Paramparčad – Džejms Frej

Džejms Frej (1969) je američki pisac i scenarista. Poznat je po svojim memoarima „Paramparčad“ i „Moj prijatelj Leonard“ koje je pisao kao produžetak terapije u borbi protiv zavisnosti. Kada je Opra Vinfri uvrstila „Paramparčad“ u svoj čitalački klub, Frej je gotovo preko noći stekao svetsku slavu. Ubrzo se, međutim, našao u centru skandala, kada je na sajtu The Smoking Gun optužen za fabrikovanje činjenica u knjizi (članak možete pročitati klikom OVDE). Frej je na početku poricao sve optužbe, da bi najzad priznao kako knjiga nije u potpunosti bazirana na činjenicama i javno se izvinio razočaranim čitaocima širom sveta. Knjiga, ipak, nije previše izgubila na popularnosti, pa se i dan-danas smatra jednom od najuticajnijih i najčitanijih knjiga o zavisnosti na svetu. Prevedena je na više od 30 jezika, prodata u više miliona primeraka širom sveta, a po njoj se trenutno snima i film.

Kada je dospeo u centar za rehabilitaciju, Džejms je još jednom dotakao dno. Probudio se u avionu, ranjen, bez ikakve predstave o tome gde se nalazi, kuda ide i kako je tu dospeo. Ovo svakako nije prvi put da Džejms ne može da se seti događaja od prethodne noći, niti da pokušava da se skine sa droge i alkohola – gotovo čitav svoj život proveo je kao zavisnik, ali prošlo je mnogo vremena otkako je poslednji put poželeo da promeni svoj način života.

„Ja sam u najtamnijoj tami i udobno mi je ovde. Ne računajući vreme provedeno na klinici, za poslednjih šest godina bio sam trezan ukupno četiri dana. Moji pokušaji da ostanem trezan bili su najblaže rečeno bedni. Uvek je bilo cirke na dohvat ruke, uvek je bilo droge oko mene, uvek sam bio okružen ljudima koji su ih koristili. Ja sam duboko fizički, mentalno i emocionalno zavisan od određenog načina života. Ne znam više ni za šta drugo, ne sećam se više ničega drugog, ne znam da li u ovom trenutku mogu da budem nešto drugo. Plašim se da probam. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao. Mislio sam da su mi opcije ili zatvor ili smrt. Nikad nisam razmišljao o tome da postoji i opcija da prestanem da se radim jer nikad nisam poverovao da mogu. Plašim se da probam, jebote, na smrt sam se prepao.“

Ali pred njim je sada nova šansa, verovatno poslednja. Njegov organizam je u toliko lošem stanju da bi dalja zloupotreba alkohola ili droge značila sigurnu smrt. Pored toga, protiv njega je podignuto i nekoliko optužnica, i činjenica da je u programu za odvikavanje je jedino što bi iole moglo da mu pomogne da ne provede ostatak života u zatvoru. Ipak, kao i svaki zavisnik, Džejms se na početku protivi pravilima centra za odvikavanje i ne želi pomoć koja mu se nudi. On ne zna za drugi način života i dani provedeni u treznom stanju su mu nepojmljivi. Osim toga, kategorički odbija da se priključi anonimnim alkoholičarima i ne prihvata savete da pokuša sa programom 12 koraka. On nije vernik i ne veruje da ga duhovnost može izlečiti, a redovne odlaske na sastanke prosto smatra zamenom jedne zavisnosti drugom. Odbija mogućnost da je zavisnost bolest i da se opravdanje za ovakvo ponašanje može naći u genetskoj predodređenosti. Sa druge strane, Džejms je itekako svestan da ima problem. Zavisan je od droge toliko dugo da je prosto nemoguće ne biti svestan toga. On se ne plaši da to prizna, štaviše, rečenice „Ja sam alkoholičar. Ja sam narkoman. Ja sam kriminalac.“ ponavljaju se u knjizi poput lajtmotiva ili čak mantre. Njegov strah ne leži u suočavanju sa sobom i priznavanjem zavisnosti, već u pokušaju da se te zavisnosti oslobodi. Za nekoga ko je polovinu svog života proveo u nesvesnom stanju, to nije ni čudno, ono od čega je Frej zapravo zavisan jeste zavisnost sama.

„Džejms Frej. Rođen u Klivlendu, Ohajo, 12. septembra 1969. Počeo krišom da gucka alkohol sa sedam godina. Bio trešten pijan prvi put sa deset godina. Povraćao od preterivanja prvi put sa deset. Pušio travu sa dvanaest. Izgubio svest prvi put u četrnaestoj. Sa petnaest hapšen tri puta. Zbog vožnje bez dozvole, zbog vandalizma i uništavanja imovine, zbog pijanstva na javnom mestu i posedovanja alkohola pre punoletstva. Proveo noć u zatvoru. Sa petnaest probao kokain, eside i kristalni met. Hapšen još tri puta u šesnaestoj. Počeo da pije i da se drogira ujutru pre škole. Počeo da prodaje drogu i alkohol svojim ortacima učenicima. Imao rupe u sećanju i povraćao redovno. Još tri puta hapšen sa sedamnaest. Dobio prvu kaznu zbog vožnje pod uticajem alkohola sa 3,6 promenila i postavio okružni rekord. Proveo nedelju dana u zatvoru. Pio i drogirao se svaki dan. U školi, kod kuće, svuda. Povraćao i gubio svest nekoliko puta nedeljno. Po prvi put pokušao da prestane. Doživeo delirijum tremens. Pio da bi mu bilo bolje. Dva hapšenja u osamnaestoj. Prvi put overio od droge, prvo trovanje alkoholom. Ponovo pokušao da prestane, potrajalo dva dana…“

Iako je ovaj deo Frejove biografije prilično preuveličan, niz opisa koji se nastavljaju do trenutka kada je dospeo na kliniku svakako izazivaju jezu jer čitalac zna da, iako to možda nije Frej, ovakvi slučajevi itekako postoje. Slično je i sa ostalim situacijama u knjizi koje su osporavane, kao što je operacija zuba bez anestezije (što jeste bila praksa kada su u pitanju zavisnici na lečenju). Bilo da čitate ovu knjigu kao memoare ili kao roman, utisak je isti. U jednom od intervjua, Frej je rekao da je pojedine situacije opisao onako kako ih je on doživeo, što u tom trenutku možda nije u potpunosti odgovaralo istini. Pozivajući se na umetničku slobodu, priznao je da je svoj lik učinio čvršćim i daleko drskijim nego što je zaista bio. Pa ipak, vrednost ove knjige nije u broju dana koje je autor proveo bez svesti, broju krivičnih prijava, polomljenih zuba i ožiljaka, već u nadi da se zavisnost ipak može prevazići, bez obzira na to koliko situacija deluje beznadežno. Džejmsov happy end, ipak, nije uobičajen i autor na tome konstantno insistira. Klinika u koju je Frej dospeo važi za najuspešniju kliniku za odvikavanje, u kojoj jedan od šest pacijenata zaista uspe da se izleči. Statistika je poražavajuća, ali u skladu sa pričom pred čitaocem. Frej je uspeo, ali većina ljudi koje je upoznao u klinici nije imala toliko sreće.

Džejmsovo odbijanje učestvovanja u programu 12 koraka momentalno je naišlo na kritiku. Do sada se ovaj program pokazao kao najefikasniji u borbi protiv zavisnosti i autorovo insistiranje da je krivica za dotadašnje postupke isključivo njegova, te da se sa njom mora izboriti sam, tumačeno je kao sebičnost i moguć negativan uticaj na zavisnike koji tek treba da počnu sa borbom. Frej kategorički tvrdi da je zavisnost uvek stvar izbora, barem u svom korenu, u smislu da pred čovekom postoji izbor da li će drogu probati ili ne, pa da je, samim tim, apsolutno jedini odgovoran za dalji razvoj situacije. Pa ipak, koliko god insistirao na individualnoj krivici, Frej kroz borbu protiv zavisnosti ne prolazi sam. Osim osoblja koje mu izlazi u susret do te mere da knjiga na kraju zaista deluje kao fikcija, tu su i neočekivano stečena prijateljstva (iznad svih ono sa Leonardom), kao i ljubav u koju se Frej upušta uprkos strogim zabranama klinike. Takođe, susret i pomirenje sa roditeljima igraju ključnu ulogu u autorovom ozdravljenju, susret koji, uzgred, Džejms na početku odbija, sve dok ga klinika ne uceni izbacivanjem iz programa.

Ništa u ovoj knjizi nije ulepšano, zavisnost ni u jednom trenutku nije romantizovana. Fabrikovanje činjenica, naprotiv, služi da stvari učini još mučnijim za čitaoca.

„Zavisnik je zavisnik. Nije važno da li je zavisnik belac, crnac, žut ili zelen, bogat ili siromašan ili negde između, najpopularnija osoba na planeti ili najnepoznatija. Nije važno da li je u pitanju zavisnost od droga, alkohola, kriminala, seksa, kupovine, hrane, kockanja, televizije ili proklete porodice Kremenko. Život zavisnika je uvek isti. Bez uzbuđenja, bez glamura, bez zabave. Nema dobrog provoda, nema radosti, nema sreće. Nema budućnosti i nema bekstva. Postoji samo opsesija koja te sa svih strana saleće i potpuno te savlada. Predstavljanje zavisnosti u lepšem svetlu, trabunjanje o njoj i prikazivanje u lažnoj slavi, ni na koji način, ni u kom obliku nemaju veze s njenom suštinom, a to je jedino važno, istina.“

Stilski gledano, „Paramparčad“ je izuzetno sirovo i jednostavno štivo. Frej se služi kratkim rečenicama, slengom, nepoštovanjem pravopisnih normi, tehnikom toka svesti. Povremeno je teško razlučiti Džejmsove misli od onoga što se zaista događa. Ovakav pristup pisanju doprinosi autentičnosti i čitaocu otvara vrata u unutrašnje stanje zavisnika, u haos pretočen u reči. Halucinacije i unutrašnji sukobi personifikovani su u osećanje koje Frej naziva Furijom, svojim najvećim neprijateljem koji se pojavljuje nenadano i nemoguće ga je kontrolisati. Škrabotine koje se pojavljuju između poglavlja možda govore o stanju zavisnika i više od svih reči napisanih u ovoj knjizi. To je stanje konstantnog haosa, anksioznosti i nemira koji Frej itekako uspeva da prenese na svoje čitaoce. Imajte na umu da čitanje ove knjige nije mačji kašalj, ona je svesno pisana tako da uznemiri i potrese, a na pojedinim mestima čak izazove osećaj mučnine i gađenja.

Ako „Paramparčad“ čitate nakon skandala i autorovog priznanja da događaji opisani u knjizi nisu u potpunosti istiniti, nemate razloga da preskočite ovu knjigu iz straha da biste mogli da se osećate izigrano. Džejms Frej jeste bivši zavisnik koji je imao tu sreću da danas može da govori o svojim iskustvima. Nakon autorovog javnog priznanja, teško je reći šta je od napisanog istina, ali čak i to izvrtanje činjenica dodaje na autentičnosti iskustva – zavisnici su poznati kao ljudi koji su skloni lažima i manipulaciji, a Frej je svojim postupcima samo potvrdio ono što se odavno zna. Osloboditi se zavisnosti ne znači samo prestanak konzumacije opijata, određene posledice i obrasci ponašanja ostaju u čoveku mnogo nakon što određene supstance ispare iz organizma.

Iako neki događaji nisu u potpunosti istiniti, ili su preuveličani, samo iskustvo ostaje stvarno, a poruka koju knjiga nosi ostaje identična. A upravo je ta poruka, kao i način na koji je prenesena razlog što ovu knjigu mnogi već danas smatraju kultnom.

Ocena: 4/5

Izdavač: Odiseja