Pogrebni običaji - Hana Kent

Hana Kent (1985) je australijska književnica. Suosnivač je australijskog književnog žurnala Kill Your Darlings. Godine 2011. osvojila je nagradu za najbolji neobjavljeni rukopis „Pogrebni običaji“, koji je nakon objavljivanja, 2013. godine, postigao ogroman uspeh i autorki doneo brojna priznanja i nagrade. Trenutno se po ovom romanu snima i film. Pored „Pogrebnih običaja“, Hana Kent je objavila još jedan roman – The Good People (2016).

Hana Kent je kao tinejdžerka putovala na Island, gde je prvi put čula priču o Agnes Magunsdoutir, ženi koja će godinama kasnije postati glavna junakinja njenog prvog romana. Agnes je bila poslednja osoba na Islandu nad kojom je izvršena smrtna kazna, na koju je osuđena zbog učešća u ubistvu 1828. godine. Sekira kojom je pogubljena danas se nalazi u jednom od islandskih muzeja, zajedno sa brojnom dokumentacijom o ovom slučaju koji je autorka koristila za građu svog romana. „Pogrebni običaji“ opisuju poslednje dane osuđenice na smrt, koje Agnes provodi na farmi porodice Jounson, gde uz redovne posete sveštenog lica čeka izvršenje smrtne kazne.

Vest da će osuđenica svoje poslednje dane provesti baš na njihovoj farmi, porodica Jounson dočekuje onako kako se to može i očekivati. Agnes je ubica, bezbožnica, poremećena osoba, možda i veštica sa kojom će porodica morati da deli svoj dom. Njena pojava na farmi izaziva strah i jezu (kao i znatiželju okoline), ali dani koji će porodica provesti sa Agnes probudiće i sasvim neočekivane emocije – empatiju i samilost – i ovi, najpre hladni i uznemireni ljudi, vezaće se za zločinku više nego što su to ikada mogli i da zamisle.

Praksa ovakvog vida „utamničenja“ uključivala je i redovne posete sveštenog lica čiji je zadatak bio da u duhovnom pogledu pripreme osuđene za kaznu koja im predstoji. Agnes je, na opšte čuđenje, zahtevala pastora Toutija, mladog i neiskusnog duhovnika, koji će u romanu služiti kao medijum kroz koji čitalac saznaje Agnesinu stranu priče.

„Rekli su da moram umreti. Rekli su da sam ukrala čoveku dah, pa sad oni moraju da ukradu moj. Zamišljam stoga da smo svi mi plamen sveće kolebljiva sjaja, treperav u tami i leleku vetra, i u pomrčini sobe čujem korake, strašne korake što se približavaju dolazeći da me ugase i oteraju moj život od mene u sivom pramenu dima. Iščeznuću u noćnom vazduhu. Sve će nas ugasiti, jedno po jedno, dok im na kraju ne ostane samo sopstvena svetlost da se u njoj vide. Gde ću ja tada biti?“

Iako spor, trom i mračan (opisi islandskih predela samo pospešuju tmurnu atmosferu), roman postiže izvesnu dinamiku smenom pripovedača. Ovo je prvenstveno Agnesina pripovest, pa njen glas autorka čitaocu upućuje direktno, kroz prvo lice, ali njenu sudbinu zajedno sa njom proživljavaju i drugi – porodica Jounson i pastor Touti – čije utiske o vremenu provedenom uz zločinku čitamo u trećem licu. Lični doživljaji pojedinaca presečeni su istorijskom dokumentacijom o slučaju kojom počinje svako poglavlje, koja služi da čitaoca podseti da je pred njim priča zasnovana na istinitom događaju.

Poglavlja u kojima priču pratimo kroz oči Margrjet Jounson i pastora Toutija, upoznaju čitaoca sa islandskim običajima, mišljenjem javnosti o slučaju zločinke i utiskom koji Agnes ostavlja na okolinu. Poglavlja u kojima Agnes dobija priliku da se oglasi direktno, haotična su i nesređena, pisana uz prizvuk lirskog, te prilično autentično prikazuju um nekoga ko zna da su mu dani odbrojani. Njene emocije se smenjuju bez ikakvog reda. Jednog dana je mirna, potpuno hladnokrvna, a već sledećeg preplašena i na ivici histerije; u pojedinim trenucima je puna prezira prema okolini, a onda najednom, krhka i ranjiva kao dete, svesna da je, iako konstantno u društvu, potpuno sama na svetu. Ovi segmenti, u kojima se Agnes gubi u sopstvenim mislima, neki su od najuspelijih delova u romanu:

„Oni koje ne odvlače silom u smrt ne razumeju kako srce narasta u nešto grubo i oštro, sve dok se ne pretvori u gnezdo od kamenja sa samo jednim šupljim jajetom u sebi. Jalova sam; iz mene više ništa neće narasti. Ja sam mrtva riba što se suši na hladnom vazduhu. Ja sam mrtva ptica na obali. Suva sam, nisam sigurna da ću krvariti kad me odvuku tamo da se sretnem sa sekirom. Ne, još sam topla, krv mi još urla u venama poput vetra, drmusa prazno gnezdo i pita kud su otišle sve ptice, kud su otišle?“

Agnes Magunsdoutir je pogubljena 1830. godine – to je informacija uz koju čitalac počinje čitanje „Pogrebnih običaja“, pa je samim tim kraj romana izvestan. Čak i vremenski tok radnje upućuje na to. Agnes je na farmu stigla u rano leto, kada počinje odbrojavanje dana do pogubljena koje je zakazano za prve dane zime. Njene poslednje dane na zemlji simbolično prati smena godišnjih doba, priroda koja vene i vazduh koji postaje sve hladniji. Ali i uprkos unapred poznatom načinu na koji će se priča završiti, čitalac je konstantno napet i nada se preokretu. Pretpostavka njene nevinosti konstatno je prisutna i upravo je to ono što kraj romana čini toliko snažnim. Poslednje stranice romana posebno su mučne – to je trenutak kada Agnes korača ka mestu izvršenja svoje kazne. Hana Kent uspeva da te poslednje trenutke dočara izuzetno sirovo i verno – uz sve traume uma koji konačno postaje svestan da je kraj pred njim, uz poslednji nagon za preživljavanjem, um koji se opire, telo koje popušta pred strahom. Sve do poslednjeg pogleda osuđenice u nebo i zvuka zamaha i pada sekire. Zvuka koji će poslednji put zaparati islandski vazduh.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna