Platon, a ne prozak! – Lu Marinof

Nekada davno, mnogo pre nego što je psihologija uplovila u naše živote, mnogo pre nego što su farmaceuti počeli da se bave ljudskim umom, stvarajući pilule za svaki zdravstveni problem, a psihijatri smišljali dijagnoze koje sa pililama idu u paru, ljudi su rešenja za nerešive probleme tražili kod onih koje su smatrali mudrijim od sebe. Kada su imali dilemu, potražili bi savet sveštenih lica, proroka, vrača ili filozofa, koji bi ih upućivali na pravi put. Zauzvrat nisu dobijali lekove i etikete, već poziv na dijalog ili promišljanje o onome što ih muči. 21. vek je gotovo ukinuo ovu praksu, pa čak i seanse sa psiholozima sve češće zamenjuju termini kod psihijatara. Struka koja je nekada bila zadužena za različite mentalne poremećaje, postala je deo svakodnevnog života ogromnom broju ljudi, u toj meri da je u razvijenim zemljama sasvim uobičajeno redovno posećivati psihijatra. Rezultat toga su istraživanja koja pokazuju da veliki broj ljudi na planeti ima nekakvu dijagnozu, a čak i oni koji je još uvek nisu dobili ne treba da budu nestrpljivi, jer nove dijagnoze objavljuju se iz časa u čas. Ovo se, razume se, ne odnosi na primitivna društva, koja nemaju ovakav odnos prema psihijatriji, što samo po sebi tera na razmišljanje o funkciji ove nauke: da li psihijatri služe da bi nam pomogli, ili su tu prosto da nas etiketiraju i katalogizuju?

21. vek je, međutim, sa sobom doneo još nešto, a to je insistiranje na potrebi individue da pronikne u sopstvenu duhovnost. Strah od robotizacije obuzeo je isti taj Zapad koji je robotizaciji i stremio, pa se, pored terapije, u život modernog čoveka ušunjala i radoznalost za istočnjačku filozofiju, sa namerom da u previše stresnu svakodnevnicu unese balans, bilo da je reč o ishrani, fizičkoj aktivnosti ili uređenju doma. Ova nemoć modernog čoveka da se izbori sam sa sobom najbolje je ilustrovana činjenicom da gotovo svaki dom u svojoj biblioteci ima poneku knjigu iz oblasti samopomoći, kao i to da se nove knjige ovog tipa iznova i iznova pojavljuju po izlozima knjižara.

Jedna od takvih je i ova kojoj je današnji post posvećen, a koja svojim naslovom „Platon, a ne prozak!“ privlači pažnju i onima koji nemaju običaj da pretražuju naslove iz žanra popularne psihologije (otud se našla i u mojim rukama). Knjigu potpisuje Lu Marinof, filozof i filozofski praktičar, osnivač i predsednik Američkog udruženja za filozofsku praksu. Ako ste mislili da su pojmovi „filozofija“ i „praksa“ teško upotrebljivi u istoj rečenici – varate se. Naime, osim pisanjem knjiga, Marinof se bavi posebnom vrstom terapije, filozofskim savetovanjem, koju naziva i „terapijom za duševno zdrave“. Ova knjiga je, zapravo, pokušaj Marinofa da javnost upozna sa onim što filozofski savetnici nude, a posvećuje je onima koji su oduvek znali da filozofija nečemu služi, ali nisu bili sigurni čemu.

Filozofsko savetovanje namenjeno je ljudima koji imaju nekakvu dilemu, koji se nalaze pred problemom koji ne umeju da reše, ili u duševnom stanju iz kojeg ne uspevaju da se izvuku. Svako od nas se ponekad nađe u škripcu i potrebna mu je pomoć, a Marinof smatra je ogromna greška što je prva asocijacija na pomoć psihoterapija. Kako on kaže, većini ljudi nije potrebna dijagnoza, već dijalog. Filozofsko savetovanje, shodno tome, liči na razgovor sa prijateljem koji je uz to objektivan i filozofski dobro potkovan. Za razliku od tradicionalne terapije, koja se pri traženju solucije fokusira na prošlost, filozofski savetnik fokus prebacuje na sadašnjost (i budućnost), a pošto su njegova meta konkretni problemi, broj potrebnih seansi je znatno manji od onih sa terapeutom. Filozofski savetnik, naravno, ne može pomoći svima i svrha ove knjige nije da obeshrabri one kojima je psihijatrijska pomoć zaista potrebna da je potraže. Svaki savestan savetnik bi trebalo da vas uputi kod stručnjaka, ukoliko smatra da vaš problem prevazilazi njegove sposobnosti. Takođe, filozofsko savetovanje i psihologija se međusobno ne isključuju (isto važi i za religiju), već često odlično funkcionišu kao tim.

Metod koji Marinof koristi pri savetovanju je takozani PEACE proces, koji uključuje pet koraka koji vode do „filozofskog rešenja problema“, a to su problem (tj. identifikacija problema), emocija, analiza, kontemplacija i ekvilibrijum. Ovaj proces je toliko univerzalan da se može primeniti na rešavanje bilo kojeg problema, dokle god se on može identifikovati, a upravo je to ono što Marinof u ovoj knjizi i pokušava da demonstrira, pa se veći deo knjige, pored kratke istorije filozofije, sastoji baš iz konkretnih primera koji pokazuju kako filozofsko savetovanje može rešiti probleme sa kojima se čovek svakodnevno suočava. Bilo da je problem emotivne prirode, da uključuje odnose sa porodicom, gubitak bliske osobe, nezadovoljstvo sopstvenim životom ili čak nemogućnost da pronađemo smisao sopstvenog postojanja – neki od velikih umova iz istorije filozofije će imati rešenje za vas.

Velika i mala pitanja često se preklapaju. Bavljenje širim temama učvrstiće vašu ličnu filozofiju, što će je učiniti ubedljivijom i korisnijom u svakodnevnom životu. Velika pitanja ne zastarevaju. Ono o čemu su raspravljali u Atini pre 2500 godina, to su stvari o kojima i mi danas raspravljamo.

Ako izuzmemo činjenicu da je ova knjiga zapravo jedna velika reklama za posao kojim se Marinof bavi (što je sasvim u redu, ali ipak nije zgoreg imati to na umu), kao i to da bi Platon, ironično, verovatno bio protiv ovakve prakse (setite se šta je mislio o sofistima), sama ideja filozofskog savetovanja ne čini se kao loša. Marinof čak nudi i mogućnost da sami naučimo kako da primenimo njegov metod, iako smatra da su rezultati bolji ukoliko imamo sagovornika (po mogućstvu, profesionalca, mada ponekad i laik može da posluži) koji će nam pomoći da dođemo do „odgovora koji za nas ima najviše smisla – a to je naš lični odgovor“. Sličan princip, mada dosta manje mističan, onom proročišta u Delfima, u kojem su ljudi na svoja pitanja dobijali dvosmislene i nerazumljive odgovore, i samim mozganjem o njima zapravo sami dolazili do rešenja svog problema.

Ono što je interesantno i što objašnjava novo izdanje ove knjige, jeste činjenica da filozofsko savetovanje postoji i u Srbiji, pa ako vam ova vrsta terapije deluje privlačno, možete je zapravo i isprobati. Naravno, postoje slučajevi u kojima podsećanje onoga što smo učili u školi, ili konsultovanje Ji Đinga (koje Marinof od srca preporučuje i o kojem postoji čitavo poglavlje) nikako ne može biti od pomoći, pa se ne treba zavaravati da će filozofija ikada smeniti psihoterapiju, ali ipak treba imati na umu da je većina problema, sa kojima se psihički zdrav čovek suočava, uistinu rešiva, te da je sve što je ponekad potrebno prosto promeniti perspektivu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Dereta