Surf na crvenom talasu – Aleksandar Đuričić

Aleksandar Đuričić je rođen 1982. godine u Požarevcu. Studirao je u Beogradu i Beču i diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu. Iako mu pisanje nije primarna struka, Aleksandar je napisao dva romana, dramu i nekoliko pripovedaka i njegov talenat nije prošao nezapaženo. Njegova drama „Marlon Monro – pokušaj uspostavljanja kulture u malom gradu“ nagrađena je 2010. godine na konkursu „Slobodan Stojanović“ i izvedena u pozorištu Atelje 212. Za kratku priču „Unutrašnji grad“ u Frankfurtu je dobio nagradu „Srebrni albatros“. Svoj prvi roman, „Surf na crvenom talasu“ napisao je 2007. godine (deset godina kasnije, roman je doživeo svoje novo, dopunjeno izdanje), a drugi „Rekvijem za Adama“, objavljen je 2015. godine (recenziju možete pročitati OVDE). Trenutno radi na pisanju trećeg romana.

„Surf na crvenom talasu“ je priča iz ne tako davne prošlosti – iz vremena tranzicije, vremena tek rođene nade u bolju budućnost, uverenja da je sve ono loše iza nas i da najbolje tek dolazi. Smeštena u Beogradu oko 2000. godine, kada je cela Srbija mislila da je konačno okusila demokratiju, ovo je priča o Mariji, devojci iz unutrašnjosti koja se seli u glavni grad i čiji život takođe, iako to nema preterane veze sa spoljnim događajima, treba da krene nabolje. Odrasla u malom gradu, u skromnoj porodici, sa roditeljima koji su se uvek trudili da joj ugode, Marija se osećala kao u kavezu i od malena je znala da vredi i zaslužuje više: ekskluzivnija mesta za izlaske, kvalitetniju šminku i firmiranu garderobu, vredan nakit i, naravno, nekoga ko će sve to moći da joj obezbedi. Kvalitete potrebne za takav život svakako ima – vitku građu, lepo lice i rešenost da uspe u onome što je naumila – sve što joj je potrebno jeste teren na kojem će moći da ispuni svoje snove.

I zaista, vrlo brzo će joj to poći za rukom – uskoro će svog preplašenog momka iz školske klupe zameniti poznatom facom iz kraja, u skupom automobilu, sa rezervisanim separeom u najpoznatijim gradskim klubovima.

„Eto, tako sve počinje. Sediš sa svojim simpatičnim tinejdžerskim dečkom u finom lokalu na Dorćolu. On ode do toaleta, na trenutak octanes sama, i neko želi da ti kupi piće. Pogledaš, i vidiš neke mladiće, dosta starije od tebe. Obuzme te čudno osećanje, malo straha, malo uzbuđenja, kao i uvek kada se nađeš pred nečim čudnim i nepoznatim. Nasmeješ se neodređeno i ljubazno odbiješ… Zlatna kajla na vratu, skup sat oko ruke. Kosa kratka, uska crna majica, bicepsi, tricepsi, dobermani. Privatni biznis, eksport, import, pedigre, ima se može se… Sutradan jedva nagovoriš svoju debelu neuglednu drugaricu da slučajno same odete u onaj isti local, slučajno je tamo onaj isti momak, i ovog puta prihvatite piće od njega. Dok ti se noge tresu, on zapisuje tvoj broj fiksnog telefona u svoj svetleći mobilni aparat. O moj bože, mobilni aparat u to vreme!“

U novim krpicama, sa negovanom kosom, Mariju će ubrzo posmatrati kao trofej, što ona i jeste – vredno vlasništvo svog momka koje on ponosno šeta i pokazuje. Mnogi će poželeti da je osvoje, a među njima će biti i Luka, momak čiju priču ovaj roman takođe pripoveda. Luka nije odmah bio dostojan Marijine pažnje, ali nekoliko godina nakon što su se prvi put sreli, nakon smene vlasti, Lukina pozicija se promenila, naročito ona finansijska, dok želja za Marijom, ipak nije. Jednog dana, Marija će otići na žurku useljenja koju će prirediti Luka, sada bogat i prilično uticajan u krugovima koji su njoj interesantni. Jedan pogled na stan i sve ono što se u njemu nalazi, nateraće Mariju da promeni mišljenje o Luki i oni će ubrzo postati par.

A pošto je Marija prilično jednodimenzionalan, nezanimljiv lik koji ne zahteva neku duboku analizu – u pitanju je devojka nevelikog intelektualnog kapaciteta (kojoj je prva asocijacija na vest o ubijenom premijeru butik iz Siti-pasaža), za koju vam je već do sada verovatno jasno kojoj kategoriji pripada – preći ćemo na Luku koji je, iako na prvi pogled ne deluje kao glavni junak ove priče, mnogo kompleksniji i zanimljiviji lik od svoje devojke.

Luku upoznajemo kao demonstranta protiv vladajućeg režima 1997. godine. Pod uticajem svog oca, koji je bio aktivan u tadašnjoj opoziciji, Luka je razvio odbojnost ka Crvenima i svake veče se ogrtao američkom zastavom, naoružavao pištaljkom, i sa svojim prijateljem Viktorom odlazio na demonstracije. Promene nakon petog oktobra dočekao je oberučke, naročito zbog toga što je njegov otac nagrađen funkcijom, ali i salonom automobila koji je donosio ogroman profit i omogućio mu da svom sinu pruži sve što ovaj poželi. Lukina finansijska situiranost (dobar stan, vlasništvo u lokalima i kladionicama) donela mu je status među beogradskim džet-setom i njegov život je delovao kao nešto što bi svako u tom trenutku poželeo.

Naslov romana „Surf na crvenom talasu“, takođe aludira na Lukinu centralnu ulogu u priči. Ne samo da se direktno odnosi na hobi koji će Luka kasnije u romanu razviti (i koji će ga skupo koštati), takozvani srpski rulet, koji se zapravo odnosi na opasne trke noću, u kojima je suština voziti u suprotnom smeru i uhvatiti „crveni talas“. Sa druge strane, taj isti crveni talas je nemoguće ne povezati sa nasleđem starog režima i njegovih posledica koje osećamo i dan danas. Luka je, ironično, bio strastveni protivnik „Crvenih“, a onda je, nakon njihove smene, prihvatio sve njihove vrednosti i nastavio da živi onako kako su živeli oni protiv kojih se borio. Promenila su se samo imena – sve ostalo je ostalo isto.

Promene. Vreme kada ta reč još nije postala izlizana i bajata. Kada na jednom mestu imate krize, ratove, nestašicu, nasilje, tiraniju… onda je sasvim normalno da termin promene zvuči nekako obećavajuće, optimistično, donekle romantično i egzotično. Dobro, sada već svi znamo kako se to odigralo: najpre izbori, pa krađa, onda bageri, protesti, opsade, požari i predaje…Ništa novo, stari beogradski recept iz 1997. godine, samo ovog puta na nacionalnom nivou. Opet se Beograd tresao, goreo, štrajkovao, a potom slavio i hvalio. U jednom danu, 5. oktobra 2000. godine, politički život se izvrnuo naopačke, opozicija je postala vlast, vlast opozicija, a milisekund posle toga svi mediji su bili liberalni, policija profesionalna i kooperativna, vojska suzdržana i distancirana. Tako je bar izgledalo.

Obični ljudi, mali, sitni, ojađeni građani, stali su jedan do drugoga, načinili masu od oko million ljudi – što će reći, respektivno biračko telo – promarširali prestonicom, zapalili tu i tamo ponešto, svrgnuli diktatora i odradili svoj deo posla. Svi su bili tako ponosni na sebe i svoje delo koje je prekidalo belosvetske televizijske programe kao breaking news. Osećali su da su uradili ono što se od njih očekivalo, da su završili posao, i mogli su na miru da se vrate svojim neprimetnim životima, ostavljajući političarima , najboljima od sebe, svojim delegatima kojima su bezgranično verovali, samo da dovrše lakši deo posla – pa da se, ako je moguće, već sledećeg leta, bože zdravlja, svi probudimo usred Evropske unije, sa evropskim platama i evropskim manirima, lepši, mlađi, zdraviji, pametniji, i ako može još i da komšiji crkne krava.   

Lukina opsesivna potreba da bude važan deo nečega - bilo čega - da se dokaže, prvo svojoj državi kroz demonstracije, zatim devojci o kojoj mašta kroz luksuz koji joj pruža, a na kraju i svom novom prijatelju kroz bezglavo jurcanje beogradskim ulicama, izrazito je važna, a ujedno i veoma tragična crta njegove ličnosti. Ona pokazuje njegovu infantilnost, dečačku nespremnost za svet odraslih u koji je bačen sa svim pogodnostima koje se mogu zamisliti. On je momak na koga majke upozoravaju svoje kćerke – sklon agresivnom i nasilničkom ponašanju, ali uprkos svemu tome, teško ga je posmatrati kao negativca. Kada konačno izgubi sve što ima – posao, devojku, stan – i počne nepovratno da srlja u propast, moraćete da zastane na sekund i da razmislite da li je prosto dobio ono što je zaslužio, ili je ipak u redu što vam ga je žao.

„Surf na crvenom talasu“ je priča o jednoj izgubljenoj generaciji, o posledicama izopačenog sistema i izopačenim sistemima vrednosti. O mladima koji su preživeli čitave svoje živote u čekanju za boljim vremenima, o onima koji su poželeli da imaju sve, a tako malo toga radili da sami sebi bilo šta obezbede. O momcima koji su devojke i društvo obasipali novcem kako bi se osetili voljenim, o devojkama koje su trpele uvrede i nasilje samo da bi se osetile poželjnim (verovatno najjezivija rečenica u čitavom romanu jeste ona koju Marija pomisli tokom jedne od njihovih nasilnih svađa, nakon što je Luka ostao bez svog bogatstva: on više nema nikakvog prava da je tuče). Luka i Marija su samo jedni u nizu onih koje svakodnevno viđamo na ulicama. I to je upravo ono što je zastrašujuće kod ovog romana – ne opisani poroci, nasilje, tragedije – već činjenica da se ni danas, deset godina otkako je roman napisan, a dvadeset otkako počinje njegova radnja – gotovo ništa nije promenilo.

Kada imaš devetnaest ili dvadeset godina, onda su ti dve godine dragocene. Dve po dve, od lokalnih izbora do predsedničkih, od predsedničkih do parlamentarnih, od jednog do drugog i ponovljenog izbornog kruga, od protesta do mitinga, dve po dve godine – nečija cela mladost.

Zvuči poznato?

I za kraj, mala napomena: „Surf na crvenom talasu“ je piščev prvi roman i kao takav bi ga trebalo i čitati. Ono što ja, međutim, nikako nisam uspela (i što je poprilično uticalo na moj krajnji utisak o romanu), jeste da ga tokom čitanja konstantno upoređujem sa „Rekvijemom za Adama“, u kojem se jasno vidi sazrevanje i napredak Đuričića kao pisca. Oba romana za glavne junake imaju mlade ljude koji iz unutrašnjosti dolaze u glavni grad kako bi ispunili svoje snove, nijedan junak to ne uspeva. Sve ono što je u „Surfu” stilski i narativno zakazalo, u „Rekvijemu” je ispravljeno. Ukoliko se do sada niste upoznali sa delom ovog autora (što od srca preporučujem), predlažem vam da ipak krenete od „Surfa na crvenom talasu” i čitate ga u pravom svetlu, bez senke koju bi na njega bacala očekivanja koja za sobom ostavlja „Rekvijem”. Taj teret valja ostaviti za naredni roman.

Ocena: 3.5/5

Izdavač: Urban Art