Mesečni favorit – jun

Zalaufala se ova 2018. godina, kao da je neko juri. Dok se okreneš – prođe polovina. Kažu da vreme brže prolazi što si stariji i (možda sam već ovo pisala, ali) ja ne smem da zamislim kako će biti kada napunim 60. Polovina godine, baš kao i njen sam kraj, kao da zovu preispitivanje i sabiranje utisaka. Meni je ova godina bila sasvim ok (da je ne ureknem), mada jesam utanjila sa čitanjem. Mislim da je problem u tome što sam naprasno postala dnevna ptica (što bi se reklo morning person). To traje već neko vreme (ne znam kada se tačno dogodilo), ali još uvek nisam uspela da reorganizujem vreme za čitanje. Najčešće čitam pred spavanje, a sada uglavnom u krevet ležem toliko umorna da jedva da mogu da pročitam nekoliko strana. Mada opet, kada pogledam broj pročitanih knjiga u prvih šest meseci (35), nije to toliko strašno.

Rešila sam, u skladu sa polugodišnjim preispitivanjem, da malo promenim koncepciju ove rubrike i da vam uz naslove koje sam pročitala dam bar neki kratak opis. Ovoj odluci je doprinela činjenica da prilično kasnim sa recenzijama, pa osećam da vam dugujem barem kratak komentar o pročitanom.

U junu sam pročitala samo četiri knjige, a evo i o kojim naslovima je reč (zajedno sa kategorijama za izazov, naravno):

1. Đavolji nakot, Margaret Atvud (poklonjena/pozajmljena knjiga) – Možda ne najbolji roman koji je Atvudova ikada napisala, ali svakako najbolji (za sada) iz edicije Hogart Šekspir. U pitanju je autorkina interpretacija „Bure“ , u kojoj je pokazala da savremena verzija neke priče ne mora biti samo smeštanje te priče u savremeno doba. Naprotiv. Sledeća recenzija na blogu će biti upravo o ovom delu!

2. Pogrebni običaji, Hana Kent (preporuka od nekoga ko je učestvovao u izazovu) – Na društvenim mrežama sam već rekla da me ovaj roman veoma podseća na „Alijas Grejs“ Margaret Atvud, a to mu je, verujte, samo plus. „Pogrebni običaji“ su priča o poslednjim danima žene osuđene na smrt. Ne baš lagana tema, ali roman koji se dosta brzo čita, sve dok ne počnu glavobolje zbog pokušaja mozga da savlada sve one islandske toponime.

3. Priče za laku noć za male buntovnice, Elena Favili i Frančeska Kavalo (knjiga koju potpisuju dva autora) – Ovo je zaista divna knjiga i trebalo bi da se nađe na noćnom stočiću svake devojčice. Priče su vrlo kratke, jezik je prilagođen deci, a svaka govori o jednoj ženi koja je na ovaj ili onaj način okarakterisana kao buntovnica.

4. Shades of Grey, Jasper Fforde  (omiljena boja u naslovu) – Ne, nisu ONE nijanse sive, ali kada vam je omiljena boja siva i dobijete ovakav zadatak, nemate baš mnogo izbora. Shades of Grey je distopijski roman o mestu u kojem su ljudi klasifikovani po sposobnosti da razaznaju boje. Svet koji je Ford osmislio temelji se na skupu strogih i sumanutih pravila poput zabrane kašika i knjiga, kao i unapred ugovorenih brakova kako bi određene porodice održavale svoj spektar boja, a samim tim i svoje mesto na društvenoj lestvici.

Favorit je, kao što ste možda naslutili, zbirka priča o izuzetnim ženama „Priče za laku noć za male buntovnice“. Ne samo da je odlična literatura za decu (i za dečake, zašto da ne?), već i mi odrasli možemo nešto novo da naučimo iz ove knjige. Sigurna sam da ćete naići bar na jedno ime koje vam nije poznato. A pošto na svetu ima mnogo više od 100 izuzetnih žena, objavljen je i drugi deo, jednako lepo ilustrovan. Svaku priču prati vizuelni portret buntovnice o kojoj je reč, a neke ilustracije su toliko lepe da nećete moći oči da odvojite od njih. Imam malu zamerku na jedan detalj u domaćem izdanju, ali o tome ću u recenziji koju ćete uskoro čitati na blogu.

Šta ste vi čitali tokom juna? Da li se neka knjiga posebno izdvojila? Šta mislite o ideji da ovi postovi budu malo duži? Pišite mi u komentarima!

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3