The Life-Changing Magic of Tidying Up – Marie Kondo

Da li ste se ponekad zapitali kako neki trend odjednom postane trend? Kako se dogodilo da su svi odjednom hipsteri, da svaki kafić koji drži do sebe limunadu služi u teglama, da se u svim klubovima pušta ista vrsta muzike, da su sve prodavnice nameštaja inspirisane skandinavskim minimalizmom, da je svaka druga osoba vegetarijanac koji se smrtno plaši glutena, da svi naprasno slažu čarape na jedan isti određen način? Ne znam za ostale stvari, ali za posebnu pažnju koju ljudi posvećuju svojim čarapama zaslužna je Mari Kondo, tridesetdvogodišnja autorka iz Japana, koja se bavi profesionalnim konsultovanjem u vezi sa organizacijom i sređivanjem stanova, i koja, verovali ili ne, veoma lepo živi od svog posla. Za Mari i njenu knjigu The Life-Changing Magic of Tidying Up ste do sada sigurno čuli, jer gotovo da nema osobe koja koristi internet, a da nije makar površno upoznata sa njenim metodama sređivanja. Pa čak i ako vam je nekako uspelo da vam ovaj fenomen promakne, ovaj post će to promeniti (kao što već rekoh, nemoguće je da makar negde ne naiđete na ovu autorku).

The Life-Changing Magic of Tidying Up je jedna od onih knjiga za koje sam se uhvatila prosto zbog neverovatne popularnosti koju je dostigla. Iako živimo u 21. veku, feminizam nije promenio neka fundamentalna shvatanja o ulozi žene u domaćinstvu – i dalje smo mi te od kojih se očekuje da uzmemo krpu u ruke i dom učinimo blistavo čistim i prijatnim za život. A pošto spremanje kuće nikome nije omiljeni hobi (osim Mari Kondo, kako se ispostavlja), sasvim je očekivano da će naslov knjige koji na bilo koji način aludira na to da ova obaveza može postati prijatnija ili na to da će se u njoj naći trikovi koji će olakšati spremanje i svesti ga na minimum, privući milione žena širom sveta. Jer zaista, kome nije potreban magični štapić kada je ribanje kuće u pitanju?

Pre nego što sam pročitala knjigu, o Mari Kondo sam znala samo osnovne stvari, a to je da preferira minimalizam, kao i to da je opsednuta urednim (i vertikalnim!) slaganjem čarapa. Takođe, pročitala sam i knjigu inspirisanu ovim priručnikom, pod nazivom The Life-Changing Magic of Not Giving a Fuck (koju toplo preporučujem, recenziju možete pročitati OVDE), iz koje sam dosta toga korisnog naučila i koja je možda čak i doprinela negativnom utisku koji je na mene ostavila gospođica Kondo. Dakle, uprkos masovnoj histeriji koju je The Life-Changing Magic of Tidying Up izazvala među čitaocima širom sveta, odlučila sam da je pročitam, jer i sama spadam u one osobe koje vole da im dom bude uredan, a baš i ne vole previše da se trude oko spremanja istog, pa se ne libim da s vremena na vreme poslušam savete koji će magično promeniti ovu situaciju u moju korist.

Osnovni princip od kojeg Mari Kondo polazi jeste da svako od nas ima više stvari nego što mu je potrebno. To je načelo sa kojim se apsolutno slažem, i baš kao Mari, jedna sam od onih osoba koje neobično mnogo uživaju u bacanju nepotrebnih stvari. Iskreno govoreći, gotovo da se ne dogodi da pri spremanju doma ne bacim neku dranguliju, ili makar poželim da pobacam gomilu stvari, ali ne smem, iz prostog razloga što nisu moje. Autorka ovog priručnika nema taj problem, jer živi od bacanja tuđih stvari, što je osobina koju je stekla još kao mala, kada je krišom bacala stvari svojih ukućana, a posle uporno tvrdila da nema pojma šta se sa tim stvarima dogodilo (ovim putem priznajem da sam i sama to nekoliko puta učinila, kao i da se nijednom nije dogodilo da me je iko od ukućana ikada pitao gde se nalazi bačeni predmet, ali i dalje ne bih mogla da izjavim nešto toliko radikalno poput „ono što nije potrebno vama, nije potrebno ni vašoj porodici“, što je, verovali ili ne, naslov jednog poglavlja u ovoj knjizi). Kao neko ko je čitav život proveo u porodičnoj kući sa velikim tavanom na koji su se večito dizale stvari koje se sa njega nikada nisu spuštale, savršeno razumem frustraciju autorke i tu negde, do kraja uvodnog poglavlja, mislila sam da ćemo se odlično slagati. Ali onda se, kako to vole da kažu naši tabloidi, dogodilo nešto potpuno neočekivano: sav zdrav razum kao da je ispario iz knjige i njegovo mesto je zauzeo neko ko bi, po mom skromnom mišljenju, možda i sam trebalo da potraži profesionalnu pomoć, doduše druge vrste od one koja se nudi u ovom priručniku.

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija prezeta sa interneta

Način organizacije koji autorka smatra najproduktivnijim jeste po kategorijama, a ne po prostorijama (što takođe ima smisla). Na primer, ukoliko biste želeli da sredite i organizujete svoj garderober, Mari bi vas naterala da svu garderobu koju posedujete stavite na jednu gomilu na podu, dodirnete svaki predmet (veoma važno) i zapitate se da li taj predmet u vama budi „iskru radosti“ (spark of joy). „Iskra radosti“ je, zanimljivo, glavni kriterijum kojim se Mari vodi u sprovođenju svog metoda, što je veoma romantično i new age, ali, naravno, i potpuno suludo. Postoji toliko stvari u domu koje nas ne čine srećnima, ali su nam, ruku na srce, prosto potrebne. Da li pesak za mačke koji se nalazi u hodniku u meni budi „iskru radosti“? Ne, naprotiv, ali teško mi je da zamislim kako bi mi život (i stan) izgledao bez njega. Slično je sa lekovima, kablovima, sredstvima za čišćenje (naročito sredstvima za čišćenje, činjenica da me ne čine srećnom je upravo jedan od razloga zbog kojeg sam se uhvatila za ovu knjigu) i drugim stvarima koje svi moramo imati u svojim domovima, bez obzira na emocije koje one u nama izazivaju. Ako, međutim, pitate Mari, sve te stvari, kao i one koje ne koristite često (a ima i takvih stvari), treba da lete u kantu. Uostalom, kako ona sama kaže, ukoliko vam zaista nekada budu potrebne, sve što treba da uradite jeste da ih ponovo kupite.

Ovakav stav je problematičan iz nekoliko razloga. Prvo, Mari zaboravlja da ne živimo svi sami i da je pojava da u istom domaćistvu žive osobe koje imaju drugačije potrebe, nešto sasvim uobičajeno; drugo, Mari zaboravlja da postoje ljudi koji imaju kućne ljubimce, ili ne daj bože, decu; treće, Mari je poptuno smetnula s uma da postoje ljudi koji jednostavno nisu u situaciji da prosto bace sve što im se određenog dana ne dopada, i upute se ka najbližoj radnji u kojoj će te iste stvari zameniti novim stvarima koje u sebi sadrže „iskru radosti“. Pod ovim ne podrazumevam samo finansijsku situaciju, iako ona većini ljudi predstavlja primarni problem. Ja, na primer, trenutno boravim u iznajmljenom stanu, u kojem se, pored mojih stvari, nalaze i stvari vlasnika stana koje mi, pogađate, ne izazivaju ni najmanju iskricu sreće. Zamislite šta bi se dogodilo ako bih, sledeći primer autorke, jednog dana odlučila da pobacam sve te stvari? Garantujem vam – ništa dobro.

 

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

Ali čak i da sve to stavimo na stranu i da pretpostavimo da čitalac nema navedenih problema (a takvi ljudi jesu ciljna grupa autorke, čim mogu sebi da priušte konsultanta za spremanje doma koji će u njima izazvati takvu grižu savesti da će pobacati 80% stvari koje imaju) i da je odlučio da rastereti svoj životni prostor (termin koji autorka koristi je decluttering, što je takođe sasvim razumno), treba da znate da punjenje kesa za smeće neće samo po sebi učiniti vaš život boljim. Naime, svakom predmetu koji odlučite da bacite moraćete ponaosob da se obratite, zahvalite mu se na svemu što je učinio za vas i oprostite se od njega (čisto da ne pomislite da izmišljam, vredno sam izvlačila citate iz same knjige, dakle evo primera: You are free to say “Thank you for giving me joy when I bought you” or “Thank you for teaching me what doesn’t suit me”).

Možda ćete pomisliti da je obraćanje stvarima jedan od načina da se vi sami osetite bolje, ali to nije ono što autorka knjige ima na umu. Naime, ona tvrdi da će se i same stvari osetiti bolje nakon što im objasnite da su ispunile svoju svrhu (i, ako smem da dodam, odustati od toga da vas večno proganjaju u snu) jer, kako se ispostavlja, predmeti koji nas okružuju imaju osećanja, sposobnost da misle i neopisivu želju da služe svojim vlasnicima, po svaku cenu: Then what do the things in our homes that don’t spark joy actually feel? I think they simply wanted to leave. Lying forgotten in your closet, they know better than anyone else that they are not bringing joy to you now. Everything you own wants to be of use to you. Even if you throw it away or burn it, it will only leave behind the energy of wanting to be of service. Freed from its physical form, it will move about your world as energy, letting other things know that you are a special person, and come back to you as the thing that will be of most use to who you are now, the thing that will bring you the most happiness.

I upravo zbog toga bi trebalo redovno da razgovarate sa svojim stvarima, počevši naravno od samog doma. Da li se javljate svojoj kući/svom stanu kada ulazite? Ne? Onda nije ni čudno što ste nesrećni. Evo kako to radi Mari Kondo. Kada ulazi u sopstveni stan, ona jasno domu stavlja do znanja da je stigla, uz jedno veselo I’m home!, zatim odlaže obuću koju je nosila, ne propuštajući pri tome da im se zahvali na teškom poslu koji svakodnevno obavljaju; nakon toga stavlja jaknu u ormar, uz neizostavan usklik podrške (Good job!), a onda se posvećuje svojoj torbi, vadeći iz nje sve što je sa sobom tog dana nosila (zahvaljivanje svakom predmetu što je uz nju se podrazumeva, to više neću ponavljati), stavljajući svaku stvar na posebno mesto, kako bi torba mogla da se odmori od celodnevnog napora koji uporno trpi bez ijedne reči. Samo da bi te stvari ponovo sutradan stavila u istu tu torbu.

Naravno, torba nije jedina stvar koja se, ako pitate Mari, umara, i upravo taj umor koji ignorišemo kada gledamo predmete koji nas okružuju, vraća nas na metod savijanja čarapa, problem kojem je autorka u svojoj knjizi posvetila zabrinjavajuće mnogo pažnje. Sama činjenica da gazite po čarapama čitavog dana kao da nije dovoljna, već većina nas ima običaj da oprane čarape savija u klupko (običaj koji kod autorke ove knjige izaziva omanji nervni slom) i tako savijene ih odlaže u fioke, sprečavajući ih na taj način da se propisno odmore. Savijanje odeće je uopšte veoma važan čin, jer osim što pri savijanju možete svaki predmet detaljno da pregledate (i iskoristite priliku da ponešto usput i bacite), ovoj radnji treba da pristupite sa emocijama, i da svojoj odeći date do znanja da vam je do nje stalo, da je volite i cenite što podržava vaš način života (po mogućstvu naglas).

Dakle, ukoliko uzmete ovu knjigu u ruke, biće vam savršeno jasno da apsolutno sve što radite, radite pogrešno. To, naravno, ako odlučite da ozbiljno shvatite stav osobe koja ne deluje sasvim stabilno na mentalnom planu. Faktički, svo vreme koje ćete uštedeti tako što nećete morati da brišete prašinu sa stvari koje ste pobacali, utrošićete na razgovor i brigu o osećanjima predmeta koji su vam preostali. Ja, iskreno, pored brige o osećanjima muža, psa i mačaka (da navedem samo one koji sa mnom žive), ponekad zaista zapostavim osećanja sopstvenih čarapa i torbi. Takođe, ne smem ni da zamislim šta bi moj muž pomislio (pa čak i mačke i pas) da odjednom počnem da razgovaram sa pokućstvom. Moguće da bi neka od prvih misli koje bi mu pale na pamet imale veze sa razvodom.

A spisak sumanutih rituala, koje Mari Kondo predlaže za garantovano poboljšanje života, nastavlja se iz stranice u stranicu. Izdvojiću one najzanimljivije, poput sušenja sudova na verandi, čišćenju kuće u doteranom izdanju kako bi svom domu i samom činu čišćenja ukazala dužno poštovanje (što bih i ja vrlo rado činila kada bih od toga zarađivala milione, ali s obzirom na to da to nije slučaj, nastaviću da smatram da sam ja ta koja zbog svakodnevnog čišćenja zaslužuje poštovanje, što, naravno, takođe nije slučaj).

U toku čitanja knjige sam nekoliko puta pokušala da zamislim kako izgleda stan Mari Kondo i slike koje su mi se motale po glavi uglavnom su bile varijacije prazne, bele kutije. Pretpostavila sam da se fotografije njenog doma mogu pronaći na internetu i bila sam u pravu, a ni u zamišljanju stana nisam baš mnogo omanula. U pitanju su, naravno, prostrane, bele prostorije, sa minimalnim brojem predmeta, nalik na monašku keliju; prazne police sa samo jednim detaljem, i kao vrhunac svega, fotografija kuhinjske fioke u kojoj se nalazi samo jedan nož (u šta se možete uveriti i sami).

 

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

U toku svog višegodišnjeg iskustva u „raskrčavanju“ tuđih domova, Mari Kondo je primetila da dosta njenih klijenata ima velike biblioteke (zapanjenost pri iznošenju ove tvrdnje je nemoguće ignorisati). Pa ako ste i sami osoba koja vredno radi na oblikovanju svoje kućne biblioteke (a verujem da većina vas jeste, čim ste ovde), psihički se pripremite za deo koji sledi.

Mari Kondo problemu sređivanja biblioteke prilazi jednako hladnokrvno kao i sređivanju špajza, držeći se svoje parole da je manje više (pa i previše). Dakle, kada knjige stignu na red, ona od svojih klijenata traži istu stvar: potrebno je da sve knjige, ma koliko ih ima, stavite na pod, svaku dodirnete i procenite da li u vama izaziva „iskru radosti“, ali vodite računa da ne upadnete u klopku koju su zle knjige pripremile za vas – ni slučajno ne počinjite sa prelistavanjem ili čitanjem. Ne verujete mi? Nema problema, tu je citat: Remember, I said when you touch it. Make sure you don’t start reading it. Reading clouds your judgment. Instead of asking what you feel, you’ll start asking whether you need that book or not. Jer, ako smo do sada nešto naučili iz ovog priručnika, to je da je namena predmeta potpuno irelevantna, bitno je samo da budete srećni.

Ako vam iz autorkine konstatacije da „čitanje slabi moć rasuđivanja“ već nije bilo jasno da Mari nije čitač, onda će vam posle obrazloženja kako se ratosiljala svojih knjiga možda neke stvari biti malo jasnije. Naime, autorka je shvatila da u posedu ima bezbroj knjiga koje čuva samo zbog određenih delova, pa je njen prvobitni plan bio da te određene citate prepiše, a da se knjiga reši. Ubrzo je shvatila da će takva rabota oduzeti previše vremena i truda, pa je na trenutak pomislila da dotične stranice fotokopira i od njih napravi svojevrstan album. Potom je odbacila tu suludu ideju i odlučila se za jedno brže i praktičnije rešenje: jednostavno je pocepala stranice koje su joj bile potrebne, stavila ih u fasciklu, a ostatke knjiga bacila u kantu. Ne znam da li je potrebno da napomenem da je nakon godinu-dve shvatila da nikada nije pogledala fasciklu sa voljenim citatima, pa je bacila i nju (bez i pomisli da je sve te, sada uništene knjige, mogla da donira nekoj biblioteci ili školi).

Detalj iz stana Mari Kondo, fotografija preuzeta sa interneta

Osnovna premisa metode Mari Kondo jeste da nepotrebne stvari prave bespotreban nered i to je nešto sa čim bi se svako mogao složiti. Treba da budete stvarno posebni da praznu prostoriju učinite neurednom. Ali, problem leži u tome što bi knjiga koja služi tome da vas podseti da s vremena na vreme prođete kroz stvari koje posedujete i bacite (ili donirate) ono što vam nije potrebno, teško  mogla postati svetski bestseler. Zbog toga je Mari odlučila da dostigne jedan sasvim novi nivo Dizni princeze i „zviždući dok radiš“ preusmeri na „razgovaraj sa predmetima koje poseduješ i ne zaboravi da na sve svakodnevne brige dodaš i brigu o osećanjima svojih čarapa“ i svoju opsednutost čistoćom (kao i evidentnu sebičnost, nepromišljenost i moguću mentalnu neuravnoteženost) pretvori u milione dolara. Pa ipak, uprkos svemu tome, horde ljudi širom sveta (i to uglavnom na instagramu) kunu se u njen priručnik i govore o tome kako im je promenio živote. Sa druge strane, ogroman broj čitalaca piše prikaze u neverici na kakve gluposti su potrošili svoje dragoceno vreme. Pa kome je ova knjiga zapravo namenjena?

Ako patite od manjka prostora/viška stvari sindroma, sumnjam da je Mari Kondo osoba koja bi vam prva ukazala na to; ako dobijate nervne napade zbog prljavog kupatila (kao autorka ovog priručnika, na primer), ova knjiga vam neće mnogo pomoći – Mari još uvek nije našla način kako da pomogne umornim domaćicama, samo umornim čarapama. Pa, ukoliko ste potražili ovaj naslov u želji da pronađete praktične savete koji bi vam zaista olakšali održavanje higijene doma, nastavite dalje sa potragom. Ukoliko ste, pak, oduvek imali potrebu da razgovarate sa predmetima u svom stanu i sve što vam je bilo potrebno jeste ohrabrenje neke uticajne ličnosti, onda zaboravite na čitav ovaj prikaz i samo napred, The Life-Changing Magic of Tidying Up predstavlja baš onakav vetar u leđa kakav ste oduvek čekali.

Ocena: 1/5