We Should All Be Feminists - Chimamanda Ngozi Adichie

Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014. godine pod nazivom We Should All Be Feminists. Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100 najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time. 

U svom govoru We Should All Be Feminists, Adiči je ukazala na probleme žena u Nigeriji, kao i na seksizam koji u njenoj zemlji vlada. Bez obzira na primere koji stanovnicima pojedinih zemalja mogu delovati kao nešto što je zaista stvar prošlosti, suština njenog govora o ovom, i dalje aktuelnom problemu, itekako je univerzalna.

Autorka se najpre osvrće na sam pojam feminizma i pita se kada je ovaj termin dobio toliko negativnu konotaciju. Mogli bismo se satima raspravljati o tome ko je za to kriv i u čemu leži srž problema. Da li odgovornost snose isključivo mizogine individue (kojih je toliko da se danas već uveliko govori o mizoginom društvu) ili stroga patrijarhalna okruženja u kojima vaspitavamo decu? Problem svakako leži u neobrazovanosti, jer ponekad ne možete da se ne upitate da li oni koji „ne podnose” feministkinje uopšte znaju išta o feminizmu. U tu neobrazovanost, međutim, neophodno je uključiti i drugu stranu, „kvazifeministkinje” koje su uglavnom najbučnije, najagresivnije i takođe nisu baš sasvim sigurne u to šta je feminizam i koji su njegovi osnovni postulati.

Ovakvo pogrešno shvatanje i, slobodno možemo reći, zloupotreba termina dovodi do toga da se na žene koje se nazovu feministinjama gleda sa podsmehom, prezirom ili makar neobaveznim kolutanjem očima, dok muškarci koji se deklarišu kao feministi slobodno mogu da računaju na razne dijagnoze. Ili, kako to kaže autorka, etiketa feministkinje danas retko zvuči kao kompliment, štaviše, ton kojim se ta reč u velikom broju slučajeva izgovara više odgovara tonu koji bismo koristili kada bismo govorili o nekome ko podržava terorizam.

Uprkos svemu tome, Adiči je nastavila da se deklariše kao feministkinja, i ne samo to. Trudila se da ovom ozloglašenom pojmu doda određene epitete kako bi svoj stav približila svima koji su je (uvek dobronamerno, razume se) savetovali da bi možda bilo najpametnije da takve stavove ne iznosi u javnosti.

While I was promoting the novel in Nigeria, a journalist, a nice, well-meaning man, told me he wanted to advise me… His advice to me – he was shaking his head sadly as he spoke – was that I should never call myself a feminist, since feminists are women who are unhappy because they cannot find husbands.

So I decided to call myself a Happy Feminist.

Then an academic, a Nigerian woman, told me that feminism was not our culture, that feminism was un-African and I was only calling myself a feminist because I had been influenced by western books.

Anyway, since feminism was un-African, I decided I would now call myself a Happy African Feminist. Then a dear friend told me that calling myself a feminist meant that I hated men. So I decided I would now be a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men. At some point I was a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men And Who Likes To Wear Lip Gloss And High Heels For Herself And Not For Men.

Feministkinje su, dakle, žene koje mrze muškarce, ne nose brushaltere, preziru šminku, depilaciju i higijenu, ljute žene bez trunke ženstvenosti koje žele da vladaju svetom… ukratko, u potpunom neskladu sa svojom kulturom (ne samo afričkom, da se razumemo) i svetom oko sebe. Mnogo je faktora koji su doprineli tome da se emancipovane žene poistovećuju sa čudovištima, ali još uvek nije kasno da promenimo neke stvari i sprečimo predrasude koje vladaju svetom. Ono od čega treba početi je, naravno, vaspitanje dece.

Autorka polazi od načina na koji odgajamo devojčice. Kao nežniji, slabiji pol od kog se očekuje da u životu barem na neki način zavisi od onog drugog, jačeg pola. Devojčice treba da budu ljupke i dopadljive. Ukoliko se devojčica ne uklapa u ovakve kalupe, sva je šansa da će makar jednom u životu čuti da „takve žene niko ne voli”, a mislim da je jasno ko se podrazumeva pod tim „niko”.

Čitavo društvo okrenuto je tome da vaspita devojke tako da se dopadnu muškarcima. Marketinške agencije zarađuju milione na nesigurnim ženama širom sveta. Ženski časopisi nude gomile saveta kako se dopasti muškarcu, svakoga dana objavljuje se na hiljade knjiga koje uče žene kako da pronađu onog pravog. Knjiga iz kojih će muškarci naučiti kako da se ponašaju da bi se dopali ženama, međutim, baš i nema toliko.

Sa druge strane, dečaci odrastaju u uverenju da je sramota plakati i pokazivati osećanja, da moraju biti jaki u svakoj situaciji, da moraju biti „muško”. Brojne kulture, interesantno, muškost povezuju sa materijalnom situiranošću, pa zbog ovakvih besmislenih podela muškarac uvek mora biti taj od kog se očekuje da zarađuje i izdržava porodicu. Na romantičnim sastancima se podrazumeva da će muškarac biti taj koji će platiti piće ili ručak (autorka mudro primećuje da činjenica ko od njih dvoje ima više novca, ne igra apsolutno nikakvu ulogu). Porodice u kojima žena ne radi nisu retkost, do skoro su bile sasvim uobičajena pojava. U retkim slučajevima u kojima žena radi, a muškarac ostaje kod kuće, komšiluk sigurno ima o čemu da šapuće. Zbog čega je to i dan danas tako? Ako malo bolje razmislite, logičnog objašnjenja zaista nema.

Ovakav koncept je jednako poguban i za žene i za muškarce. Ženine sposobnosti se često uzimaju sa rezervom (koliko ste puta čuli da je neka žena, naročito lepa žena, na visoku funkciju „sigurno došla preko kreveta”? A koliko puta ste tako nešto čuli o uspešnom muškarcu? Upravo.), a od muškaraca se često očekuje nešto što oni ponekad ne mogu, ili jednostavno ne žele da ostvare. Takva očekivanja za rezultat imaju veoma problematičan i krhak muški ego koji se vrlo lako može osetiti ugroženim ukoliko se nađe u blizini jake žene. Sa druge strane, žene se vekovima vaspitavaju tako da taj ego neguju i tetoše. Virdžinija Vulf je u svom eseju „Sopstvena soba” za ovu pojavu iskoristila odličnu metaforu ogledala: „Tokom svih proteklih vekova žena je služila kao ogledalo koje ima čarobnu i divnu moć da dvostruko uveliča mušku figuru koja se u njemu ogleda. Kako će on (muškarac) i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone, pisati knjige […] ako za doručkom i ručkom ne bude video sebe bar dvostruko većeg nego što je u stvarnosti?“

Žene i muškarci su oduvek bili različiti i uvek će se razlikovati. Zbog tih, fundamentalnih, razlika, svet i dalje postoji i život se iznova stvara. Različitost, međutim, nije isto što i ravnopravnost. Za gore navedene primere ne postoji biološki uzrok, to su razlike koje je iznedrilo društvo. Jedan od odličnih primera koje Adiči navodi je sledeći: uglavnom je žena ta od koje se očekuje da brine o čistoći doma i o kuvanju. To je toliko česta situacija da je bila na ivici da pomisli da se žene rađaju sa izvesnim „genom za kuvanje”, sve dok se nije setila da većinu najpoznatijih (i najplaćenijih) profesionalnih kuvara na svetu čine upravo muškarci.

 Zbog toga je potreban nov pristup, drugačije društvo. Društvo koje polove neće deliti na slabije i jače, društvo koje polove neće deliti na roze i plavo. Svi smo u nekim situacijama slabiji nego što bismo to voleli, zbog čega je samo jednom polu dozvoljeno da tu slabost iskaže? Svi smo ponekad roze, a ponekad plavi. Ponekad smo prosto ljubičasti. Krajnje je vreme da ovakva uverenja ostavimo tamo gde im je mesto – u prošlosti. I da shvatimo da je feminizam pokret koji se, boreći se za ženska prava, ujedno bori i za muška, pa samim tim i pokret koji se bori za ljudska prava generalno.

Drage moje, ovog osmog marta poklonite sebi par trenutaka i uz kafu pročitajte ovu malu knjigu koja nosi poruku od ogromne važnosti. Možete je besplatno pronaći na internetu (ako se ne snađete, slobodno mi se javite, rado ću vam je proslediti) i pročitati dok ispijate kafu. Ili još bolje, sakupite ljude koje volite oko sebe, i zajedno poslušajte govor ove pametne žene. Pokažite ga mužu, momku, prijatelju, bratu, sinu. Prosledite ga svim ženama koje poznajete. Napisan je vrlo razumljivim stilom, uz argumente koje neće moći da obore ni najuporniji protivnici feminizma (koji će nakon ovoga možda shvatiti o čemu je zapravo reč). Za razliku od većine feminističkog štiva, akcenat ne stavlja samo na problem žena. Zaista mu se ništa ne može zameriti. Počnimo od „sopstvenog dvorišta”, izgradimo svet u kom će ljudima biti jasno da feminizam nikoga ne ugrožava. Onoga dana kada se to dogodi, više neće biti potrebe za ovakvim govorima, neće biti potrebe za odbranom ovog termina od negativnih konotacija. Više neće biti potrebe ni za terminom.

Ocena: 5/5

Link ka TEDx govoru