Otmenost ježa – Mjuriel Barberi

Mjuriel Barberi (1969) je francuska književnica i profesorka filozofije. Svoj prvi roman „Poslastica“ objavila je 2000. godine, nakon čega su usledili romani „Otmenost ježa“ (2006) i „Život vilenjaka“ (2015).

Roman „Otmenost ježa“ doneo joj je svetsku slavu. Prodat je u više miliona primeraka širom sveta, a po njemu je 2009. godine snimljen i film po imenu „Jež“. 

Vila u ulici Grenel ima naizgled sasvim običnu kućepaziteljku koja se ni po čemu posebnom ne razlikuje od žena koje rade u ostalim vilama tog tipa. Njeno ime je Rene Mišel i ona se svim silama trudi da ostavi baš takav utisak – tipične sredovečne žene kakvu bi nezainteresovani stanari ovakvih vila očekivali na vratima – i da ostane nevidiljiva i ušuškana u udobnosti stereotipa. Jer niko ne želi kućepaziteljku koja sluša klasičnu muziku, gleda kvalitetne filmove, uživa u filozofskim raspravama i čita kanonizovanu književnost. A Rene je, pogađate, upravo takva.

„Zovem se Rene. Imam pedeset četiri godine. Već dvadeset sedam godina radim kao pazikuća u ulici Grenel broj 7, gde se nalazi lepa vila s unutrašnjim dvorištem i vrtom, podeljena na osam superluksuznih apartmana, nastanjenih, ogromnih. Udovica sam, niska, ružna, punačka, imam kurje oči na stopalima i, ako je verovati nekim meni samoj neprijatnim jutrima, iz usta mi izbija zadah mamuta. Nisam se školovala, uvek sam bila siromašna, neupadljiva i beznačajna. Živim sama s mačkom, velikim lenjim mačorom koji od pomena vrednih osobenosti ima to što mu smrde šape kada se iznervira. Ni on ni ja se baš ne trudimo da uđemo u krug nama sličnih. Pošto sam retko ljubazna, ali uvek uljudna, ne vole me, ali me ipak podnose, zato što tako dobro odgovaram onome što je društveno ubeđenje sakupilo u obrazac pazikuće, zato što sam jedan od mnogih točkića koji pokreću veliki sveopšti privid o tome kako život ima lako dokučiv smisao. A pošto je negde zapisano da su pazikuće stare, ružne i odbojne, na pročelju istog kretenskog nebeskog svoda takođe je krupnim slovima urezano da pomenute pazikuće imaju debele bezvoljne mačke koje po ceo dan dremaju na jastučićima s heklanim navlakama.“

Rene, međutim, nije jedini stanar u ovoj vili koji uspešno krije svoje pravo lice. Takva je i dvanaestogodišnja Paloma, ćerka u bogatoj porodici, takođe prilično pametnija od onoga što to o njoj misli okolina, devojčica koja ima jasno zacrtan plan i nema nameru da ga bilo kome otkrije.

„Dakle, donela sam odluku. Uskoro ću napustiti detinjstvo i, mada sam ubeđena da je život smejurija, mislim da neću moći da se odupirem do kraja. Mi smo, u suštini, programirani da verujemo u ono što ne postoji, pošto smo živa bića i ne želimo da patimo. Zato sve snage trošimo kako bismo sebe ubedili da ima stvari vrednih truda, zbog kojih život ima smisao. Džabe mi je to što sam veoma pametna, ne znam koliko ću još moći da se borim protiv te biološke sklonosti. Kad kročim na put odraslih, hoću li i dalje biti kadra da se suočim sa osećajem besmisla? Ne verujem. Zato sam donela odluku: na kraju ove školske godine, na trinaesti rođendan, 16. juna, ubiću se.“

Ove dve junakinje čine dva pripovedna glasa „Otmenosti ježa“. Iako na prvi pogled potpuno različite – po uzrastu, poziciji, socijalnoj lestvici – obe su izuzetno inteligentne, obe izuzetno vešto glume i imaju veoma slično mišljenje o svetu u kom žive, i u jednom momentu će toga postati itekako svesne. Upravo će Paloma biti ta koja će prva shvatiti da Rene nije ono za šta se predstavlja i da se iz petnih žila trudi „da deluje kretenasto“. Zavesa iza koje se Rene uspešno skrivala pred stanarima vile srušiće se pred pronicljivošću jednog deteta. A za sve to biće zaslužan novi stanar vile, jednako pronicljivi gospodin Ozu. Njegov ulazak u živote stanara imaće ogromnog odjeka na ove dve junakinje. Najpre na Rene, koja će ponovo osetiti leptiriće u stomaku i potrebu da povremeno sredi frizuru, a potom i na Palomu, kojoj će ova zagonetna kućepaziteljka dati razloga da živi.

Rene nije bila sasvim u pravu: ispostaviće se da njena ličnost ne predstavlja skandal za svakog stanara luksuzne vile. Njena želja da pronađe nekoga sebi sličnog sukobiće se sa željom da je svi ostave na miru. I nije slučajno što će je prozreti upravo Paloma, devojčica i sama sklona skrivanju:

„Gospođa Mišel ima otmenost ježa: spolja je načičkana bodljama, prava tvrđava, ali slutim da je iznutra isto tako jednostavno istančana kao jež, lažno nezainteresovana životinjica, žestoko nedruštvena i strahovito otmena.“

„Otmenost ježa“ je roman napisan nesvakidašnjim stilom. Dva narativa, oba u prvom licu, od kojih se jedan obraća svom dnevniku a drugi čitaocu direktno, funkcionišu izuzetno skladno, skoro pa kao u ogledalu. Osnovno zanimanje autorke je očigledno – Mjuriel Barberi je uspela da napiše pitak filozofski roman, tako da teme kojima se bavi, kao i monolozi junaka, teku sa lakoćom kojom se čita mnogo laganija literatura. „Otmenost ježa“ bavi se ozbiljnim egzistencijalnim pitanjima, kritikuje francuski viši stalež i propituje osnovanost stereotipa i klasnih razlika; diskutuje o filmu, književnosti i umetnosti uopšte; filozofira o smrti i smislu života. A sve to uz pažljivo doziranje ozbiljnosti i humora.

Šarm ovog romana osvojio je čitaoce širom sveta, a Mjuriel Barberi je kroz priču o kućepaziteljki koja razbija stereotipe razbila još jedan: filozofski romani mogu biti iznenađujuće pitki i zabavni, a „Otmenost ježa“ je svakako jedan od takvih.

Ocena: 5/5

Izdavač: Čarobna knjiga