Nepopularni stavovi o knjigama (Unpopular Opinions) Book Tag

Kada sam poslednji put objavila ovakav post, rekla sam da ću ih objavljivati češće i evo nas, dva meseca posle toga, sa novim upitnikom. Obećanje ludom radovanje, pomislili biste, i zaista nemam ništa da kažem u svoju odbranu, naročito kada je ovaj konkretan primer u pitanju. Naime, ovaj upitnik sam pronašla na nekom youtube kanalu pre više od godinu dana i bila sam presrećna kada sam videla pitanja jer, da se ne lažemo, čitav moj blog je jedan veliki nepopularni stav. Zašto sam ovoliko čekala da odgovorim na pitanja – ne znam ni sama. Nedovoljan nalet inspiracije, knjige koje čekaju na recenziranje, činjenica da su u jednom trenutku svi blogeri odlučili da se pozabave ovom temom… No, to je sve nebitno, važno je da je konačno i kod mene stigao na red!

Dakle, kao što vam je već jasno iz naslova posta, današnja tema su popularni naslovi koje ja, iz ovog ili onog razloga ne volim. A hvala bogu, takvih ima koliko hoćete.

Ono što moram da naglasim jeste da svrha ovog posta nije omalovažavanje bilo čijeg čitalačkog ukusa. Svi smo različiti i volimo različite stvari. Uvek govorim da ja nisam bogomdana da stvaram kanon, prema tome, ako ja nešto ne volim, ne znači da smatram da to niko ne treba da voli. E, sad, kada smo te neke bitne stvari razjasnili, mirne savesti mogu da pređem na pitanja. Pa, da počnemo:

 Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Kao što rekoh, ovakvih ima koliko vam duša ište. Iskustvo je pokazalo da u većini izuzetno popularnih knjiga ne vidim ništa posebno, pa se onda trudim i da ih zaobiđem. Ali kako sam i ja samo ljudsko biće, pa me ponekad obrlati dobar marketing, dogodi se da ponekad kupim knjigu samo zbog toga što o njoj svi pričaju. Najsvežiji primer je famozni priručnik o sređivanju kuće The Life-Changing Magic of Tidying Up, o kojem sam naširoko pisala (klik OVDE ako ste propustili recenziju), ili „Moja genijalna prijateljica” Elene Ferante, koja me je ostavila bez ikakvog utiska, a o kojoj se šuška da će biti klasik 21. veka. Kada smo već kod klasika, valja spomenuti i „Anu Karenjinu“, roman koji (blago rečeno) ne podnosim, a koji se često nalazi na listi omiljenih klasika i lektira. Zaobišla me je i „Hari Poter“ euforija. Pročitala sam prve četiri knjige kada su objavljene kod nas i bile su mi sasvim ok kao razbibriga. Nemam ništa protiv serijala, i mislim da je super štivo za klince, ali kada vidim da skoro svaki bookstagram profil u biografiji ima jasno naznačenu kuću kojoj pripada, ne mogu da ne osetim mali transfer neprijatnosti. U redu je voleti knjige koje nas vežu za detinjstvo, ali neke stvari se u nekom periodu života valjda ipak malo prerastu.

Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a koji drugi ne vole

Naslovi koje često srećem kada se govori o lektirama koje niko ne voli jesu Kafkin „Proces“ i Beketova drama „Čekajući Godoa“. Odgovor na pitanje zbog čega ljudi ne vole Kafku će za mene večno ostati misterija, naročito što vrlo retko nailazim na neko argumentovano objašnjenje. Sa druge strane, mogu da razumem zbog čega je Beket na ovoj listi. Iako me je „Godo“ zainteresovao još u srednjoj školi, zaista sam ga razumela tek na fakultetu, kada sam se detaljnije upoznala sa teatrom apsurda, Beketovom poetikom i ostalim delima iz njegovog opusa. Ne smatram da je problem bio u godinama, već u pristupu predavača. Beket je jedan od najlošije interpretiranih pisaca u školama, i sigurna sam da bi većina ljudi o njemu imala potpuno drugačije mišljenje, samo da ih je sa njim upoznao neko ko ga zaista razume i voli. Ja sam, eto, imala tu sreću, pa sam, nakon što sam završila fakultet, počela da čitam i njegova prozna dela. Reći ću vam samo da mi je Beket od tada jedan od omiljenih pisaca, ako ne i omiljeni. Naravno da razumem da je moguće da nekome Beketovo pisanje prosto ne leži, ali kao što je to često slučaj sa avangardom, neodobravanje najčešće proizilazi iz nerazumevanja. Ovde ću se zaustaviti, iako smo u polje rizika, da pomislite da sam kompletan intelektualni snob, odavno zagazili.

Ljubavni trougao u kom je glavni lik završio s pogrešnom osobom ili popularni par koji ti se ne sviđa

Vraćamo se na Tolstoja, ali ovoga puta pričamo o „Ratu i miru“, odnosno o Nataši i Pjeru. Sad možda već mislite da imam nešto protiv Tolstoja, što nije tačno, molim vas da uzmete u obzir činjenicu da „Rat i mir“ obožavam, ali se sa piščevom životnom filozofijom ne slažem ni ič. Tolstoj je odgovoran za postojanje jedne od mojih najvećih književnih ljubavi – Andreja Nikolajeviča Bolkonskog – i sami razlozi zbog kojih on u romanu završava kako završava, dok Nataša i Pjer ostaju na pijedestalu kao „ljudi reke“, za mene je neprihvatljiva. Ruku na srce, većina Natašinih izbora u romanu je krajnje diskutabilna, ali odbijanje Bolkonskog zbog, najpre Kuragina (!!!), a potom i Pjera, stvarno je van svake pameti. 

Popularni žanr koji retko kada uzimaš u ruke

Znate šta, istina je da ja zapravo slabo čitam „žanrovsku“ književnost i mnogo više volim knjige kojima je malo teže odrediti žanr. Gotovo nikada ne čitam ljubavne romane, trilere (mada ponekad baš poželim neki dobar triler, da malo odmorim mozak), fantastiku (ni epsku, ni naučnu, ako izuzmemo zaista kvalitetne distopije… i Pračeta i Adamsa), a naročito ne književnost za omladinu (takozvani young adult). Kao što sam rekla na početku posta, ovaj upitnik kao da je stvoren za mene.

Obožavani književni lik kog ne voliš

Ako nekome slučajno nije bilo jasno, da ponovimo: Nataša Rostova i Pjer Bezuhov.

Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži

Ne znam baš da li potpada pod popularne autore, ali jeste nobelovac i cenjen pisac: Gabrijel Garsija Markes. „Sto godina samoće“ sam nekoliko puta počinjala i nikada nisam završila. Pokušala sam da dam šansu „Ljubavi u doba kolere“ tako što bih prvo odgledala film (pa ako me zainteresuje, krenula sa čitanjem knjige), ali zaspala sam tu negde na polovini. Ono što je vrlo interesantno jeste to što stvarno volim i magijski realizam i latinoameričku književnost, ali me Markesov stil načisto umrtvi. Još jedan nobelovac sa istog podneblja sa kojim se nisam najbolje razumela je Ljosa, ali pročitala sam samo „Avanture nevaljale devojčice“, pa još uvek ne mogu da budem sigurna da li smo u ljubavi ili nismo. Pored njih, tu je i Koeljo, sa kojim sam se susrela samo kroz Alhemičara, ali to mi je bilo više nego dovoljno da više nikada ne poželim da pročitam bilo šta što je ovaj autor potpisao.

Popularan književni kliše koji ti je dosadio

Klišei i jesu klišei zato što su predvidivi i dosadni, ali jedan od onih kojih mi je stvarno dosta za „vijek vjekova“ jeste priča o junaku (ili još česće junakinji) koji dolazi iz neke neugledne porodice, samo da bi se ispostavilo da je predodređen da na ovaj ili onaj način spasi svet. Bilo da ima plavu krv, ili neke skrivene moći, potpuno je nebitno. To je glavni zamajac većine ovih distopija za mlade koje sam pročitala, tako da i taj žanr slobodno mogu da okarakterišem kao jedan veliki književni kliše.

Popularan serijal koji ne planiraš da pročitaš

Sigurno nikada neću čitati „50 nijansi“, ne zato što mislim da je to nešto strašno loše, već prosto zbog toga što me taj žanr nikada nije privlačio. Isto važi i za „Sumrak sagu“, ali i „Igre gladi“ i sve ostale serijale iz tog žanra (interesantno je da maltene sve te knjige dolaze makar u trilogijama). Pokušala sam sa „Legendom“ i „Crvenom kraljicom“ i nikada nisam osetila potrebu da čitam dalje od prve knjige (o Kraljici sam pisala, klik OVDE). Nekako imam utisak da kada pročitate jednu od tih knjiga, kao da ste ih pročitali sve. Još jedan serijal, verovatno popularniji od svih do sada navedenih je „Pesma leda i vatre“. Nikada nisam čitala Martinove knjige (nisam sigurna kako se to dogodilo, pošto sam kao klinka dosta čitala epsku fatastiku), i mislim da nikada ni neću. Ja u principu slabo čitam serijale, naročito zbog toga što imaju tendenciju da kvalitativno budu sve lošiji iz knjige u knjigu. Seriju jesam gledala, i dopala mi se, ali ne toliko da bih se odlučila da čitam serijal za koji niko nije siguran ni da li će biti završen.

Izreka kaže "Knjiga je uvek bolja od filma". Međutim, koja filmska ili TV adaptacija ti se više svidela od knjige?

Nije knjiga uvek bolja od filma, to samo mi knjiški moljci volimo da pametujemo. U pitanju su dva potpuno različita formata i ponekad ih je besmisleno porediti. Osnovni problem sa modernim adaptacijama (kao uostalom i sa većinom savremenih knjiga) jeste što podilaze ukusu mase, pa imamo više nego dovoljno primera kada su književna dela pojednostavljena ili bukvalno osakaćena (na moju veliku žalost, u tu grupu spada dosta adaptacija knjiga koje baš volim). Isto tako postoje i primeri kada neko od nečega sasvim prosečnog napravi malo remek-delo. Jedan takav primer je film „Rekvijem za snove“ Darena Aronofskog (koji je zaista fenomenalan režiser), inspirisan istoimenom knjigom koja je sasvim prosečna, dok je film jedan od boljih koji sam ikada gledala (i jedan od mojih omiljenih). Primera kada adaptacije stoje rame uz rame sa knjigom ima koliko god hoćete: Fight Club (za koji ću se usuditi da kažem da je možda čak za nijansu bolji od knjige, ako ne bolji, onda svakako upečatljiviji), Outlander (ne bih rekla da je serija bolja od knjiga, ali za sada odlično izlaze na kraj sa svim tim materijalom koji bi nestrpljivom čitaocu možda na momente bio way too much), Hours (koji ne samo da je adaptacija knjige, već je i sam roman kojim je inspirisan svojevrsna adaptacija „Gospođe Dalovej“). Eto, da navedem samo par.

To bi bilo sve za danas, ali čini mi se, ne i sve kada je ova tema u pitanju. Videla sam nedavno da dosta buktjubera s vremena na vreme obavesti javnost o tome koje popularne knjige nikome ne bi preporučili, pa možda i ja nekad objavim sličan post (primetite kako se lukavo ograđujem pojmovima kao što su „možda“ i „nekad“).

Još jednom želim da naglasim da mi ni u jednom trenutku nije bila namera da odgovorima na ova pitanja uvredim bilo koga. Ako se to ipak dogodilo, ovim putem se izvinjavam. Svrha ovog posta je, kao i uvek, da razmenimo iskustva i mišljenja, tako da u komentarima očekujem da čujem o popularnim naslovima koji se vama nisu dopali, ali i razloge zbog kojih možda volite neke od knjiga koje sam ovde navela.

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3

Prve brazde – Bruno Viejra Amaral

Bruno Viejra Amaral (1978) portugalski je pisac, književni kritičar, prevodilac i urednik časopisa. Diplomirao je modernu i savremenu istoriju na Univerzitetu u Lisabonu. Do sada je napisao četiri dela, a njegov prvi roman „Prve brazde“ odmah je privukao pažnju kritike i piscu doneo četiri značajna portugalska priznanja u oblasti književnosti: nagradu za knjigu godine u Portugaliji (2013), nagradu Fernando Namora (2013), nagradu PEN (2013) i nagradu Žoze Saramago (2015).

Roman „Prve brazde“ strukturalno bi se pre mogao posmatrati kao zbirka kratkih priča ili crtica, ili, kako ih sam pripovedač naziva, kartica, koje čine neku vrstu kataloga stanovništva naselja Amelija, u koje je pripovedač, demoralisan neuspehom da ostvari svoje snove, primoran da se vrati nakon dužeg odsustva. Kvart u kojem je odrastao, ujedno tako dobro poznat i stran, probudiće u pripovedaču (samoproklamovanom „stručnjaku za katastrofe“) asocijacije na svedočenja preživelih u napadu na Hirošimu, a posebno na jednu sliku: „U čitavoj Hirošimi, na zidovima i drugim građevinama koje su preživele udar, ostale su senke ljudi i predmeta koje je na njih bacio bljesak bombe“. Tako će i naselje Amelija ostati zauvek prošarano duhovima pojedinih likova koji su u njemu živeli, a o kojima će pripovedaču govoriti fotograf Viržilio, koga je Bruno potražio kako bi saznao nešto više o svojoj nekadašnjoj prijateljici, a potom i o ostalim stanovnicima naselja.

„Ako neko zna sve o naselju Amelija, onda je to Viržilio. On mi je razjasnio mnoge nedoumice o događajima, ljudima, govorkanjima, glasinama, sumnjama. Sa svojim beskrajnim i spretnim strpljenjem fotografa, povučen, a uvek spreman da okine, govori mi koliko je Flavijana imala dece, njihova imena, uzrok smrti Žuaozinja Treskavca koji stoji u umrlici, način na koji mu je telo palo, tačno mesto gde se srušio, oblik koji je njegova krv ocrtala na tlu, prskajući po pesku, korovu i belom zidu rezervoara za vodu… I mogao je tako do beskraja, da ispreda priče o događajima, i da me uvek iznenadi nekom novom pojedinošću: promerom čvora na omči o koju se čovek obesio, koliko je minuta trebalo krojaču da stigne do pruge, kakve oblike je na nebu iscrtavao jeftini vatromet na penzionerskim proslavama…“

Prva priča koja se našla na pripovedačevim karticama nosi naziv „Abortus“ (kartice su poređane po abecednom redu) i čitaocu odmah stavlja do znanja da otvaranjem ove knjige neće kročiti u aleju velikana. „Abortus“ je priča o Adozindi, koja je, zavisno od dana do dana, ličila ili na penzionisanu bolničarku ili na časnu sestru. Znale su je sve žene u naselju i nemali broj njih ju je u nekom momentu posetio – Adozinda je nesrećnim ženama pomagala da se reše neželjene trudnoće. Tvrdila je da to nije radila zbog novca (neke je čak i ubedila da rode decu), već kako bi pomogla devojkama da što bezbednije reše problem. Sudbina mnogih devojaka ležala joj je na rukama, jer znala je da ako im ne pomogne ona, pokušaće problem da reše same, a takva rešenja su često bila smrtonosna.

 Ovo poglavlje je brutalan uvod u socijalnu strukturu naselja iz kojeg svako želi da pobegne, a koje će pripovedač kasnije opisati kao „problematično, kritično, puno socijalnih slučajeva, naselje koje nije moglo da bude samo jedno naselje, već je moralo da bude sociološko pitanje, s obzirom na veliki broj Palopa, u narodu poznatih kao smrdljive crnčuge, elemenata romske nacionalnosti, u narodu poznatih kao ciganšture, i krezubih belaca, u narodu poznatih kao osobe sa niskim primanjima“. Jedan za drugim ređaće se porteti prevaranata, lopova, alkoholičara i nasilnika, ali i ljudi koji su prosto bili žrtve sistema. O nekima će pripovedač pisati naširoko, dok će život nekih drugih stati tek u nekoliko rečenica, ili kao u slučaju Paule (najveće kurve naselja Amelija), samo u jednu fusnotu pored imena, u kojoj stoji da „kurve nemaju biografiju“ i da je „njihovo delo njihova biografija“. Neki likovi iz pripovedačevog kataloga će biti toliko realni da će čitalac momentalno moći da ih prepozna u nekim ljudima koje je u životu sreo, dok će drugi delovati potpuno fantazmagorično, poput porodice Mašado, koja je bila osuđena na večito kaskanje za svetom: „U kuću porodice Mašado sve je stizalo sa zakašnjenjem: telefon, televizor u boji, živi prenosi i Drugi program RTP, čiji prijem je uvek bio praćen snegom, paketi iz Francuske – zagubljeni u pošti Bajša de Banjejra – i detetov ručak, voće je uvek jeo na putu do škole, kasnio je na čas, izvinjavao se nastavnici, „ručak nije bio gotov na vreme, nastavnice“. Žena je kasnila na autobus, a muž na posao, kasnili su s plaćanjem računa Idaelsiju i Venansiju u piljarnici, računa za vodu, za struju, za plinske boce gospodinu Nevešu. Vesti o nečijoj smrti stigle bi im tek posle nedelju dana, „sahrana je bila prošle nedelje“, deca su kasno prohodala, kasno naučila da čitaju, živeli su u drugoj vremenskoj zoni, nekoliko dana unazad, u mentalnom arhipelagu, kada bi upalili televizor film je već bio pri kraju, kada bi kupili cipele već više nisu bile u modi, živeli su u zakašnjenju, jureći vreme“.

Jednako koliko struktura stanovništva utiče na naselje, i samo naselje utiče na ljude koji u njemu žive, pa u pripovedačevom popisu sam kvart dobija jednako pažnje koliko i njegovi živopisni stanovnici. Tako se među portretima ljudi nalaze i kartice koje se bave samo ličnim imenima, najboljim mestima za privođenje u naselju, zvucima koji se mogu čuti na ulicama, kao i meteorologijom mesta (kartica u kojoj većina informacija koje čitalac dobija zapravo nema veze sa meteorologijom, ali najbolje od svih opisuje mentalitet kvarta).

Brunov vodič, Viržilio, naravno, nije slučajno fotograf. Osim što lica i događaje kristalno jasno priziva u sećanje, poput fotografije, ne treba zaboraviti ni verovanje pojedinih naroda da prilikom fotografisanja osobi koja stoji ispred objektiva biva ukraden deo duše. Tome treba dodati i činjenicu da je autor svom vodiču, kroz ono što suštinski čini naselje, nadenuo baš ime Viržilio, portugalski pandan Vergiliju, kao i to da većina popisanih likova (ako ne i svi) više nisu među živima.

Senku metafizičkog koju na ovaj roman bacaju nedvosmislene aluzije na „Božanstvenu komediju“ autor suprotstavlja kataloškoj formi, koju prate kartice poređane abecednim redom, kao i mnoštvo fusnota koje ovom delu daju vizuelni identitet ozbiljnog istraživačkog rada. Sadržaj samih fusnota, međutim, otkriva brojne digresije, koje ponekad nemaju nikakve veze sa sadržajem same kartice. Fusnote, na taj način, zapravo oduzimaju ovom delu status objektivnog izveštaja (u njima pripovedač čak u nekoliko navrata i priznaje da je pojedine delove priče izmislio) i indirektno podsećaju čitaoca na upozorenje koje je dobio na samom početku ovog putovanja: „Ko bude naumio da doprinese istinitosti činjenica, pre nego što se lati tog zaludnog posla, neka se seti čuvenog namesnika judejskog: Quid est veritas?“

Iako je Amelija izmišljeno naselje, teško bi se moglo reći da ono ne postoji. Ovaj izmaštani kvart je univerzalna slika geta i skloništa za ljude o kojima se ne zna ništa, pa čak ni to da li su zaista živeli živote koji im se pripisuju. Čak je i Viržilio, glavni svedok hronike ovog mikrosistema, ogrnut misterijom, na ivici između stvarnosti i mašte, te i to pokazuje da je, uprkos dokumentarnoj formi dela koje je ispred čitaoca, pripovedač u potpunosti nepouzdan, a da su dokumenta kojima je želeo da potkrepi priču, sakrivena zajedno sa njegovim testamentom, možda samo metafora za pesničku inspiraciju: „I meni postaje jasno da taj čovek, moj vodič, zapravo ne postoji, niti je ikada postojao, jer se njega osim mene više niko ni ne seća, ja sam jedini koji primećuje njegovo snovido prisustvo, njegovu nestvarnu priliku bez krvi i mesa, njegov glas kao Eolov dah, njegov sjaj pogrebnog satena, i znam da je taj čovek, moj vodič, samo senka koje je s lica zemlje zbrisala nuklearna eksplozija, garava senka koju plamen petrolejke ostavlja na staklu, mrlja koja se briše prstom“.

Pa ipak, među stranicama romana „Prve brazde“, čitalac prepoznaje građevine i lica iz sopstvenog života, one ljude i objekte nedostojne velikih književnih dela, jer za života nisu uradili ništa veliko, bilo dobro ili loše, koji se ni na koji način nisu izdigli iz većine, a čine većinu, već su samo živeli „taj život upregnut u dolap koji se samo vrti ukrug, u krug, u tom glupom nizanju dana, u tom gužvanju ruku, čitavog tela, sve dok krv ne šikne iz nosa u smrtonosnom mlazu“. Amelija, prema tome, nije naselje, već svet; ili makar oni njegovi delovi koji zauvek ostaju u senci.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Clio

The Life-Changing Magic of Tidying Up – Marie Kondo

Da li ste se ponekad zapitali kako neki trend odjednom postane trend? Kako se dogodilo da su svi odjednom hipsteri, da svaki kafić koji drži do sebe limunadu služi u teglama, da se u svim klubovima pušta ista vrsta muzike, da su sve prodavnice nameštaja inspirisane skandinavskim minimalizmom, da je svaka druga osoba vegetarijanac koji se smrtno plaši glutena, da svi naprasno slažu čarape na jedan isti određen način? Ne znam za ostale stvari, ali za posebnu pažnju koju ljudi posvećuju svojim čarapama zaslužna je Mari Kondo, tridesetdvogodišnja autorka iz Japana, koja se bavi profesionalnim konsultovanjem u vezi sa organizacijom i sređivanjem stanova, i koja, verovali ili ne, veoma lepo živi od svog posla. Za Mari i njenu knjigu The Life-Changing Magic of Tidying Up ste do sada sigurno čuli, jer gotovo da nema osobe koja koristi internet, a da nije makar površno upoznata sa njenim metodama sređivanja. Pa čak i ako vam je nekako uspelo da vam ovaj fenomen promakne, ovaj post će to promeniti (kao što već rekoh, nemoguće je da makar negde ne naiđete na ovu autorku).

The Life-Changing Magic of Tidying Up je jedna od onih knjiga za koje sam se uhvatila prosto zbog neverovatne popularnosti koju je dostigla. Iako živimo u 21. veku, feminizam nije promenio neka fundamentalna shvatanja o ulozi žene u domaćinstvu – i dalje smo mi te od kojih se očekuje da uzmemo krpu u ruke i dom učinimo blistavo čistim i prijatnim za život. A pošto spremanje kuće nikome nije omiljeni hobi (osim Mari Kondo, kako se ispostavlja), sasvim je očekivano da će naslov knjige koji na bilo koji način aludira na to da ova obaveza može postati prijatnija ili na to da će se u njoj naći trikovi koji će olakšati spremanje i svesti ga na minimum, privući milione žena širom sveta. Jer zaista, kome nije potreban magični štapić kada je ribanje kuće u pitanju?

Pre nego što sam pročitala knjigu, o Mari Kondo sam znala samo osnovne stvari, a to je da preferira minimalizam, kao i to da je opsednuta urednim (i vertikalnim!) slaganjem čarapa. Takođe, pročitala sam i knjigu inspirisanu ovim priručnikom, pod nazivom The Life-Changing Magic of Not Giving a Fuck (koju toplo preporučujem, recenziju možete pročitati OVDE), iz koje sam dosta toga korisnog naučila i koja je možda čak i doprinela negativnom utisku koji je na mene ostavila gospođica Kondo. Dakle, uprkos masovnoj histeriji koju je The Life-Changing Magic of Tidying Up izazvala među čitaocima širom sveta, odlučila sam da je pročitam, jer i sama spadam u one osobe koje vole da im dom bude uredan, a baš i ne vole previše da se trude oko spremanja istog, pa se ne libim da s vremena na vreme poslušam savete koji će magično promeniti ovu situaciju u moju korist.

Osnovni princip od kojeg Mari Kondo polazi jeste da svako od nas ima više stvari nego što mu je potrebno. To je načelo sa kojim se apsolutno slažem, i baš kao Mari, jedna sam od onih osoba koje neobično mnogo uživaju u bacanju nepotrebnih stvari. Iskreno govoreći, gotovo da se ne dogodi da pri spremanju doma ne bacim neku dranguliju, ili makar poželim da pobacam gomilu stvari, ali ne smem, iz prostog razloga što nisu moje. Autorka ovog priručnika nema taj problem, jer živi od bacanja tuđih stvari, što je osobina koju je stekla još kao mala, kada je krišom bacala stvari svojih ukućana, a posle uporno tvrdila da nema pojma šta se sa tim stvarima dogodilo (ovim putem priznajem da sam i sama to nekoliko puta učinila, kao i da se nijednom nije dogodilo da me je iko od ukućana ikada pitao gde se nalazi bačeni predmet, ali i dalje ne bih mogla da izjavim nešto toliko radikalno poput „ono što nije potrebno vama, nije potrebno ni vašoj porodici“, što je, verovali ili ne, naslov jednog poglavlja u ovoj knjizi). Kao neko ko je čitav život proveo u porodičnoj kući sa velikim tavanom na koji su se večito dizale stvari koje se sa njega nikada nisu spuštale, savršeno razumem frustraciju autorke i tu negde, do kraja uvodnog poglavlja, mislila sam da ćemo se odlično slagati. Ali onda se, kako to vole da kažu naši tabloidi, dogodilo nešto potpuno neočekivano: sav zdrav razum kao da je ispario iz knjige i njegovo mesto je zauzeo neko ko bi, po mom skromnom mišljenju, možda i sam trebalo da potraži profesionalnu pomoć, doduše druge vrste od one koja se nudi u ovom priručniku.

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija prezeta sa interneta

Način organizacije koji autorka smatra najproduktivnijim jeste po kategorijama, a ne po prostorijama (što takođe ima smisla). Na primer, ukoliko biste želeli da sredite i organizujete svoj garderober, Mari bi vas naterala da svu garderobu koju posedujete stavite na jednu gomilu na podu, dodirnete svaki predmet (veoma važno) i zapitate se da li taj predmet u vama budi „iskru radosti“ (spark of joy). „Iskra radosti“ je, zanimljivo, glavni kriterijum kojim se Mari vodi u sprovođenju svog metoda, što je veoma romantično i new age, ali, naravno, i potpuno suludo. Postoji toliko stvari u domu koje nas ne čine srećnima, ali su nam, ruku na srce, prosto potrebne. Da li pesak za mačke koji se nalazi u hodniku u meni budi „iskru radosti“? Ne, naprotiv, ali teško mi je da zamislim kako bi mi život (i stan) izgledao bez njega. Slično je sa lekovima, kablovima, sredstvima za čišćenje (naročito sredstvima za čišćenje, činjenica da me ne čine srećnom je upravo jedan od razloga zbog kojeg sam se uhvatila za ovu knjigu) i drugim stvarima koje svi moramo imati u svojim domovima, bez obzira na emocije koje one u nama izazivaju. Ako, međutim, pitate Mari, sve te stvari, kao i one koje ne koristite često (a ima i takvih stvari), treba da lete u kantu. Uostalom, kako ona sama kaže, ukoliko vam zaista nekada budu potrebne, sve što treba da uradite jeste da ih ponovo kupite.

Ovakav stav je problematičan iz nekoliko razloga. Prvo, Mari zaboravlja da ne živimo svi sami i da je pojava da u istom domaćistvu žive osobe koje imaju drugačije potrebe, nešto sasvim uobičajeno; drugo, Mari zaboravlja da postoje ljudi koji imaju kućne ljubimce, ili ne daj bože, decu; treće, Mari je poptuno smetnula s uma da postoje ljudi koji jednostavno nisu u situaciji da prosto bace sve što im se određenog dana ne dopada, i upute se ka najbližoj radnji u kojoj će te iste stvari zameniti novim stvarima koje u sebi sadrže „iskru radosti“. Pod ovim ne podrazumevam samo finansijsku situaciju, iako ona većini ljudi predstavlja primarni problem. Ja, na primer, trenutno boravim u iznajmljenom stanu, u kojem se, pored mojih stvari, nalaze i stvari vlasnika stana koje mi, pogađate, ne izazivaju ni najmanju iskricu sreće. Zamislite šta bi se dogodilo ako bih, sledeći primer autorke, jednog dana odlučila da pobacam sve te stvari? Garantujem vam – ništa dobro.

 

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

Ali čak i da sve to stavimo na stranu i da pretpostavimo da čitalac nema navedenih problema (a takvi ljudi jesu ciljna grupa autorke, čim mogu sebi da priušte konsultanta za spremanje doma koji će u njima izazvati takvu grižu savesti da će pobacati 80% stvari koje imaju) i da je odlučio da rastereti svoj životni prostor (termin koji autorka koristi je decluttering, što je takođe sasvim razumno), treba da znate da punjenje kesa za smeće neće samo po sebi učiniti vaš život boljim. Naime, svakom predmetu koji odlučite da bacite moraćete ponaosob da se obratite, zahvalite mu se na svemu što je učinio za vas i oprostite se od njega (čisto da ne pomislite da izmišljam, vredno sam izvlačila citate iz same knjige, dakle evo primera: You are free to say “Thank you for giving me joy when I bought you” or “Thank you for teaching me what doesn’t suit me”).

Možda ćete pomisliti da je obraćanje stvarima jedan od načina da se vi sami osetite bolje, ali to nije ono što autorka knjige ima na umu. Naime, ona tvrdi da će se i same stvari osetiti bolje nakon što im objasnite da su ispunile svoju svrhu (i, ako smem da dodam, odustati od toga da vas večno proganjaju u snu) jer, kako se ispostavlja, predmeti koji nas okružuju imaju osećanja, sposobnost da misle i neopisivu želju da služe svojim vlasnicima, po svaku cenu: Then what do the things in our homes that don’t spark joy actually feel? I think they simply wanted to leave. Lying forgotten in your closet, they know better than anyone else that they are not bringing joy to you now. Everything you own wants to be of use to you. Even if you throw it away or burn it, it will only leave behind the energy of wanting to be of service. Freed from its physical form, it will move about your world as energy, letting other things know that you are a special person, and come back to you as the thing that will be of most use to who you are now, the thing that will bring you the most happiness.

I upravo zbog toga bi trebalo redovno da razgovarate sa svojim stvarima, počevši naravno od samog doma. Da li se javljate svojoj kući/svom stanu kada ulazite? Ne? Onda nije ni čudno što ste nesrećni. Evo kako to radi Mari Kondo. Kada ulazi u sopstveni stan, ona jasno domu stavlja do znanja da je stigla, uz jedno veselo I’m home!, zatim odlaže obuću koju je nosila, ne propuštajući pri tome da im se zahvali na teškom poslu koji svakodnevno obavljaju; nakon toga stavlja jaknu u ormar, uz neizostavan usklik podrške (Good job!), a onda se posvećuje svojoj torbi, vadeći iz nje sve što je sa sobom tog dana nosila (zahvaljivanje svakom predmetu što je uz nju se podrazumeva, to više neću ponavljati), stavljajući svaku stvar na posebno mesto, kako bi torba mogla da se odmori od celodnevnog napora koji uporno trpi bez ijedne reči. Samo da bi te stvari ponovo sutradan stavila u istu tu torbu.

Naravno, torba nije jedina stvar koja se, ako pitate Mari, umara, i upravo taj umor koji ignorišemo kada gledamo predmete koji nas okružuju, vraća nas na metod savijanja čarapa, problem kojem je autorka u svojoj knjizi posvetila zabrinjavajuće mnogo pažnje. Sama činjenica da gazite po čarapama čitavog dana kao da nije dovoljna, već većina nas ima običaj da oprane čarape savija u klupko (običaj koji kod autorke ove knjige izaziva omanji nervni slom) i tako savijene ih odlaže u fioke, sprečavajući ih na taj način da se propisno odmore. Savijanje odeće je uopšte veoma važan čin, jer osim što pri savijanju možete svaki predmet detaljno da pregledate (i iskoristite priliku da ponešto usput i bacite), ovoj radnji treba da pristupite sa emocijama, i da svojoj odeći date do znanja da vam je do nje stalo, da je volite i cenite što podržava vaš način života (po mogućstvu naglas).

Dakle, ukoliko uzmete ovu knjigu u ruke, biće vam savršeno jasno da apsolutno sve što radite, radite pogrešno. To, naravno, ako odlučite da ozbiljno shvatite stav osobe koja ne deluje sasvim stabilno na mentalnom planu. Faktički, svo vreme koje ćete uštedeti tako što nećete morati da brišete prašinu sa stvari koje ste pobacali, utrošićete na razgovor i brigu o osećanjima predmeta koji su vam preostali. Ja, iskreno, pored brige o osećanjima muža, psa i mačaka (da navedem samo one koji sa mnom žive), ponekad zaista zapostavim osećanja sopstvenih čarapa i torbi. Takođe, ne smem ni da zamislim šta bi moj muž pomislio (pa čak i mačke i pas) da odjednom počnem da razgovaram sa pokućstvom. Moguće da bi neka od prvih misli koje bi mu pale na pamet imale veze sa razvodom.

A spisak sumanutih rituala, koje Mari Kondo predlaže za garantovano poboljšanje života, nastavlja se iz stranice u stranicu. Izdvojiću one najzanimljivije, poput sušenja sudova na verandi, čišćenju kuće u doteranom izdanju kako bi svom domu i samom činu čišćenja ukazala dužno poštovanje (što bih i ja vrlo rado činila kada bih od toga zarađivala milione, ali s obzirom na to da to nije slučaj, nastaviću da smatram da sam ja ta koja zbog svakodnevnog čišćenja zaslužuje poštovanje, što, naravno, takođe nije slučaj).

U toku čitanja knjige sam nekoliko puta pokušala da zamislim kako izgleda stan Mari Kondo i slike koje su mi se motale po glavi uglavnom su bile varijacije prazne, bele kutije. Pretpostavila sam da se fotografije njenog doma mogu pronaći na internetu i bila sam u pravu, a ni u zamišljanju stana nisam baš mnogo omanula. U pitanju su, naravno, prostrane, bele prostorije, sa minimalnim brojem predmeta, nalik na monašku keliju; prazne police sa samo jednim detaljem, i kao vrhunac svega, fotografija kuhinjske fioke u kojoj se nalazi samo jedan nož (u šta se možete uveriti i sami).

 

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

U toku svog višegodišnjeg iskustva u „raskrčavanju“ tuđih domova, Mari Kondo je primetila da dosta njenih klijenata ima velike biblioteke (zapanjenost pri iznošenju ove tvrdnje je nemoguće ignorisati). Pa ako ste i sami osoba koja vredno radi na oblikovanju svoje kućne biblioteke (a verujem da većina vas jeste, čim ste ovde), psihički se pripremite za deo koji sledi.

Mari Kondo problemu sređivanja biblioteke prilazi jednako hladnokrvno kao i sređivanju špajza, držeći se svoje parole da je manje više (pa i previše). Dakle, kada knjige stignu na red, ona od svojih klijenata traži istu stvar: potrebno je da sve knjige, ma koliko ih ima, stavite na pod, svaku dodirnete i procenite da li u vama izaziva „iskru radosti“, ali vodite računa da ne upadnete u klopku koju su zle knjige pripremile za vas – ni slučajno ne počinjite sa prelistavanjem ili čitanjem. Ne verujete mi? Nema problema, tu je citat: Remember, I said when you touch it. Make sure you don’t start reading it. Reading clouds your judgment. Instead of asking what you feel, you’ll start asking whether you need that book or not. Jer, ako smo do sada nešto naučili iz ovog priručnika, to je da je namena predmeta potpuno irelevantna, bitno je samo da budete srećni.

Ako vam iz autorkine konstatacije da „čitanje slabi moć rasuđivanja“ već nije bilo jasno da Mari nije čitač, onda će vam posle obrazloženja kako se ratosiljala svojih knjiga možda neke stvari biti malo jasnije. Naime, autorka je shvatila da u posedu ima bezbroj knjiga koje čuva samo zbog određenih delova, pa je njen prvobitni plan bio da te određene citate prepiše, a da se knjiga reši. Ubrzo je shvatila da će takva rabota oduzeti previše vremena i truda, pa je na trenutak pomislila da dotične stranice fotokopira i od njih napravi svojevrstan album. Potom je odbacila tu suludu ideju i odlučila se za jedno brže i praktičnije rešenje: jednostavno je pocepala stranice koje su joj bile potrebne, stavila ih u fasciklu, a ostatke knjiga bacila u kantu. Ne znam da li je potrebno da napomenem da je nakon godinu-dve shvatila da nikada nije pogledala fasciklu sa voljenim citatima, pa je bacila i nju (bez i pomisli da je sve te, sada uništene knjige, mogla da donira nekoj biblioteci ili školi).

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

Osnovna premisa metode Mari Kondo jeste da nepotrebne stvari prave bespotreban nered i to je nešto sa čim bi se svako mogao složiti. Treba da budete stvarno posebni da praznu prostoriju učinite neurednom. Ali, problem leži u tome što bi knjiga koja služi tome da vas podseti da s vremena na vreme prođete kroz stvari koje posedujete i bacite (ili donirate) ono što vam nije potrebno, teško  mogla postati svetski bestseler. Zbog toga je Mari odlučila da dostigne jedan sasvim novi nivo Dizni princeze i „zviždući dok radiš“ preusmeri na „razgovaraj sa predmetima koje poseduješ i ne zaboravi da na sve svakodnevne brige dodaš i brigu o osećanjima svojih čarapa“ i svoju opsednutost čistoćom (kao i evidentnu sebičnost, nepromišljenost i moguću mentalnu neuravnoteženost) pretvori u milione dolara. Pa ipak, uprkos svemu tome, horde ljudi širom sveta (i to uglavnom na instagramu) kunu se u njen priručnik i govore o tome kako im je promenio živote. Sa druge strane, ogroman broj čitalaca piše prikaze u neverici na kakve gluposti su potrošili svoje dragoceno vreme. Pa kome je ova knjiga zapravo namenjena?

Ako patite od manjka prostora/viška stvari sindroma, sumnjam da je Mari Kondo osoba koja bi vam prva ukazala na to; ako dobijate nervne napade zbog prljavog kupatila (kao autorka ovog priručnika, na primer), ova knjiga vam neće mnogo pomoći – Mari još uvek nije našla način kako da pomogne umornim domaćicama, samo umornim čarapama. Pa, ukoliko ste potražili ovaj naslov u želji da pronađete praktične savete koji bi vam zaista olakšali održavanje higijene doma, nastavite dalje sa potragom. Ukoliko ste, pak, oduvek imali potrebu da razgovarate sa predmetima u svom stanu i sve što vam je bilo potrebno jeste ohrabrenje neke uticajne ličnosti, onda zaboravite na čitav ovaj prikaz i samo napred, The Life-Changing Magic of Tidying Up predstavlja baš onakav vetar u leđa kakav ste oduvek čekali.

Ocena: 1/5