Baron na drvetu – Italo Kalvino

Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965).

„Baron na drvetu“ je druga knjiga trilogije „Naši preci“ (koju pored ove čine i „Raspolućeni vikont“ (KLIK za recenziju) i „Nevidljivi vitez“). Ove priče Kalvino je nazivao filozofskim bajkama.

„Baron na drvetu“ je životna priča italijanskog plemića iz 18. veka, koji se još kao dete nakon svađe sa roditeljima iz protesta popeo na drvo i do kraja svog života nije spustio stopala na zemlju. Razlog za ovaj dramatičan čin bili su puževi koje je njegova sestra pripremila za ručak, a Kozimo nije želeo da jede. Kako je Kozimo u to vreme bio samo dete, njegova porodica je smatrala da će se svojeglavi plemić brzo zasititi svoje pobune, Ipak, mali baron je ostao dosledan sebi i čitav svoj vek je proveo u krošnjama drveća.

„Kozimo se popeo sve do mesta gde se račvala jedna debela grana i gde je mogao udobno da se smesti, i tu je seo, s nogama koje su visile, sa prekrštenim rukama i šakama gurnutih pod pazuha, s glavom uvučenom u ramena i trorogim šeširom namaknutim na čelo.

Naš otac se nagnuo kroz prozor: „Predomislićeš se ti kad se umoriš od sedenja na tom drvetu!“ doviknuo mu je.

„Nikada se neću predomisliti“, odgovorio je moj brat sa grane.

„Dobićeš ti svoje, čim siđeš!“

„E pa, onda, neću ni da siđem!“ I održao je reč.“

Dogodovštine barona na drvetu pripoveda njegov mlađi brat, koji u svojoj pripovesti naizmenično koristi svoja sećanja i priče koje se su se o njegovom bratu ispredale, poneke realne, poneke nalik na legende. Prvi meštani koji su ga viđali kako trčkara sa grane na granu najpre su se pitali da li je pred njima čovek ili zver, ali priča o osobenjaku koji živi u krošnjama brzo se širila među svetom.

No, uprkos svojoj bizarnoj odluci, Kozimo uspeva da živi prilično normalan život među granama. On nije slika i prilika Rusoovog plemenitog divljaka (motiva popularnom u vremenu dešavanja radnje romana) – Kozimo zadržava svoje manire i dostojanstvo (nalazi načina da održava ličnu higijenu i da obavlja sve one radnje koje bi na prvu pomisao mogle delovati nezgodno), radi na svom obrazovanju, čita knjige i podstiče druge da čitaju (u Kalvinovim knjigama uvek ima knjiga), piše deklaracije, zaljubljuje se, održava vezu sa ženom, pa čak ima i svog psa koji ga prati sa zemlje.

Činjenica da je odlučio da živi drugačije nije ga izolovala od ljudi. Na početku on ne ide dalje od porodičnog vrta, a kasnije, kada malo odraste, on se često viđa i komunicira sa ljudima, sa vojskama, razbojnicima, seljacima, izbeglicama, čak i sa Napoleonom (koji je, uzgred izjavio da bi, da nije Imperator Napoleon, voleo da bude građanin Kozimo Rondo).

Trilogija „Naši preci“ jeste trilogija simboličnih likova i „Baron na drvetu“ u tom smislu nije izuzetak. Kozimo je simbol pobune i odricanja od ustaljenih sistema vrednosti. Činjenica da se u svojoj pobuni penje na drveće, još dramatičnije ukazuje na svojevrsnu uzvišenost tog čina. Iako osobenjak, Kozimo nije lud, mada njegov brat u nekoliko navrata u svojoj pripovesti ozbiljno sumnja u njegovu psihičku stabilnost. Zahvaljujući svojim postupcima, ali i pukom misterioznošću koju sa sobom nosi činjenica da je on čovek koji živi na drvetu, on među svetom dobija status heroja, čak i polubožanskog bića, njega hvale Napoleon i Volter, a susreti sa strancima priču o ovom neobičnom plemiću nose ka svim krajevima planete.

Kalvino je priče koje čine trilogiju „Naši preci“ nazivao bajkama, a upravo mu je ovaj žanr dozvolio da pisanju pristupa kao igri, pa u tom maniru i završava „Barona na drvetu“. Fantastičnost njegovog života nastavlja se i u njegovoj smrti i čitalac može da očekuje da Kalvino neće izneveriti svog junaka. U smrt će ga, sasvim prikladno, odneti balon, a Kozimo će prisutnima, kako kaže njegov brat „oduzeti čak i to zadovoljstvo da ga vidimo kako se makar mrtav vraća na zemlju. Na porodičnom grobu postavljena je ploča na kojoj je pisalo: Kozimo Pjovasko di Rondo – Živeo je na drveću – Uvek je voleo zemlju – Uzneo se na nebo“. I tako je mali plemić koji nije želeo da jede puževe za ručak održao svoju reč i širom sveta ostao upamćen kao čudak, ali čudak od principa.

Ocena: 5/5

Izdavač: Paideia