da princip dobra može i mora da pobedi. Piščev optimizam je u tom smislu naglašen razvojem Fon Lipvigovog karaktera, jer Vlažu upoznajemo kao prevaranta i kriminalca koji, istina, najpre u svojoj novoj poziciji uživa zbog novopečene slave i obožavanja javnosti, ali ubrzo prerasta sopstvenu taštinu i shvata da svetina koja pljeska tvom krunisanju, ista je ona svetina koja će pljeskati kada ti budu odsecali glavu. Vlažin lik se kroz roman konstantno menja i razvija, da bi na kraju sve svoje kvalitete usmerio na viši cilj, čak i po cenu sopstvene bezbednosti i života.

„Poštašavili” je roman koji garantuje dobru zabavu i predstavlja obavezno štivo za ljubitelje Pračetove proze (koji će se sigurno posebno obradovati povratku Vetinarija i kratkom pojavljivanju čarobnjaka). Ali, kao što je to inače slučaj sa Pračetovim delom, i ovaj roman predstavlja mnogo više od lake komedije i svakog svog čitaoca uči nečem novom i obasipa ga zaraznim optimizmom i nepokolebljivom verom da je svet možda ipak malo bolje mesto nego što to cinik u nama misli. I sve što je potrebno da bude još bolji jeste da se svako od nas s vremena na vreme makar malo potrudi da tome doprinese.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Laguna