Čimamanda Ngozi Adiči (1970) je nigerijska
književnica. Svoj prvi roman „Purpurni hibiskus”, koji se našao u užem izboru
za književnu nagradu „Orindž” i doneo joj priznanje za najbolju knjigu u
zemljama Komonvelta, objavila je 2003. godine. Nakon toga je napisala još tri
romana za koje je dobila višestruka priznanja i nagrade. Njen govor o značaju
feminizma privukao je ogromnu pažnju publike širom sveta i objavljen je 2014.
godine pod nazivom We Should All Be
Feminists. Godinu dana nakon toga, Adiči je dospela na listu 100
najuticajnijih ljudi po izboru magazina Time.
U
svom govoru We Should All Be Feminists, Adiči je ukazala na probleme žena u
Nigeriji, kao i na seksizam koji u njenoj zemlji vlada. Bez obzira na primere
koji stanovnicima pojedinih zemalja mogu delovati kao nešto što je zaista stvar
prošlosti, suština njenog govora o ovom, i dalje aktuelnom problemu, itekako je
univerzalna.
Autorka
se najpre osvrće na sam pojam feminizma
i pita se kada je ovaj termin dobio toliko negativnu konotaciju. Mogli bismo se
satima raspravljati o tome ko je za to kriv i u čemu leži srž problema. Da li
odgovornost snose isključivo mizogine individue (kojih je toliko da se danas
već uveliko govori o mizoginom društvu) ili stroga patrijarhalna okruženja u
kojima vaspitavamo decu? Problem svakako leži u neobrazovanosti, jer ponekad ne
možete da se ne upitate da li oni koji „ne podnose” feministkinje uopšte znaju
išta o feminizmu. U tu neobrazovanost, međutim, neophodno je uključiti i drugu
stranu, „kvazifeministkinje” koje su uglavnom najbučnije, najagresivnije i
takođe nisu baš sasvim sigurne u to šta je feminizam i koji su njegovi osnovni
postulati.
Ovakvo
pogrešno shvatanje i, slobodno možemo reći, zloupotreba termina dovodi do toga da
se na žene koje se nazovu feministinjama gleda sa podsmehom, prezirom ili makar
neobaveznim kolutanjem očima, dok muškarci koji se deklarišu kao feministi
slobodno mogu da računaju na razne dijagnoze. Ili, kako to kaže autorka,
etiketa feministkinje danas retko zvuči kao kompliment, štaviše, ton kojim se
ta reč u velikom broju slučajeva izgovara više odgovara tonu koji bismo
koristili kada bismo govorili o nekome ko podržava terorizam.
Uprkos
svemu tome, Adiči je nastavila da se deklariše kao feministkinja, i ne samo to.
Trudila se da ovom ozloglašenom pojmu doda određene epitete kako bi svoj stav
približila svima koji su je (uvek dobronamerno, razume se) savetovali da bi
možda bilo najpametnije da takve stavove ne iznosi u javnosti.
While I was promoting the novel in
Nigeria, a journalist, a nice, well-meaning man, told me he wanted to advise
me… His advice to me – he was shaking his head sadly as he spoke – was that I
should never call myself a feminist, since feminists are women who are unhappy
because they cannot find husbands.
So I decided to call myself a Happy
Feminist.
Then an academic, a Nigerian woman, told
me that feminism was not our culture, that feminism was un-African and I was
only calling myself a feminist because I had been influenced by western books.
Anyway, since feminism was un-African, I
decided I would now call myself a Happy African Feminist. Then a dear friend
told me that calling myself a feminist meant that I hated men. So I decided I
would now be a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men. At some point I
was a Happy African Feminist Who Does Not Hate Men And Who Likes To Wear Lip
Gloss And High Heels For Herself And Not For Men.
Feministkinje su, dakle, žene koje
mrze muškarce, ne nose brushaltere, preziru šminku, depilaciju i higijenu,
ljute žene bez trunke ženstvenosti koje žele da vladaju svetom… ukratko, u
potpunom neskladu sa svojom kulturom (ne samo afričkom, da se razumemo) i
svetom oko sebe. Mnogo je faktora koji su doprineli tome da se emancipovane
žene poistovećuju sa čudovištima, ali još uvek nije kasno da promenimo neke
stvari i sprečimo predrasude koje vladaju svetom. Ono od čega treba početi je,
naravno, vaspitanje dece.
Autorka
polazi od načina na koji odgajamo devojčice. Kao nežniji, slabiji pol od kog se
očekuje da u životu barem na neki način zavisi od onog drugog, jačeg pola.
Devojčice treba da budu ljupke i dopadljive. Ukoliko se devojčica ne uklapa u
ovakve kalupe, sva je šansa da će makar jednom u životu čuti da „takve žene
niko ne voli”, a mislim da je jasno ko se podrazumeva pod tim „niko”.
Čitavo
društvo okrenuto je tome da vaspita devojke tako da se dopadnu muškarcima.
Marketinške agencije zarađuju milione na nesigurnim ženama širom sveta. Ženski
časopisi nude gomile saveta kako se dopasti muškarcu, svakoga dana objavljuje
se na hiljade knjiga koje uče žene kako da pronađu onog pravog. Knjiga iz kojih
će muškarci naučiti kako da se ponašaju da bi se dopali ženama, međutim, baš i
nema toliko.
Sa
druge strane, dečaci odrastaju u uverenju da je sramota plakati i pokazivati
osećanja, da moraju biti jaki u svakoj situaciji, da moraju biti „muško”.
Brojne kulture, interesantno, muškost povezuju sa materijalnom situiranošću, pa
zbog ovakvih besmislenih podela muškarac uvek mora biti taj od kog se očekuje
da zarađuje i izdržava porodicu. Na romantičnim sastancima se podrazumeva da će
muškarac biti taj koji će platiti piće ili ručak (autorka mudro primećuje da
činjenica ko od njih dvoje ima više novca, ne igra apsolutno nikakvu ulogu).
Porodice u kojima žena ne radi nisu retkost, do skoro su bile sasvim uobičajena
pojava. U retkim slučajevima u kojima žena radi, a muškarac ostaje kod kuće,
komšiluk sigurno ima o čemu da šapuće. Zbog čega je to i dan danas tako? Ako
malo bolje razmislite, logičnog objašnjenja zaista nema.
Ovakav
koncept je jednako poguban i za žene i za muškarce. Ženine sposobnosti se često
uzimaju sa rezervom (koliko ste puta čuli da je neka žena, naročito lepa žena,
na visoku funkciju „sigurno došla preko kreveta”? A koliko puta ste tako nešto
čuli o uspešnom muškarcu? Upravo.), a od muškaraca se često očekuje nešto
što oni ponekad ne mogu, ili jednostavno ne žele da ostvare. Takva očekivanja
za rezultat imaju veoma problematičan i krhak muški ego koji se vrlo lako može
osetiti ugroženim ukoliko se nađe u blizini jake žene. Sa druge strane, žene se
vekovima vaspitavaju tako da taj ego neguju i tetoše. Virdžinija Vulf je u svom
eseju „Sopstvena soba” za ovu pojavu iskoristila odličnu metaforu ogledala:
„Tokom svih proteklih vekova žena je služila kao ogledalo koje ima čarobnu i
divnu moć da dvostruko uveliča mušku figuru koja se u njemu ogleda. Kako će on
(muškarac) i dalje donositi presude, civilizovati divljake, stvarati zakone,
pisati knjige […] ako za doručkom i ručkom ne bude video sebe bar dvostruko
većeg nego što je u stvarnosti?“
Žene i
muškarci su oduvek bili različiti i uvek će se razlikovati. Zbog tih,
fundamentalnih, razlika, svet i dalje postoji i život se iznova stvara.
Različitost, međutim, nije isto što i ravnopravnost. Za gore navedene primere
ne postoji biološki uzrok, to su razlike koje je iznedrilo društvo. Jedan od
odličnih primera koje Adiči navodi je sledeći: uglavnom je žena ta od koje se
očekuje da brine o čistoći doma i o kuvanju. To je toliko česta situacija da je
bila na ivici da pomisli da se žene rađaju sa izvesnim „genom za kuvanje”, sve
dok se nije setila da većinu najpoznatijih (i najplaćenijih) profesionalnih
kuvara na svetu čine upravo muškarci.
Zbog toga je potreban nov pristup, drugačije
društvo. Društvo koje polove neće deliti na slabije i jače, društvo koje polove
neće deliti na roze i plavo. Svi smo u nekim situacijama slabiji nego što bismo
to voleli, zbog čega je samo jednom polu dozvoljeno da tu slabost iskaže? Svi
smo ponekad roze, a ponekad plavi. Ponekad smo prosto ljubičasti. Krajnje je vreme
da ovakva uverenja ostavimo tamo gde im je mesto – u prošlosti. I da shvatimo
da je feminizam pokret koji se, boreći se za ženska prava, ujedno bori i za
muška, pa samim tim i pokret koji se bori za ljudska prava generalno.
Drage
moje, ovog osmog marta poklonite sebi par trenutaka i uz kafu pročitajte ovu
malu knjigu koja nosi poruku od ogromne važnosti. Možete je besplatno pronaći
na internetu (ako se ne snađete, slobodno mi se javite, rado ću vam je
proslediti) i pročitati dok ispijate kafu. Ili još bolje, sakupite ljude koje
volite oko sebe, i zajedno poslušajte govor ove pametne žene. Pokažite ga mužu,
momku, prijatelju, bratu, sinu. Prosledite ga svim ženama koje poznajete. Napisan je vrlo razumljivim stilom, uz argumente koje neće moći da
obore ni najuporniji protivnici feminizma (koji će nakon ovoga možda shvatiti o
čemu je zapravo reč). Za razliku od većine feminističkog štiva, akcenat ne
stavlja samo na problem žena. Zaista mu se ništa ne može zameriti. Počnimo od „sopstvenog dvorišta”,
izgradimo svet u kom će ljudima biti jasno da feminizam nikoga ne ugrožava.
Onoga dana kada se to dogodi, više neće biti potrebe za ovakvim govorima, neće
biti potrebe za odbranom ovog termina od negativnih konotacija. Više neće biti
potrebe ni za terminom.
Ocena: 5/5
Posts
Iskreno se divim ljudima koji, shvatajući da im je ime brend, žele da učine nešto za dobrobit čovečanstva. Takva je i Opra! Adiči je na jako duhovit način istakla samu srž problema. Međutim, vreme je pokazalo da se čovek, generalno, ne libi da na bezbroj načina izvitoperi definiciju bilo kog pojma, tako da, vrlo brzo, "svako peva svoju pesmu". Čini mi se da je jedino demokratija "gore prošla" od feminizma.
ReplyDeleteTekst ti je, kao uvek, na visini. Sve pohvale! Srdačan pozdrav.
Hvala na komentaru! Zato je svako od nas odgovoran za to da gnjavi o tome zašto je feminizam dobar i važan! :)
DeleteHvala, Isidora, na divnim rečima. Mnogo mi je bilo stalo da ovaj tekst bude dostojan teme, drago mi je ako jeste!
ReplyDeleteProsleđujem tekst, obavezno javi utiske ;)
Govor je preveden. :) Odličan i važan tekst i govor!
ReplyDeleteHvala na informaciji! Da li možda znate u čijem izdanju?
Deletehttp://milicamagazine.com/sr/svi-bi-trebalo-da-budemo-feministi-feministkinje/
ReplyDeleteHvala!
DeleteSjajan tekst! Čitajući ovu knjižicu nisam mogla verovati da pojedine situacije koje opisuje još uvek postoje, ali nažalost neka društva još uvek uporno biraju da žive u kamenom dobu.
ReplyDeleteEh, po primerima koji se mogu čuti kod nas, nismo ni mi tako daleko od kamenog doba, nažalost. :/
DeleteHvala na komentaru! <3
Stavljeno na spisak, a i narucih sa ovog sajta iz jednog od prethodnih komentara. Sa zadovoljstvom cu je procitati. A deluje i kao nesto sto treba da se ima u kucnoj biblioteci. :)
ReplyDeleteDa, eto, u trenutku kada sam pisala post nisam ni znala da je prevedena. To je stvarno divna vest :)
DeleteDanas mi je stigla knjizica i procitala sam je za 40ak minuta. :) Potpuno se slazem sa autorkom. Ono kroz sta prolaze zene u Nigeriji i u Srbiji je donekle slicno, mada u Nigeriji, koliko vidim, je stanje stvari daleko gore nego kod nas sto se odnosa muskaraca prema zenama tice. U svakom slucaju, hvala za ovu preporuku, zaista sam uzivala! Dacu i suprugu da procita! :D On ima negativan stav prema feminizmu. Videcu sta ima da kaze nakon procitanog.
DeleteObavezno! I obavezno nam javi njegove utiske. Mislim da je zgodna za upoznavanje muškaraca sa poentom feminizma baš zato što uopšte nije agresivna, naprotiv. Jednostavno, žena je apsolutno u pravu za sve što je rekla, živo me zanimaju ti argumenti kojima bi neko želeo da kontrira rečenom.
DeleteNažalost, obrazovanje na ovu temu potrebno je koliko muškarcima toliko i ženama. Kad se samo setim one kampanje od pre nekoliko godina na tviteru, kada su žene pisale razloge zbog kojih im feminizam nije potreban (jedan od najčešćih je bio da su same izabrale da budu domaćice, a ne shvataju da je to danas stvar izbora upravo zahvaljujući feminizmu)... prosto da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače.
Draga Sandra, čitajući tvoju recenziju shvatih da ovo zaista moram da pročitam. Iako je prošao 8.mart😊. Gdei kako mogu da preuzmem besplatan primerak knjige? Hvala ti na sjajnom tekstu i preporukama. Zaista mi znači ovo što radiš. Veliki pozdrav!
ReplyDeleteHvala!
DeleteNema veze, ovo je knjiga za svaki dan, ne samo za osmi mart!
Javite mi se na mail stshsbookcorner@gmail.com :)