Sunday, December 31, 2017

Summa summarum – 2017. godina (u knjigama)


Dragi moji knjigoljupci, još jedna godina druženja je za nama, a kako kraj godine uvek podrazumeva nekakva sumiranja i presabiranja, to je upravo ono o čemu ćete čitati u narednim redovima. Biću veoma kratka, pošto sam čitave godine kukala na istu, jasno vam je da mi 2017. neće ostati u pamćenju kao jedna od plodonosnijih na bilo kom planu. Ipak, kako se bližila kraju, stvari su krenule nabolje, pa se zbog toga dodatno radujem sledećoj (i nadam se da ona neće biti obeležena čitalačkim blokadama!).

U protekloj godini sam pročitala 64 knjige, što baš i nije mali broj, ako se u obzir uzme činjenica da sam zaista u nekoliko navrata imala ozbiljan problem sa tim famoznim blokadama. Strefila me je još jedna u decembru, ali za nju ću okriviti Montefjorea sa kojim se gnjavim gotovo čitavog meseca. Rešila sam da ne odustanem od čitanja njegovog novog romana, već da malo pauziram, a tu pauzu sam iskoristila čitajući nekoliko knjiga za decu, koje su mi, priznajem, em brojčano popravile statistiku, em popravile raspoloženje u koje me je bacio gospodin Sajmon Sibag (a s obzirom na to da ga prebacujem u 2018. taman će se uklopiti u jedan od zadataka iz Pop Sugar knjiškog izazova, o kojem ćemo detaljnije ćaskati već u sledećem postu).

Za lepu i preglednu knjišku retrospektivu i ovoga puta je zadužen Goodreads:



Spisak svih naslova koje sam pročitala ove godine, možete pogledati na mom profilu (OVDE). Ukoliko imate profil na ovoj mreži, obavezno me dodajte!

Naravno, ovaj post ne bi bio to što jeste kada se u njemu ne bi našla top lista najboljih knjiga koje sam pročitala u godini za nama. Ovoga puta mi je bilo izrazito teško da izaberem samo 10 naslova, i morala sam da pravim neke kompromise (tu zapravo mislim na činjenicu da je samo jedan Saramagov roman na listi!), ali posle dužeg vremena prekrajanja, žvrljkanja i premeštanja, ta lista izgleda ovako. Naslovi su poređani hronološki, dakle samo mesto na listi ne govori o njihovom kvalitetu, to bi već zaista bio nemoguć zadatak.

Top 10 knjiga koje sam pročitala u 2017. godini:


Dakle, princip je bio taj da ne stavim više knjiga jednog pisca, kako bi izbor bio malo raznovrsniji i kako bih vam još jednom skrenula pažnju na neke zaista kvalitetne knjige za koje možda niste imali priliku da čujete. O svakoj od ovih knjiga sam pisala recenzije, do kojih možete stići ukoliko kliknete na naslove na listi. Primetećete, možda, da na listi nisu isključivo knjige kojima sam dala ocenu 5, kao i da nedostaju neke koje sam ocenila peticom, pa vam svakako preporučujem da bacite pogled na Goodreads pregled knjiga, ukoliko želite još preporuka za čitanje. Jedna od knjiga koja se nije našla na listi, a zaista zaslužuje da je istaknem, jeste The Life-Changing Magic of Not Giving a Fuck (recenziju možete pročitati OVDE). Razlog zbog kojeg dobija ovako počasno mesto (osim tog što mi je zaista bilo teško da izaberem samo 10 knjiga, pa ovu priliku koristim da zapravo proširim spisak na kvarnjaka), jeste što nije sama knjiga ta koja je na mene ostavila utisak, koliko ideja i stav koji se u knjizi promovišu, a za koji mislim da je neophodno da ga svako od nas u nekom trenutku usvoji.

U tom maniru vam želim da narednu godinu započnete sa što manje briga oko nebitnih stvari i da se koncentrišete na ono što vas čini srećnim i ispunjenim, šta god to bilo (dokle god je legalno). Takođe, nadam se da ćete ovu novogodišnju noć provesti onako kako zaista želite, sa ljudima do kojih vam je stalo (makar to bili i samo vi!). Nemojte zaboraviti da u ponoć zamislite želju, a ja vam iskreno želim da se ona zaista ostvari.

Naravno, ono što nikako ne smem da zaboravim jeste da vam po ko zna koji put zahvalim što me pratite, čitate, lajkujete i komentarišete, ali i da zahvalim izdavačima koji mi iz dana u dan pomažu da vam predstavim i otkrijem nove i zanimljive naslove.

Srećna vam Nova godina. Budite mi srećni, nasmejani i uvek okruženi dobrim knjigama! A mi se čitamo i u 2018.

Do sledećeg posta,
Vaša Stš <3

Wednesday, December 27, 2017

Male uspomene – Žoze Saramago


Žoze Saramago je portugalski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, autor više od 30 književnih dela, uglavnom romana. Prethodne recenzije Saramagovih romana koje se već nalaze na blogu možete pronaći klikom OVDE, a ukoliko vas zanima piščeva biografija, možete je pročitati u zasebnom postu (klik).

Pre nego što je postao dobitnik Nobelove nagrade za književnost i jedan od najpoznatijih portugalskih pisaca, Žoze Saramago bio je samo dete. Odrastao na selu, u siromašnoj, neobrazovanoj porodici, verovatno nije ni sanjao o tome da će za njegovo, greškom nadenuto ime, čuti čitav svet. Ovaj period svog života, međutim, pisac nikada nije zaboravio i upravo je njemu posvetio „Male uspomene“, memoare piščevog detinjstva.


Isprva zamišljena kao ambiciozan projekat zvučnog imena, priča u kojoj se Saramago priseća nasumičnih epizoda iz detinjstva završila je kao veoma kratka proza, ispisana toplim, ličnim tonom. Razlog zbog kojeg se predomislio Saramago je izneo u samom delu:

„Vreme je da objasnim zašto sam u prvi mah naumio da ove uspomene nazovem Knjiga iskušenja”, što na prvi pogled, a i na drugi i na treći, deluje kao da nema nikakve veze sa onim što sam do sada ovde opisao, a sigurno ni sa većinom događaja koje ću u nastavku ispričati. Moja prva ambiciozna zamisao – iz vremena kada sam pisao Sedam Sunaca i Sedam Luna”, a davno je to bilo – bila je da pokažem da svetost, to „čudovišno“ ispoljavanje ljudskog duha, koja može da preobrati naš istrajni i očigledno neuništivi životinjski nagon, unosi nemir u našu ljudsku prirodu, zbunjuje je, navodi na pogrešan put. Tada sam mislio da je onaj sumanuti Sveti Antun koga je Hijeronimus Boš naslikao u Iskušenjima”, samim tim što je bio svetac, takođe bio i obavezan da sa dna podigne sve prirodne sile, vidljive i nevidljive, najstrašnije i najuzvišenije predstave našeg uma, požudu i košmare, sve one potajne žudnje i neskrivene grehe. Začudo, pokušaj da jednu tako nezgodnu temu uobličim (jadan ja, nije mi trebalo mnogo da shvatim da moj književni dar nije ni približno dorastao jednom tako megalomanskom zadatku) u običan niz sećanja kojem bi, očigledno, bolje pristajao drugačiji naslov, nije me sprečio da sebe vidim u situaciji na neki način sličnoj onoj u kojoj se našao pomenuti svetac. To jest, pošto sam čovek od krvi i mesa, samim tim bi trebalo da budem, ako ni zbog čega drugog, ono po „službenoj dužnosti“, središte svih žudnji i meta iskušenja. I zaista, ako bismo namesto Svetog Antuna zamislili neko dete, ili mladića, pa čak i odraslog čoveka, u čemu bi se ogledala razlika? Kao što su svetitelja opsedala čudovišta iz uobrazilje i mene su, kada sam bio dete proganjali najužasniji noćni strahovi… Moglo bi se reći da to nije ništa čudno. Verovatno sam zbog toga promenio naslov knjige u Male uspomene”. Da, zaista su to male uspomene, jer sam i ja bio mali.”

I ovu knjigu zaista treba čitati kao zbirku uspomena, pre nego biografiju ili memoare, jer u njoj Saramago iznosi događaje epizodično, onako kako uspomene zaista naviru u sećanje. „Male uspomene“ su album starca koji se vraća unazad sedam decenija, a sećanja u tom slučaju mogu biti varljiva, što Saramago i sam primećuje: „Ponekad se pitam da li su neke od tih uspomena zaista moje ili su sve to možda tuđe uspomene u kojima sam ja nesvesno učestvovao i za koje sam tek kasnije saznao jer su mi ih ispričale osobe koje su takođe u njima učestvovale, ukoliko i one nisu sve to čule od nekih trećih osoba“.

Ono što se biografima čini kao fundamentalno za život pisca, njemu se može prikazati kroz maglu, dok su neke slike, koje bi strancu delovale banalno, urezane u sećanje kao nožem. Jedna od takvih je epizoda sa konjem kog mu nisu dozvolili da jaše, uprkos njegovom insistiranju: „Danas mi je kuća puna slika konja. Skoro svako ko me prvi put poseti pita da li jašem, a ja zapravo i dalje bolujem od pada s konja koga nikada nisam uzjahao. To se na meni ne primećuje, ali duša mi šepa već sedamdeset godina“.

Čitalac će kroz ovo kratko delo bolje upoznati pisca nego kroz sve romane koje je Saramago ikada napisao. Od elegičnih prikaza propuštenih kroz prizmu dečjih očiju, preko iskrenih priznanja o istinski teškim trenucima u životu, kao što je siromaštvo u kojem je piščeva porodica živela („Da bih jasnije opisao u kakvim prilikama smo živeli, dovoljno je da ispričam da je moja majka godinama, krajem svake zime, odnosila naše prekrivače u zalagaonicu kako bi ih podigla, štedeći paru po paru za otkup sa kamatom, kada bi zima počela da stiže“) ili smrt brata, koja zbog birokratskog propusta nikada nije zabeležena u zvaničnim papirima, što je Saramaga inspirisalo da napiše roman „Sva imena“, „Male uspomene“ prvi su susret čitaoca sa Saramagom kao čovekom od krvi i mesa.

To svakako ne znači da su Saramagovi romani lišeni njegove ličnosti, naprotiv. Čitajući ove redove, nemoguće je u određenim trenucima ne prepoznati Saramagovog oštroumnog i duhovitog pripovedača, bez dlake na jeziku, kao na primer u ovoj prazničnoj epizodi: 

„U to doba nije se još uvek govorilo o Sveta tri kralja (ili se barem ja toga ne sećam), niti je bio običaj da se prave božićne jaslice s kravom, magarcem i ostalim društvom. Barem ne u našoj kući. Uveče se ostavljala cipela pored odžaka, na naftarici, a sutra izjutra smo išli da vidimo šta nam je Mali Isus tamo ostavio. Da, u ta vremena Mali Isus se spuštao niz odžak, nije ležao na slami sa sve četiri uvis, čekajući da mu pastiri donesu mleko i sir, jer se od toga, vala živi, a ne od zlata, tamjana i smirne koje su mu doneli magovi i od kojih mu je, kao što je dobro poznato, ostao samo gorak ukus u ustima. Mali Isus iz tog doba bio je još uvek Mali Isus koji radi, koji se trudi da bude društveno koristan, jednom rečju, bio je proleter kao i mnogi drugi. U svakom slučaju, mi deca imali smo svoje nedoumice: bilo nam je teško da poverujemo da bi mali Isus bio spreman da usvinji svoju belu haljinicu suljajući se i pentrajući se po vascelu noć kroz čađave i masne odžake“.

U „Malim uspomenama“ će, stoga, zasigurno uživati Saramagovi fanovi, jer ukoliko zaista volite nekog pisca, onda prilika da pročitate ovakvu vrstu knjige iz njegovog pera predstavlja posebno zadovoljstvo. U brojim recenzijama „Malih uspomena“ ponavlja se isto zapažanje: da je putovanje kroz Saramagova sećanja više nalik na ćaskanje sa piscem ispred kamina, nego na čitanje knjige. I to zaista jeste slučaj. Ova knjiga je, međutim, idealna i za one kojima se dopadaju piščevi stavovi i ideje, ali njegov specifičan stil pisanja ne odgovara njihovom senzibilitetu. U tom smislu su „Male uspomene“ i potpuno drugačije od svega ostalog što je Saramago ikada napisao, ali isto tako i objedinjuju sve ono što je pisac ikada stvorio, predstavljajući istovremeno početak njegovog stvaralaštva (jer opisuju slike koje su mu se kao detetu urezale u um), ali i njegov sam kraj (nakon ovoga je Saramago objavio još samo dva dela, a prevodi su objavljeni posthumno). Ali pre svega, ova knjiga je prilika da saznate kako je mali dečak iz Azinjage postao jedan od najvećih pisaca Portugala i zbog čega je važno da vas „uvek vodi ono dete koje ste nekad bili“. I zato vam od srca preporučujem da je pročitate.

Ocena: 5/5
Izdavač: Laguna


Sunday, December 24, 2017

Novogodišnja ČitamČitaš trampa knjiga


Topolska 18, na vratima piše: Na staroj adresi mene nema više…

Juče su se u Topolskoj 18, u Beogradu, okupili neki srećni ljudi, doduše, ne oni iz serije, jer nas je ČitamČitaš ekipa obradovala jednom vanrednom, novogodišnjom trampom.


Suština je bila ista kao na prethodnim razmenama – koliko knjiga doneseš, toliko i odneseš – ali su pravila ovog puta bila nešto drugačija. Prvo i osnovno, juče su se razmenjivali isključivo romani, što je super, jer je količina knjiga u startu bila manja i niste morali da trošite vreme kopanjem po kojekakvim komunističkim manifestima. Drugo (i očekivano), po prvi put su volonteri zaista kontrolisali koliko knjiga se donosi, a koliko odnosi. Na vratima biste dobili papirić sa brojem donetih knjiga, a na izlazu biste davali knjige sa papirićem na proveru. Ovo je samo pokazatelj da su i ovog puta „srpska posla“ pobedila nad ljubavi prema kulturi, što, priznaćete, baš i nije neko iznenađenje.

Kao što rekoh, trampa je održana na dobro poznatoj adresi svih nas koji smo rasli devedesetih, a na kojoj se danas nalazi Knjigodrom, kafić u kojem se mogu kupiti i knjige. Razmena se odvijala u jednoj omanjoj prostoriji kafića, što je uvek problem kada su ovakvi događaji u pitanju. Iz trampe u trampu ČitamČitaš privlači sve više posetilaca, a bira sve skučeniji prostor. To nije nešto što bi trebalo zameriti organizatorima razmene, jer pretpostavljam da ponude za mesta na kojima bi se trampa mogla odvijati baš i ne pljušte, ali svakako se nadam da ćemo se sledeći put videti po lepom vremenu, na nekom otvorenom prostoru kao što je  Kosančićev venac.


Zbog ogromne gužve u „sobi podstanara“, nisam se mnogo zadržavala. Iskreno, nije bilo ni potrebe za tim, jer su sve knjige bile izložene na jednom mestu i preglednost je bila mnogo bolja nego u „Zvezdi“. Napravila sam dve ture, naravno, pošto sam na izlazu primetila devojku koja je donela gomilu dobrih knjiga, ali kao što to inače biva sa dobrim knjigama na razmenama, razgrabile su se pre nego što sam se vratila.

Sa sobom sam ponela četiri romana, a udomila sam tri. Iako je kvantitativno to najlošiji ulov do sada, kvalitativno je nesumnjivo najbolji. Moju policu od sinoć krase Pingvinovo izdanje „Mobi Dika“, „Slika Dorijana Greja“ iz edicije Wordsworth Classics i „Nuspojave“ Vudija Alena, sve tri u odličnom stanju (ako izuzmemo podvučene delove  pojedinih delova Dorijana, što sam videla tek kada sam stigla kući). Moram da priznam da baš i nisam neki fan Alenovog lika i dela, ali nikada nisam čitala njegove romane, pa rekoh, kad je već tu, zašto da ne. Ove godine je zaista bilo dosta klasika i knjiga na engleskom (čak i 50 Shades of Grey!), ali i dobro poznati naslovi koji se pojavljuju iz trampe u trampu, kao što je famozna „Anđelika“.


Društvo su mi i juče pravile Slavka (Bezimena sa komentarom) i Cajka (Cajkine kandže), što polako već postaje tradicija. Nas tri samoproklamovana musketara ČitamČitam razmene mogli ste prepoznati po veoma glasnim komentarima i preteranim oduševljenjem treš literaturom. Sinoć smo imale i pojačanje, a upoznala sam i dosta bookstagram sveta, tako da je, sve u svemu, veče bilo više nego prijatno i zadovoljavajuće.

Jeste li posetili novogodišnju trampu? Koje knjige ste udomili? Pišite svoje utiske u komentarima!

Do sledećeg posta,
Vaša Stš <3

Saturday, December 16, 2017

Glasovi – Sulejman Fajad


Sulejman Fajad (1929-2015) je egipatski pisac. Magistarske studije arapskog jezika i književnosti završio je na Azharu 1959. godine, a nakon toga se bavio uređivanjem dnevnih novina i radio programa, kao i pisanjem kolumni i književne kritike. Pored dela iz oblasti istorije arapske književnosti, gramatike i leksikografije, objavio je deset zbirki kratkih priča i pet kratkih romana. Dobitnik je nekoliko značajnih književnih nagrada i priznanja, među kojima se ističu egipatska državna nagrada iz oblasti lepe književnosti (2002. godine) i nagrada Al Owais, poznata i kao „arapski Nobel“. Roman „Glasovi“ spada u Fajadove ranije radove, a objavljen je 1972. godine.


Sumornu svakodnevnicu egipatskog sela Derviši, naglo će uzdrmati vest o poseti neočekivanog gosta iz inostranstva. U pitanju nije bilo ko, već njihov zemljak Hamid el Biheri, koji se pre trideset godina, još kao dečak, preselio iz Derviša u Pariz. Tamo je, kako obaveštava svog brata Ahmeda u telegramu koji mu je poslao, „postao neko i nešto“. Hamid se u Gradu svetlosti obogatio, oženio i sada, kao uspešan i ispunjen čovek, želi da, zajedno sa svojom suprugom Simonom, poseti svoj rodni kraj.

Kao da vest o Hamidovom povratku nije dovoljan šok, Hamid je bratu poslao novac, kako bi se pre njegovog dolaska izgradila kuća u kojoj bi boravila njegova „žena Parižanka“, sa kojom će se zasigurno svi lepo slagati, posebno ako se žitelji sela budu „lepo pokazali“ i „lepo ophodili prema njoj“. Hamidova poseta Dervišima nije stoga udarna vest samo za njegovu porodicu – ona će čitavo selo dići na noge: i meštane koji ih ne poznaju, pa čak i načelnika policije i ostale predstavnike lokalne vlasti. Ubrzo će svaka živa duša brujati o poseti Parižana i dati sve od sebe da im boravak u njihovom mestašcetu ostane u lepom sećanju. Kuće se sređuju i ukrašavaju, putevi se čiste i posipaju peskom, pale se svetiljke i obasjavaju se mesta koja su godinama bila u mraku, deca se uče lepom i pristojnom ponašanju. Sve mora biti savršeno kada gosti stignu. Dan njihovog dolaska je ceremonijalan trenutak: Dervišani su se okupili na ulazu u selo i kliču, a gužva je tolika da Hamid i njegova supruga jedva uspevaju da se probiju kroz gomile uzbuđenih meštana.

Hamidov i Simonin dolazak u Derviše metafora je sudara različitih kultura, a Simonin boravak u selu stavlja poseban akcenat na njihove suprotnosti. Upravo je ona ta koja privlači svu pažnju meštana čim izađe iz automobila, ta koja tako očigledno odudara od svih:

„Simona izađe. To je ona, Simona! Ovoga časa stigla je iz grada svetlosti, grada Bulevara Sen Žermen, Sorbone, Latinskog kvarta, Bulonjske šume, Jelisejskih polja! Pred nama je išao načelnik policije krčeći joj put, a ona ga je pratila zajedno sa Hamidom. Iza njih bili su pomoćnik šefa policije, pa seoski delovođa, pa ostali uglednici. Baš je elegantan taj Hamid! Puca od zdravlja, visok je, ali i podgojen, vidi se. A ona, Simona, nije ništa naročito – ni lepa ni ružna. Koža joj je pocrvenela – sunce ju je usput za tili čas oprljilo. Telo joj je vitko, ali ipak jedro i zaobljeno. Plava svečana haljina i ten očaravajuće joj se slažu. Hod joj je muzika, a plave oči živahno blistaju. Mnogo je žena u našem selu koje su daleko lepše i privlačnije od nje, samo što ova ima duha i ponositu ličnost, mila je i na njoj se vidi da je prijatna, vesela i jednostavna. Osetio sam, gledajući je tako, da mi je žao svih naših žena.“

Roman je ispripovedan iz više razičitih perspektiva, a naslov romana se odnosi upravo na višeglasje u naraciji. Svaki od junaka u svom poglavlju daje svoje viđenje Simonine i Hamidove posete i na taj način dopunjuje priču onog prethodnog. Interesantno je da Simonina priča nije dostupna čitaocu (zbog čega roman zapravo asocira na saslušavanje svedoka). U jednom trenutku saznajemo da je i sama vodila neku vrstu dnevnika o putovanju, ali ne i njene utiske o boravku u selu. Ovo je veoma važno, jer pokazuje specifičnost Fajadovog pristupa temi sukoba zapadne i istočne kulture, koja je u vreme objavljivanja „Glasova“ bila veoma česta u egipatskoj književnosti.

Nakon objavljivanja romana, pisac je optužen da podržava Zapad i da svu krivicu zbog tenzije između ove dve nepomirljive strane svaljuje na svoje sunarodnike, prikazujući ih kao netolerantne i necivilizovane. Kraj dela, neočekivano dramatičan i u potpunoj suprotnosti sa nizom komičnih situacija koje mu prethode, sugeriše piščev stav da susret različitih kultura ne može biti u formi dijaloga, te da je konflikt kao takav neizbežan. Pažljivi čitalac, međutim, može primetiti da za ovakvu situaciju autor podjednako krivi obe sukobljene strane.

Simonin dolazak u Derviše dočekan je usklicima i sveopštim oduševljenjem. Zbog nje su očišćene ulice, umivena deca i opeglane haljine. Zbog nje se, međutim, postavljaju i dvostruki standardi: dozvoljeno joj je sve ono o čemu jedna žena iz Derviša može samo da sanja, kao na primer nošenje kratkih haljina, ili odlazak sa muškarcima u kafanu. Ovakvo ponašanje gošće kod meštana najpre izaziva radoznalost, zatim oduševljenje (kod muškaraca) i ljubomoru (kod žena). Simonina neograničena sloboda prikazana je kao bezazlena, ali upravo će ona izazvati stid, prvo kod njenog muža („Zatim bi ponovo krenula da zapitkuje, ili da fotografiše nešto što ja nisam želeo da ikada snimi, sve čega se stidim, što mi je nemilo i što mi nikako neće služiti na čast u Parizu“), a potom i kod ostalih stanovnika sela, koji će se svojski truditi da oponašaju ovaj fascinantan par:

„Za stolom sam se postideo kako izgledam naspram Hamida. I kako izgleda Zejneba naspram Simone. O majci da i ne govorim, ona je posebna priča. Naš krojač iz Derviša pomučio se da mi sašije odelo, od kašmira – rezultat tog truda bio je da sam se kupao u znoju, što od vrućine, što od vrele čorbe. Gospa Rafraf, krojačica, dala je sve od sebe da se i moja žena i majka pokažu u pristojnoj odeći – ali koga briga kako baba igra! Više puta sam zaboravljao i počinjao glasno da srčem, i čorbu, i prokuvanu ohlađenu vodu, iako sam pre toga baš ja upozoravao ženu i majku da to ne čine ni za živu glavu. Majka mi je stalno upadala u istu grešku, pa nas je Zejneba, kojoj se to nijednom nije omaklo, uporno streljala pogledom. Ona je motrila šta Simona radi za stolom i oponašala je – kad Simona podigne kašiku, i Zejneba podigne, kad ona spusti kašiku, i ova spusti. Čak je i, uzimajući zalogaje, usta otvarala samo koliko i ona. Izgledala je smešno dok je pokušavala da koristi nož kao Simona. Kao da neko od nas može preko noći da promeni navike!“

Sav ovaj trud Dervišana, međutim, ostaje neprimećen i neuzvraćen od strane gošće. Simona ni na koji način ne pokazuje da ceni gostoprimstvo kojim je meštani obasipaju, niti da poštuje njihovu kulturu. Ova crta njene ličnosti osnova je Fajadove kritike Zapada. Simona će se čuditi činjenici da deca po selu hodaju bosa, da lica ljudi izgledaju ispijeno; neće joj biti jasno zbog čega ne koriste modernu tehnologiju za obradu zemljišta. Njena apsolutna nezainteresovanost da se na bilo koji način upozna sa običajima mesta koje posećuje, najbolje je prikazana na večeri koju opisuje Hamidov brat, i njegovoj kratkoj opasci da bi čovek u jelu i piću trebalo da sledi običaje zemlje u kojoj je gost, a ne da nameće svoje, kao što je to slučaj sa Simonom. Ova kratka epizoda, zapravo, vrlo inteligentno oslikava superiorni stav Zapada prema ostatku sveta i njegovu sebičnu potrebu da čitavu planetu podredi sopstvenim navikama i potrebama.

Tenzija raste svakim Simoninim gestom, a kap koja preliva čašu je jedan, naizgled nebitan detalj: gošćine dlačice ispod pazuha. To je ono što razbija iluziju o Simoni kao savršenom biću i u domaćinima izaziva gađenje i bes, i upravo je to ono što će dovesti do kulminacije i bizarnog završetka grandiozne posete.

Uprkos preokretu koji na kraju romana izbija kao posledica nagomilane tenzije, aktere  čina je nemoguće mrzeti. Fajad je u svom kratkom romanu opisao suštinu nerazumevanja različitih kultura, kritikujući obe jednako i pokazujući sve posledice nasilnog nametanja određenog kodeksa ponašanja. Simona jeste žrtva, ali je i provokator. Ono što Dervišanke učine na kraju romana samo je brutalnija verzija onoga što ona radi otkako je stigla u selo: nametanje sopstvene kulture kao jedine validne, nerazumevanje i neprihvatanje tuđih sistema vrednosti i pogleda na svet. A to je upravo suština istorije sukoba Istoka i Zapada.

Ocena: 5/5
Izdavač: Clio

Saturday, December 09, 2017

Platon, a ne prozak! – Lu Marinof


Nekada davno, mnogo pre nego što je psihologija uplovila u naše živote, mnogo pre nego što su farmaceuti počeli da se bave ljudskim umom, stvarajući pilule za svaki zdravstveni problem, a psihijatri smišljali dijagnoze koje sa pililama idu u paru, ljudi su rešenja za nerešive probleme tražili kod onih koje su smatrali mudrijim od sebe. Kada su imali dilemu, potražili bi savet sveštenih lica, proroka, vrača ili filozofa, koji bi ih upućivali na pravi put. Zauzvrat nisu dobijali lekove i etikete, već poziv na dijalog ili promišljanje o onome što ih muči. 21. vek je gotovo ukinuo ovu praksu, pa čak i seanse sa psiholozima sve češće zamenjuju termini kod psihijatara. Struka koja je nekada bila zadužena za različite mentalne poremećaje, postala je deo svakodnevnog života ogromnom broju ljudi, u toj meri da je u razvijenim zemljama sasvim uobičajeno redovno posećivati psihijatra. Rezultat toga su istraživanja koja pokazuju da veliki broj ljudi na planeti ima nekakvu dijagnozu, a čak i oni koji je još uvek nisu dobili ne treba da budu nestrpljivi, jer nove dijagnoze objavljuju se iz časa u čas. Ovo se, razume se, ne odnosi na primitivna društva, koja nemaju ovakav odnos prema psihijatriji, što samo po sebi tera na razmišljanje o funkciji ove nauke: da li psihijatri služe da bi nam pomogli, ili su tu prosto da nas etiketiraju i katalogizuju?

21. vek je, međutim, sa sobom doneo još nešto, a to je insistiranje na potrebi individue da pronikne u sopstvenu duhovnost. Strah od robotizacije obuzeo je isti taj Zapad koji je robotizaciji i stremio, pa se, pored terapije, u život modernog čoveka ušunjala i radoznalost za istočnjačku filozofiju, sa namerom da u previše stresnu svakodnevnicu unese balans, bilo da je reč o ishrani, fizičkoj aktivnosti ili uređenju doma. Ova nemoć modernog čoveka da se izbori sam sa sobom najbolje je ilustrovana činjenicom da gotovo svaki dom u svojoj biblioteci ima poneku knjigu iz oblasti samopomoći, kao i to da se nove knjige ovog tipa iznova i iznova pojavljuju po izlozima knjižara.


Jedna od takvih je i ova kojoj je današnji post posvećen, a koja svojim naslovom „Platon, a ne prozak!“ privlači pažnju i onima koji nemaju običaj da pretražuju naslove iz žanra popularne psihologije (otud se našla i u mojim rukama). Knjigu potpisuje Lu Marinof, filozof i filozofski praktičar, osnivač i predsednik Američkog udruženja za filozofsku praksu. Ako ste mislili da su pojmovi „filozofija“ i „praksa“ teško upotrebljivi u istoj rečenici – varate se. Naime, osim pisanjem knjiga, Marinof se bavi posebnom vrstom terapije, filozofskim savetovanjem, koju naziva i „terapijom za duševno zdrave“. Ova knjiga je, zapravo, pokušaj Marinofa da javnost upozna sa onim što filozofski savetnici nude, a posvećuje je onima koji su oduvek znali da filozofija nečemu služi, ali nisu bili sigurni čemu.

Filozofsko savetovanje namenjeno je ljudima koji imaju nekakvu dilemu, koji se nalaze pred problemom koji ne umeju da reše, ili u duševnom stanju iz kojeg ne uspevaju da se izvuku. Svako od nas se ponekad nađe u škripcu i potrebna mu je pomoć, a Marinof smatra je ogromna greška što je prva asocijacija na pomoć psihoterapija. Kako on kaže, većini ljudi nije potrebna dijagnoza, već dijalog. Filozofsko savetovanje, shodno tome, liči na razgovor sa prijateljem koji je uz to objektivan i filozofski dobro potkovan. Za razliku od tradicionalne terapije, koja se pri traženju solucije fokusira na prošlost, filozofski savetnik fokus prebacuje na sadašnjost (i budućnost), a pošto su njegova meta konkretni problemi, broj potrebnih seansi je znatno manji od onih sa terapeutom. Filozofski savetnik, naravno, ne može pomoći svima i svrha ove knjige nije da obeshrabri one kojima je psihijatrijska pomoć zaista potrebna da je potraže. Svaki savestan savetnik bi trebalo da vas uputi kod stručnjaka, ukoliko smatra da vaš problem prevazilazi njegove sposobnosti. Takođe, filozofsko savetovanje i psihologija se međusobno ne isključuju (isto važi i za religiju), već često odlično funkcionišu kao tim.

Metod koji Marinof koristi pri savetovanju je takozani PEACE proces, koji uključuje pet koraka koji vode do „filozofskog rešenja problema“, a to su problem (tj. identifikacija problema), emocija, analiza, kontemplacija i ekvilibrijum. Ovaj proces je toliko univerzalan da se može primeniti na rešavanje bilo kojeg problema, dokle god se on može identifikovati, a upravo je to ono što Marinof u ovoj knjizi i pokušava da demonstrira, pa se veći deo knjige, pored kratke istorije filozofije, sastoji baš iz konkretnih primera koji pokazuju kako filozofsko savetovanje može rešiti probleme sa kojima se čovek svakodnevno suočava. Bilo da je problem emotivne prirode, da uključuje odnose sa porodicom, gubitak bliske osobe, nezadovoljstvo sopstvenim životom ili čak nemogućnost da pronađemo smisao sopstvenog postojanja – neki od velikih umova iz istorije filozofije će imati rešenje za vas.

Velika i mala pitanja često se preklapaju. Bavljenje širim temama učvrstiće vašu ličnu filozofiju, što će je učiniti ubedljivijom i korisnijom u svakodnevnom životu. Velika pitanja ne zastarevaju. Ono o čemu su raspravljali u Atini pre 2500 godina, to su stvari o kojima i mi danas raspravljamo.

Ako izuzmemo činjenicu da je ova knjiga zapravo jedna velika reklama za posao kojim se Marinof bavi (što je sasvim u redu, ali ipak nije zgoreg imati to na umu), kao i to da bi Platon, ironično, verovatno bio protiv ovakve prakse (setite se šta je mislio o sofistima), sama ideja filozofskog savetovanja ne čini se kao loša. Marinof čak nudi i mogućnost da sami naučimo kako da primenimo njegov metod, iako smatra da su rezultati bolji ukoliko imamo sagovornika (po mogućstvu, profesionalca, mada ponekad i laik može da posluži) koji će nam pomoći da dođemo do „odgovora koji za nas ima najviše smisla – a to je naš lični odgovor“. Sličan princip, mada dosta manje mističan, onom proročišta u Delfima, u kojem su ljudi na svoja pitanja dobijali dvosmislene i nerazumljive odgovore, i samim mozganjem o njima zapravo sami dolazili do rešenja svog problema.

Ono što je interesantno i što objašnjava novo izdanje ove knjige, jeste činjenica da filozofsko savetovanje postoji i u Srbiji, pa ako vam ova vrsta terapije deluje privlačno, možete je zapravo i isprobati. Naravno, postoje slučajevi u kojima podsećanje onoga što smo učili u školi, ili konsultovanje Ji Đinga (koje Marinof od srca preporučuje i o kojem postoji čitavo poglavlje) nikako ne može biti od pomoći, pa se ne treba zavaravati da će filozofija ikada smeniti psihoterapiju, ali ipak treba imati na umu da je većina problema, sa kojima se psihički zdrav čovek suočava, uistinu rešiva, te da je sve što je ponekad potrebno prosto promeniti perspektivu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta