Prve brazde – Bruno Viejra Amaral

Bruno Viejra Amaral (1978) portugalski je pisac, književni kritičar, prevodilac i urednik časopisa. Diplomirao je modernu i savremenu istoriju na Univerzitetu u Lisabonu. Do sada je napisao četiri dela, a njegov prvi roman „Prve brazde“ odmah je privukao pažnju kritike i piscu doneo četiri značajna portugalska priznanja u oblasti književnosti: nagradu za knjigu godine u Portugaliji (2013), nagradu Fernando Namora (2013), nagradu PEN (2013) i nagradu Žoze Saramago (2015).

Roman „Prve brazde“ strukturalno bi se pre mogao posmatrati kao zbirka kratkih priča ili crtica, ili, kako ih sam pripovedač naziva, kartica, koje čine neku vrstu kataloga stanovništva naselja Amelija, u koje je pripovedač, demoralisan neuspehom da ostvari svoje snove, primoran da se vrati nakon dužeg odsustva. Kvart u kojem je odrastao, ujedno tako dobro poznat i stran, probudiće u pripovedaču (samoproklamovanom „stručnjaku za katastrofe“) asocijacije na svedočenja preživelih u napadu na Hirošimu, a posebno na jednu sliku: „U čitavoj Hirošimi, na zidovima i drugim građevinama koje su preživele udar, ostale su senke ljudi i predmeta koje je na njih bacio bljesak bombe“. Tako će i naselje Amelija ostati zauvek prošarano duhovima pojedinih likova koji su u njemu živeli, a o kojima će pripovedaču govoriti fotograf Viržilio, koga je Bruno potražio kako bi saznao nešto više o svojoj nekadašnjoj prijateljici, a potom i o ostalim stanovnicima naselja.

„Ako neko zna sve o naselju Amelija, onda je to Viržilio. On mi je razjasnio mnoge nedoumice o događajima, ljudima, govorkanjima, glasinama, sumnjama. Sa svojim beskrajnim i spretnim strpljenjem fotografa, povučen, a uvek spreman da okine, govori mi koliko je Flavijana imala dece, njihova imena, uzrok smrti Žuaozinja Treskavca koji stoji u umrlici, način na koji mu je telo palo, tačno mesto gde se srušio, oblik koji je njegova krv ocrtala na tlu, prskajući po pesku, korovu i belom zidu rezervoara za vodu… I mogao je tako do beskraja, da ispreda priče o događajima, i da me uvek iznenadi nekom novom pojedinošću: promerom čvora na omči o koju se čovek obesio, koliko je minuta trebalo krojaču da stigne do pruge, kakve oblike je na nebu iscrtavao jeftini vatromet na penzionerskim proslavama…“

Prva priča koja se našla na pripovedačevim karticama nosi naziv „Abortus“ (kartice su poređane po abecednom redu) i čitaocu odmah stavlja do znanja da otvaranjem ove knjige neće kročiti u aleju velikana. „Abortus“ je priča o Adozindi, koja je, zavisno od dana do dana, ličila ili na penzionisanu bolničarku ili na časnu sestru. Znale su je sve žene u naselju i nemali broj njih ju je u nekom momentu posetio – Adozinda je nesrećnim ženama pomagala da se reše neželjene trudnoće. Tvrdila je da to nije radila zbog novca (neke je čak i ubedila da rode decu), već kako bi pomogla devojkama da što bezbednije reše problem. Sudbina mnogih devojaka ležala joj je na rukama, jer znala je da ako im ne pomogne ona, pokušaće problem da reše same, a takva rešenja su često bila smrtonosna.

 Ovo poglavlje je brutalan uvod u socijalnu strukturu naselja iz kojeg svako želi da pobegne, a koje će pripovedač kasnije opisati kao „problematično, kritično, puno socijalnih slučajeva, naselje koje nije moglo da bude samo jedno naselje, već je moralo da bude sociološko pitanje, s obzirom na veliki broj Palopa, u narodu poznatih kao smrdljive crnčuge, elemenata romske nacionalnosti, u narodu poznatih kao ciganšture, i krezubih belaca, u narodu poznatih kao osobe sa niskim primanjima“. Jedan za drugim ređaće se porteti prevaranata, lopova, alkoholičara i nasilnika, ali i ljudi koji su prosto bili žrtve sistema. O nekima će pripovedač pisati naširoko, dok će život nekih drugih stati tek u nekoliko rečenica, ili kao u slučaju Paule (najveće kurve naselja Amelija), samo u jednu fusnotu pored imena, u kojoj stoji da „kurve nemaju biografiju“ i da je „njihovo delo njihova biografija“. Neki likovi iz pripovedačevog kataloga će biti toliko realni da će čitalac momentalno moći da ih prepozna u nekim ljudima koje je u životu sreo, dok će drugi delovati potpuno fantazmagorično, poput porodice Mašado, koja je bila osuđena na večito kaskanje za svetom: „U kuću porodice Mašado sve je stizalo sa zakašnjenjem: telefon, televizor u boji, živi prenosi i Drugi program RTP, čiji prijem je uvek bio praćen snegom, paketi iz Francuske – zagubljeni u pošti Bajša de Banjejra – i detetov ručak, voće je uvek jeo na putu do škole, kasnio je na čas, izvinjavao se nastavnici, „ručak nije bio gotov na vreme, nastavnice“. Žena je kasnila na autobus, a muž na posao, kasnili su s plaćanjem računa Idaelsiju i Venansiju u piljarnici, računa za vodu, za struju, za plinske boce gospodinu Nevešu. Vesti o nečijoj smrti stigle bi im tek posle nedelju dana, „sahrana je bila prošle nedelje“, deca su kasno prohodala, kasno naučila da čitaju, živeli su u drugoj vremenskoj zoni, nekoliko dana unazad, u mentalnom arhipelagu, kada bi upalili televizor film je već bio pri kraju, kada bi kupili cipele već više nisu bile u modi, živeli su u zakašnjenju, jureći vreme“.

Jednako koliko struktura stanovništva utiče na naselje, i samo naselje utiče na ljude koji u njemu žive, pa u pripovedačevom popisu sam kvart dobija jednako pažnje koliko i njegovi živopisni stanovnici. Tako se među portretima ljudi nalaze i kartice koje se bave samo ličnim imenima, najboljim mestima za privođenje u naselju, zvucima koji se mogu čuti na ulicama, kao i meteorologijom mesta (kartica u kojoj većina informacija koje čitalac dobija zapravo nema veze sa meteorologijom, ali najbolje od svih opisuje mentalitet kvarta).

Brunov vodič, Viržilio, naravno, nije slučajno fotograf. Osim što lica i događaje kristalno jasno priziva u sećanje, poput fotografije, ne treba zaboraviti ni verovanje pojedinih naroda da prilikom fotografisanja osobi koja stoji ispred objektiva biva ukraden deo duše. Tome treba dodati i činjenicu da je autor svom vodiču, kroz ono što suštinski čini naselje, nadenuo baš ime Viržilio, portugalski pandan Vergiliju, kao i to da većina popisanih likova (ako ne i svi) više nisu među živima.

Senku metafizičkog koju na ovaj roman bacaju nedvosmislene aluzije na „Božanstvenu komediju“ autor suprotstavlja kataloškoj formi, koju prate kartice poređane abecednim redom, kao i mnoštvo fusnota koje ovom delu daju vizuelni identitet ozbiljnog istraživačkog rada. Sadržaj samih fusnota, međutim, otkriva brojne digresije, koje ponekad nemaju nikakve veze sa sadržajem same kartice. Fusnote, na taj način, zapravo oduzimaju ovom delu status objektivnog izveštaja (u njima pripovedač čak u nekoliko navrata i priznaje da je pojedine delove priče izmislio) i indirektno podsećaju čitaoca na upozorenje koje je dobio na samom početku ovog putovanja: „Ko bude naumio da doprinese istinitosti činjenica, pre nego što se lati tog zaludnog posla, neka se seti čuvenog namesnika judejskog: Quid est veritas?“

Iako je Amelija izmišljeno naselje, teško bi se moglo reći da ono ne postoji. Ovaj izmaštani kvart je univerzalna slika geta i skloništa za ljude o kojima se ne zna ništa, pa čak ni to da li su zaista živeli živote koji im se pripisuju. Čak je i Viržilio, glavni svedok hronike ovog mikrosistema, ogrnut misterijom, na ivici između stvarnosti i mašte, te i to pokazuje da je, uprkos dokumentarnoj formi dela koje je ispred čitaoca, pripovedač u potpunosti nepouzdan, a da su dokumenta kojima je želeo da potkrepi priču, sakrivena zajedno sa njegovim testamentom, možda samo metafora za pesničku inspiraciju: „I meni postaje jasno da taj čovek, moj vodič, zapravo ne postoji, niti je ikada postojao, jer se njega osim mene više niko ni ne seća, ja sam jedini koji primećuje njegovo snovido prisustvo, njegovu nestvarnu priliku bez krvi i mesa, njegov glas kao Eolov dah, njegov sjaj pogrebnog satena, i znam da je taj čovek, moj vodič, samo senka koje je s lica zemlje zbrisala nuklearna eksplozija, garava senka koju plamen petrolejke ostavlja na staklu, mrlja koja se briše prstom“.

Pa ipak, među stranicama romana „Prve brazde“, čitalac prepoznaje građevine i lica iz sopstvenog života, one ljude i objekte nedostojne velikih književnih dela, jer za života nisu uradili ništa veliko, bilo dobro ili loše, koji se ni na koji način nisu izdigli iz većine, a čine većinu, već su samo živeli „taj život upregnut u dolap koji se samo vrti ukrug, u krug, u tom glupom nizanju dana, u tom gužvanju ruku, čitavog tela, sve dok krv ne šikne iz nosa u smrtonosnom mlazu“. Amelija, prema tome, nije naselje, već svet; ili makar oni njegovi delovi koji zauvek ostaju u senci.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Clio