Marjam Manteghi je rođena u Teheranu, u
Iranu. Zbog revolucije, kao petogodišnjakinja napušta Iran i sa porodicom se
seli u Kanadu, gde živi i danas. Školovala se na Univerzitetu u Torontu i
Univerzitetu u Vindzoru, a ljudska prava je studirala na Oksfordu. Po zanimanju
je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava, a upravo će je posao odvesti u
Bosnu i Hercegovinu, državu koju danas smatra svojim drugim domom. Njen boravak
u Sarajevu je prekinut neočekivano, saznanjem da boluje od raka dojke, zbog
čega je morala da se vrati u Kanadu.
Roman
„Ulica dobre sreće“
je autorkin prvi roman i govori o njenom boravku u Sarajevu i borbi sa
karcinomom.
Primorana
da se iseli iz domovine koju je razorio rat, Marjam se u Kanadi uvek osećala kao
stranac. Sećanje na Teheran pre, na život koji je tamo vodila
i koji je mogla da vodi, na dedinu biblioteku na kojoj bi mu svako pozavideo,
nesvesno su oblikovali ovu mladu ženu i popločali put kojim se razvijala njena
karijera. Idol joj je bila Kristijana Amanpur, a životni put je birala srcem.
Uprkos tome što su je svi savetovali da ostane u Kanadi, gde će je sigurno
čekati svetla budućnost, zaputila se u Bosnu, gde je počela da radi za UNHCR.
Ono što nikako nije mogla ni da nasluti jeste da će upravo u toj maloj zemlji
pronaći sebe i naučiti jednu od, kako sama kaže, najvažnijih životnih lekcija:
koreni nisu tamo gde si rođen, već tamo gde ih stvaraš.
„Kad smo došli u Kanadu, nisam govorila engleski
i imala sam čudno ime. Iako je Marjam bilo pravo ime Marije Magdalene i Isusove
majke na jednom od originalnih jezika Biblije, provela sam dobar deo detinjstva
ponavljajući svoje ime raznim učiteljima, instruktorima baleta i roditeljima
prijatelja. Oni su čkiljili pokušavajući da pogode kako se izgovara Marjam, što
je bila teška kombinacija slova za njih, u poređenju sa Dženifer, Heder ili
Mišel.
Kad sam došla u Bosnu, niko nije čkiljio kada bih
izgovorila svoje ime. Dočekali bi me odmah sa „A, Merima! Merjema! Ti si Meri,
naša Meri.“ Ispostavilo se da su Bosanci imali mnogo imena s kojima sam odrasla.
Ja sam bila Merima, skraćeno Meri, a bilo je i Mina, Lejli, Aida, Mirzi, Olja i
Anita. To je bila prva stvar koju sam shvatila: imali su naša imena. Ili smo mi
imali njihova. Bilo mi je svejedno, ali sam odjednom osetila klik u duši… To
osećanje me je pratilo tokom moje cele bosanske odiseje, olakšanje jer sam na
mestu gde imam osećaj doma, osećaj koji je za mene bio izgubljen još od
izbeglištva u detinjstvu.“
Taj
osećaj je bio dovoljan da u Sarajevu provede šest godina, potrudi se da nauči
jezik (koji odlično govori, u šta se možete uveriti i sami ukoliko poslušate
neki od intervjua koji je davala na tečnom „našem“ jeziku, kako ima običaj ga
zove), prihvati običaje i stekne životna prijateljstva. Iz sna koji
je živela trgnuće je kvržica koju je napipala pod tušem. I čitav život će joj
se preokrenuti u sekundi, pretvorivši joj svakodnevnicu u bolne terapije i još
bolnije pitanje koje će sebi postavljati iz dana u dan: zbog čega se ovo događa
baš meni?
„Ovo će te učiniti jačom, videćeš – koliko sam
samo puta čula to. Dugo, dugo vremena sam želela da ošamarim svakoga ko mi je
to rekao. Dok ležiš na kauču, naročito na kauču koji je od pruća i otprilike
trideset centimetara kraći od tebe – ćelava, bez obrva i trepavica, toliko
naduta da se rado sećaš PMS-a… Nemaš osećaj da ćeš jednog dana biti jača zato
što ti se to dešava. Jednostavno nemaš. Nije te briga šta drugi kažu. Želiš da
znaš zašto ti se to desilo.“
Moraće
da se vrati u Kanadu ukoliko želi da preživi. Ta činjenica će joj biti bolna,
ne samo zbog napuštanja života koji je toliko volela, već i zbog osećaja griže
savesti zbog svih onih koji nisu imali toliku sreću – najpre da na vreme odu iz
Irana, a zatim i da budu u mogućnosti da dobiju adekvatnu medicinsku negu onda
kada im je to najpotrebnije. Zbog toga, iako u svojoj knjizi ne posvećuje
previše stranica Teheranu, za naslov bira ime ulice u kojoj je rođena - „Ulica
dobre sreće“, koje za sobom ostavlja profetski odjek.
Marjam
u svojim intervjuima često ističe da ovo nije knjiga o bolesti, što nije u
potpunosti istina. Rak je bitan deo njenog života, pa samim tim i njenih
memoara, ali ono što ona želi da kaže jeste, čini mi se, da bolest nije ono što
čini suštinu knjige, kao uostalom, ni njene ličnosti. Ovo je prvenstveno knjiga
o pripadanju, o traženju i nalaženju sebe, o pronalaženju snage za
prevazilaženje nezamislivih životnih prepreka u trenucima kada se čitav svet
oko nas ruši. Pomalo nezgrapno sročen (što je umnogome zasluga prevoda i lekture,
koji bi, za početak, trebalo da se odluče između ekavice i ijekavice), roman
odiše autentičnošću. Autorka o bolesti govori distancirano, bez patetike i
neuvijeno, a Sarajevo opisuje kroz nesvakidašnju prizmu stranca koji postepeno
upija način života i navike starosedelaca, dok gotovo ne postane jedna od njih.
„Ulica dobre sreće“ je, dakle, neobična priča o Kanađanki poreklom iz Irana, koja
svim srcem stremi ka tome da starost dočeka na Balkanu, i nakon što je
pročitate, sigurna sam da ćete iskreno navijati da svoju želju ispuni, ma šta
mislili o samom romanu.
Ocena: 3/5
Izdavač: Urban Art
Pronađi snimke nekih njenih intervjua na netu, videćeš i sama, beskrajno je simpatična. :)
ReplyDelete