Priče za laku noć za male buntovnice – Elena Favili i Frančeska Kavalo

Svet je, čini se, u novom veku objavio rat stereotipima, ali borbi protiv staromodnog, ustaljenog pogleda na svet ne nazire se kraj. Problem sa stereotipima je upravo taj što su duboko usađeni u našu svest, pa čak i oni najotvorenijeg uma ponekad pokleknu. Jedna od gorućih tema, naročito u feminističkim krugovima, jeste način posmatranja uloge žena u društvu. Svet se svakodnevno menja, kalupi se rastežu, ali pitanje doživljaja rodnih uloga, uprkos ogromnom pomaku u prethodnom veku, u određenim društvima kao da je otporno na promene. Koren ovog problema, kao što je to primetila Čimamanda Ngozi Adiči u svom eseju We Should All Be Feminists (recenziju možete pročitati klikom OVDE) mogli bismo potražiti u načinu na koji vaspitavamo svoju decu, kako devojčice, tako i dečake.

Elena Favili i Frančeska Kavalo, novinarka i književnica iz Italije, uočile su sličan problem, a pažnju posebno usmerile na literaturu koju roditelji širom sveta čitaju svojim ćerkama pred spavanje. U većini književnih dela namenjenoj deci (naročito u knjigama starijeg datuma) stereotipi su sveprisutni. Tačno se zna kako devojčice treba da ponašaju i čemu treba da streme; kao paradigma se postavlja lik princeze koja mašta o svom „princu na belom konju“ bez koga je kraj priče u stilu „živeli su srećno do kraja života“ gotovo i nemoguće zamisliti. Zbog toga su rešile da devojčicama širom sveta pruže drugačije priče za laku noć, drugačiji pogled na svet i potpuno drugačije heroine. Nije bilo potrebno da bilo šta izmišljaju – takve žene postoje svugde na svetu i uvek su postojale. I tako je nastala zbirka „Priče za laku noć za male buntovnice“.

„Priče za laku noć za male buntovnice“ sastoje se iz 100 kratkih priča o 100 izuzetnih žena širom sveta, prilagođenih dečjem uzrastu, a svaku priču prati ilustracija buntovnice o čijem životu je u priči reč. Za likovno portretisanje heroina iz ove knjige zaslužno je čak 60 različitih umetnica. Neke od junakinja ove zbirke vrlo su dobro poznate javnosti, kao što su Amelija Erhart, Koko Šanel, Virdžinija Vulf, kraljica Elizabeta I, Astrid Lindgren, Džejn Ostin, Kleopatra i druge, ali ono što ovu knjigu čini posebnom jeste to što nas upoznaje sa ženama koje su se svojim stavovima itekako isticale, a neke od njih čak i promenile tok istorije, iako njihova imena nisu poznata svima. Među njima ima naučnica, vladarki, novinarki i aktivistkinja, ali i devojčica, poput Koj Matis, devojčice rođene u telu dečaka. Svaka od njih je, na ovaj ili na onaj način, verujući u sebe, otvorila put budućim devojčicama širom sveta.

Knjiga je, čim se pojavila još tek kao idejni projekat, svojom originalnošću privukla pažnju javnosti i ubrzo proglašena za knjigu sa najviše donacija u istoriji kraudfandinga. Za manje od dve godine prodata je u više miliona primeraka širom sveta i prevedena na više od 30 svetskih jezika. Činjenica da je u knjigu uključeno 100 žena različitih nacionalnosti, zanimanja i, pre svega, političkih ubeđenja, bila je jasan znak da će knjiga naići na kritike, pa čak i svojevrsnu cenzuru. Najveća buka podigla se oko Aung San Su Ći, političarke iz Mijanmara. Autorke knjige razmatrale su da njen lik uklone iz knjige, zbog političkog skandala i vojne ofanzive u koje je uključena, ali da su ipak odlučile da to ne učine. Pa ipak, pojedini izdavači takve odluke donosili su sami i određena imena koja su im se činila nepogodnim za svoju publiku, zamenila imenima drugih žena.

Tu prvenstveno mislim na naše, srpsko izdanje. Kada sam čitala knjigu bila sam oduševljena činjenicom da je žena iz Srbije dospela u ovako uzak krug buntovnica. U pitanju je Jelena J. Dimitrijević, književnica i svetska putnica (za čiji portret je zaslužna Selena Danilović). Ubrzo sam, međutim, saznala da njena priča ne postoji u originalnom izdanju, pa samim tim ni u prevodima, i da je zauzela mesto koje u originalnoj zbirci pripada Hilari Klinton. Pozdravljam ideju da se neka od žena sa naših prostora nađe na stranicama ovakve knjige (ima ih toliko koje to zaslužuju!), ali ne na ovaj način. Na stranu razlozi zašto je baš Hilari izbačena iz srpskog izdanja i da li su ti razlozi opravdani ili ne, ovakav tip cenzure ne čini mi se primerenim za knjigu čija je osnovna ideja borba protiv umanjivanja značaja i uloge žena u svetu. Svaka zemlja, sigurna sam, mogla bi naći prigovore na neku od priča, pa čak i svaki čitalac, koji bi opravdano mogao da smatra da je neka ličnost nezasluženo izostavljena. Ovakvo prepravljanje jeste cenzura, bez obzira na razloge zbog kojih se vrši.

Autorke „Priča za laku noć za male buntovnice“ itekako su svesne da na svetu ima mnogo više od samo 100 žena koje zaslužuju da se nađu u ovakvoj zbirci i upravo je to razlog zašto su „Priče za laku noć“ vrlo brzo dobile i svoj drugi tom (čiji prevod još uvek očekujemo). Ove knjige svakako zaslužuju da se nađu na noćnom stočiću svake devojčice (pa i dečaka, zašto da ne?), da ih podstaknu da sanjaju velike snove i podsete da su snovi ostvarivi.

Svim malim buntovnicama sveta:

Sanjajte ambicioznije

Ciljajte više

Borite se jače

A kada ste u nedoumici, zapamtite

U pravu ste.

Izdavač: Vulkan

Ocena: 5/5