Žoze Saramago: čovek protiv sistema

Žoze Saramago je  rođen 16. novembra 1922. godine u Portugalu. Odrastao je u siromašnoj seoskoj porodici u mestu nedaleko od Lisabona. Prezime po kojem je danas poznat širom sveta zapravo je portugalski naziv za divlju rotkvu, a ujedno i očev nadimak koji je sasvim slučajno malom Žozeu upisan u krštenicu pri rođenju. Dve godine nakon što se rodio, Saramagova porodica se preselila u Lisaboon, gde je njegov otac počeo da radi kao policajac. Iste godine preminuo je Saramagov stariji brat u svojoj četvrtoj godini.

Saramago je rano razvio interesovanje ka pisanoj reči, i uvek je bio dobar đak, ali zbog loše finansijske situacije, roditelji su ga prebacili na zanat kada je imao 12 godina. Nakon završene osnovne škole Saramago je dve godine radio kao automehaničar, ali je ljubav prema pisanju prevladala: okušao se u pisanju i prevođenju i ubrzo je to postao njegov novi poziv.

Za života, Saramago je promenio dosta poslova: od bravara, mehaničara, menadžera prodaje, preko novinara, prevodioca i urednika u izdavaštvu, do jednog od najpoznatijih portugalskih pisaca dvadesetog veka.

Iako je svoj prvi roman „Zemlja greha“ objavio 1947. godine, književnosti se u potpunosti posvetio tek 1976. godine. Nakon „Zemlje greha“ nestaje sa književne scene i njegovu skoro dvadeset godina dugu ćutnju prekida zbirka pesama „Moguće pesme“, koju objavljuje 1966. godine.

U međuvremenu se, 1944. godine, oženio Ildom Reiš (čije prezime nosi glavni junak u romanu „Godina smrti Rikarda Reiša“, napisan 1984. godine, kada se već mogao nazreti krah ovog braka), sa kojom je 1947. godine dobio ćerku Violetu. Pravu ljubav pronašao je tek u 64. godini života, kada je upoznao špansku novinarku Pilar de Rio, sa kojom je živeo do kraja svog života. Pilar mu je bila najveća podrška, a ujedno i prevodilac njegovih romana na španski jezik, tokom života sa njom napisao je većinu svojih romana.

Grafit u Lisabonu

Iako se kasno posvetio pisanju, Saramago je bio izrazito plodan pisac. Napisao je čak 18 romana, pet dramskih komada, tri zbirke pesama i tri zbirke pripovedaka, kao i jedan obimni putopis o Portugali, nekoliko hronika, knjiga za decu i memoara.

Zbog svojih bistrih ideja i oštrog pera, Saramago je često upadao u konflikt sa autoritetima. Zbog političkih nesuglasica je ostajao bez posla, ali najveći njegov sukob proizišao je iz njegovog književnog dela. U pitanju je sukob sa katoličkom crkvom, od čije strane je anatemisan zbog „Jevanđelja po Isusu Hristu“, romana koji je okarakterisan kao u potpunosti blasfemičan. Napadi na ovaj roman, kao i cenzura potrugalske konzervativističke vlasti koja je sprečila piščevu kandidaturu za Evropsku književnu nagradu, doveli su do toga da Saramago zauvek napusti svoju rodnu zemlju i preseli se na Kanarska ostrva, gde je zajedno sa svojom suprugom, proveo poslednjih dvadeset godina svog života i neometano pisao.

Uprkos nerazumevanju nadređenih, Saramagov genije nije ostao nezapažen. Samo četiri godine nakon napuštanja Portugala (1995. godine, kada je objavio roman „Slepilo“), Saramago dobija Kamoiševu nagradu, najprestižniju nagradu za pisce portugalskog književnog izraza, a nedugo zatim i Nobelovu nagradu za književnost, 1998. godine (u međuvremenu izlaze kafkijanski roman „Sva imena“ i zbirka pripovedaka „Priče s ovog i s onog sveta“). Nakon dobijanja Nobelove nagrade, Saramago je zvanično pozvan da se vrati u svoju rodnu zemlju, ali pisac taj poziv odbija. Do dana današnjeg, Žoze Saramago je jedini portugalski pisac koji je ikada dobio ovo priznanje.

Do kraja života je Saramago ostao veran svojoj borbi protiv sistema, kako u svojim životnim, tako i u pisanim delima. Njegovo književno stvaralaštvo je obeleženo kritikom društva, vlasti, religije, i uvek na strani pojedinca u borbi protiv surovog savremenog sistema. Saramagov eklektičan stil i britak smisao za humor, koji uvek kriju poruku da je pisac na strani ljubavi i slobode, neponovljivi su i predstavljaju piščev pečat koji ga čini prepoznatljivim svakom čitaocu koji se barem jednom susreo sa njegovim rukopisom.

Nepopustljivost Saramagovog duha najbolje se ogleda u njegovom poslednjem u celosti napisanom romanu „Kain“, objavljenom 2009. godine, samo godinu dana pre piščeve smrti, koji stoji kao njegov konačan odgovor katoličkoj crkvi i nepravdi koju mu je nanela. Iako teško bolestan od leukemije, smogao je snage da dostojanstveno, uzdignute glave, završi borbu koju je kao pisac započeo.

Žoze Saramago preminuo je 18. juna 2010. godine, u 87. godini života. Sahranjen je u Lisabonu, dva dana kasnije, uz velike počasti. Sahrani je prisustvovalo više od dvadeset hiljada ljudi svih nacionalnosti, koji su tom prilikom došli u Lisabon kako bi odali počast piscu. Među njima su bile brojne poznate ličnosti, ali odsustvo jedne osobe bilo je to što je privuklo pažnju javnosti. Premijer Portugala, Kavako Silva, koji je lično urgirao da se Saramagovo ime skloni sa liste kandidata za Evropsku nagradu za književnost, nije prisustvovao ceremoniji. Upitan zbog čega je to tako, kratko je odgovorio da pisca nije poznavao lično.

Kako je Pilar del Rio u intervjuima govorila, Saramago nije verovao da književnost može da promeni svet Da može, govorio je, svet bi bio drugačiji još od "Božanstvene komedije", "Don Kihota" ili "Rata i mira". Književnost pre svega pomaže ljudima da otvore oči, da misle drugačije, a zatim bi ti ljudi trebalo da menjaju svet oko sebe. Saramago je, takođe, mislio da jedini koji mogu da menjaju svet jesu pesimisti (a sebe je, naime, smatrao pesimistom), zato što bi optimista rekao da je sve lepo i divno i ništa se ne bi desilo. Najvažnija reč u svakom jeziku za njega je bila reč "ne", i verovao je da je treba ponoviti više puta u toku dana, u smislu: "ne verujem, ne želim to da radim", budući da na taj način čovek održava svoj duh i ispunjava svoju građansku dužnost. Smatrao je da su svi intelektualci angažovani, ali da niko nije anđeo i da svi živimo na planeti Zemlji.

Uprkos ovom verovanju, uporno je pisao i menjao svakog čitaoca koji se sa njegovim delom susreo.

„Mnogi ljudi prožive cele svoje živote čitajući, ali nikada ne tragajući za smislom iza napisanih reči, oni ne shvataju da su reči ustvari samo kamenje postavljeno da bismo prešli preko brze reke, a razlog zbog čega je to kamenje tamo, je taj da možemo da se dočepamo druge obale… druga obala je ono što je bitno.“

* Ovaj tekst je prvobitno objavljen u časopisu Elle