Boja purpura – Alis Voker

Alis Voker (1944) je američka književnica i aktivistkinja. Piše romane, eseje i poeziju, a još od studentskih dana aktivno učestvuje u borbi za ljudska prava i prava životinja. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja: 1997. godine proglašena je za humanistu godine, 1983. godine je za roman „Boja purpura” dobila Pulicerovu nagradu i tako postala prva Afroamerikanka odlikovana ovim priznanjem.

Objavljivanje romana „Boja purpura” je, uprkos odličnim kritikama i nagradama koje su usledile, propraćeno kontroverzom. Na listi najčešće zabranjenih knjiga Američke bibliotečke asocijacije ovaj roman nalazi se na 17. mestu i to zbog eksplicitnih scena, nasilja i prikaza homoseksualnosti. Osim toga, roman je optužen za stereotipizaciju crnaca, a nakon istoimene filmske adaptacije romana (koja je nominovana za čak 11 Oskara) optužbe su postale još učestalije. Ipak, „Boja purpura” danas važi za jedan od modernih klasika američke književnosti.

„Boja purpura” je epistolarni roman u kom Sili, neobrazovana, usamljena mlada žena, piše pisma Bogu. U svojim pismima koji liče na formu dnevnika, Sili opisuje svoj život bez ljubavi i pravog prijateljstva, svoje dane ispunjene teškim radom, batinama i silovanjem. U ranoj mladosti silovao ju je očuh, sa kojim je izrodila dvoje dece kojih je morala da se odrekne; kasnije ju je isti taj očuh udao za čoveka koji niti je voleo nju, niti je ona volela njega (a kog Sili u romanu, uprkos tome konstantno naziva isključivo Gospodin). Silinu usamljenost prekinuće, možda neočekivano, Šug Ejveri, pevačica čijem se samostalnom duhu Sili divi, ali u koju je, ispostavlja se, zaljubljen i njen muž Albert. Šug će biti Silina prva ljubav, podrška i zaštitnica, žena koja će hraniti njeno samopuzdanje i učiti je o životu sve dok Sili ne odluči da svoj život može promeniti sama.

Radnja romana proteže se na četiri decenije i Sili će u jednom trenutku svoja pisma Bogu preusmeriti na svoju mlađu sestru Neti. Neti je sve što Sili nije: takođe zlostavljana u mladosti, ona odlučuje da pobegne i započne nov život kao misionarka u Africi; ona je lepa, obrazovana, samostalna i pozitivna. U njenim odgovorima na Silina pisma čitalac saznaje o životu među afričkim plemenima. O njihovoj kulturi, običajima, ali i represiji koju trpe od strane belih kolonizatora.

„Boja purpura” je roman u kom pred svetlost reflektora izlaze marginalizovani, to je roman o rasizmu i seksizmu, ali pre svega roman o slobodi. Zlostavljana čitavog života, Sili je naviknuta na život kakvim živi, ona je potpuno pasivna i događaje koji slede prihvata bez pomisli da na njih može da utiče. Njoj je autorka suprotstavila nekoliko junakinja: Sofija, Neti i Šug Ejveri prikazane su kao odlučne žene, sposobne da kažu ne, bez obzira na posledice. Svaka od njih će na svoj način uticati na Silin razvoj, na sposobnost da shvati da svako zaslužuje da bude voljen i da živi život kojim će biti zadovoljan. Šug Ejveri u tom smislu igra najvažniju ulogu u Silinom životu. Ona doslovno Sili daje lekcije o ljubavi i uživanju i konstantno je ohrabruje da se suprotstavi svom mužu. Onoga trenutka kada Sili konačno dobije prijateljicu kojoj može da se poveri, i kada na njene reči neko konačno odgovori, kreće njena promena, a njeno očajanje i pasivnost menjaju nada i vera u bolji život.

Pisan u formi pisama/dnevnika, roman „Boja purpura” je iziskivao poseban jezik koji bi autentično dočarao karakter glavne junakinje. Čak se i Silin način izražavanja postepeno menja, a njen vokabular obogaćuje. Ovakav stil pisanja problematičan je pri prevođenju i njegova autentičnost se vrlo olako gubi. To se, čini mi se, dogodilo i u našem prevodu pa se, umesto utiska uverljivosti stiče utisak nasilnog izopačenja određenih izraza koji nisu u duhu srpskog jezika, čak i na mestima gde je to, ako upredimo prevod sa originalom, bilo sasvim nepotrebno. Evo jednog primera koji, rekla bih, jasno dočarava ono što želim da kažem, a ujedno je i jedna od najpoznatijih rečenica u romanu: I think it pisses God off when you walk by the color purple in a field and don't notice it. (Mis’im da s’ Bog mlogo ljuti kad negde u polju naiđeš na purpurnu boju i ne primetiš je). Ovako nešto, nažalost, može značajno uticati na celokupan utisak o romanu, ali njegova poruka i suština ne izostaju.

„Boja purpura” je priča o slobodi i čovekovom pravu na slobodu, ma gde se rodio, ma kako živeo. Bog se ljuti ako prođemo pored boje purpura i ne primetimo je, ako život shvatamo zdravo za gotovo, ako je jedino što činimo da promenimo svoj život to što pišemo pisma Bogu bez nade da će na ta pisma ikada biti odgovoreno. Alis Voker je ovim romanom u svet pustila izuzetno važnu poruku punu nade, naročito za onu publiku kojoj je ta poruka primarno bila upućena. Svet je nepravedan, i uvek će biti takav, ali na nama je da se toj nepravdi suprotstavimo i učinimo sve što možemo da se izborimo za svoje mesto u njemu. Da shvatimo da svako postojanje, ma kakvo bilo, ima svoju svrhu i da smo sami odgovorni da tu svrhu pronađemo. „Ja sirota, ja crna, možda i ružna i ne znam da kuvam, reko jedan glas svemu što slušalo. Al’ ja ovde (I'm pore, I'm black, I may be ugly and can't cook, a voice say to everything listening. But I'm here).”

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna