Alijenista – Kejleb Kar

Kejleb Kar (1995) je američki pisac i scenarista. Diplomirao je istoriju na Univerzitetu u Njujorku. Osim što se bavi pisanjem, predaje vojnu istoriju na koledžu „Bard” i uređuje časopis MQH: Kvartalni magazin za vojnu istoriju. Napisao je šest romana i nekoliko stručnih knjiga. Njegov najpoznatiji roman je „Alijenista” (1994), prvi deo serijala o doktoru Laslu Krajzleru. Roman je 1995. godine dobio nagradu Anthony, a početkom 2018. godine je po njemu snimljena i istoimena serija.

Radnja „Alijeniste” smeštena je u Njujork na samom kraju 19. veka. Okrutno ubistvo dečaka u ženskoj odeći i našminkanog lica čije je telo pronađeno unakaženo i raskomadano, izazvaće paniku kod komesara njujorške policije, čiju funkciju u to vreme obavlja ni manje ni više nego Teodor Ruzvelt. Ruzvelt će, iako to nije bilo u skladu sa protokolima, biti primoran da u pomoć povoze svog starog prijatelja, Lasla Krajzlera, specijalistu za duševne bolesti.

Alijenista iz naslova romana odnosi se upravo na Krajzlerovu profesiju. Duševno obolele osobe su se, sve do 20. veka, smatrale „otuđenima” (alienated) od zdravog razuma, pa su i oni koji su se bavili njihovim proučavanjem i lečenjem bili poznati kao alijenisti.

Krajzler će, zajedno sa Ruzveltom, oko sebe okupiti tim pouzdanih ljudi koji će raditi na razrešenju ovog slučaja. Doktoru će se, pored Džona Mura, novinara koji je ujedno i pripovedač romana, pridružiti braća Mark i Lucije Ajzakson, kriminolozi jevrejskog porekla i Sara Hauard, prva žena zaposlena u njujorškoj policiji. Ovaj tim „autsajdera” radiće tajno zbog Ruzveltovog opravdanog nepoverenja u korumpirane policajce, a vrlo brzo će otkriti da je čovek za kojim tragaju zapravo serijski ubica, kao i da mu dečak pronađen na tornju nije niti prva žrtva, niti će biti poslednja.

Termin „serijski ubica” skovan je tek u 20. veku, ali koncept ponovljenih ubistava datira mnogo pre toga. Iako su nesumnjivo postojale mnogo ranije, serijske ubice počele su da privlače pažnju u 19. veku kao nikada do tada, izazivajući istovremeno strah i fascinaciju javnosti. Detaljni izveštaji o zločinima (neretko sa izmišljenim pojedinostima) punili su dnevne novine, a detektivska književnost crpela je iz njih inspiraciju za razvijanje novog pravca ovog žanra. Zbog primitivnih metoda tadašnje policije, ali i zbog pažljivo biranih žrtava za koje javnost nije preterano marila (često su to bile prostitutke, beskućnici i uopšte ljudi sa društvene margine), mnogi od njih nikada nisu uhvaćeni i njihov identitet ostaje misterija do dan danas. Jedan od najpoznatijih serijskih ubica u istoriji, Džek Trbosek, čiji identitet nikada nije utvrđen, datira upravo iz ovog perioda i njegovi zločini nesumnjivo su poslužili kao inspiracija Kejlebu Karu pri pisanju „Alijeniste”.

Početak 20. i kraj 19. veka predstavljaju prekretnicu u mnogim poljima nauke, pa tako i u kriminologiji. Karov „tim marginalaca” rešiće zločine upravo upotrebom novih metoda koje su u to vreme sa prezirom odbacivane kao nenaučne. Psihološki profil ubice, otisci prstiju i proučavanje rukopisa samo su neke od njih, ali otvorenost uma naših istraživača se na tome ne završava i Kar ne preza da čitaocima predstavi brojne neuspehe i zablude sa kojima su se susretali istraživači tog perioda. Tako će u jednom trenutku braća Ajzakson pokušati da iz oka žrtve izvuku „poslednju sliku koju je žrtva ugledala pre smrti”. Ovaj eksperiment će se, naravno, baš kao i brojni drugi, pokazati neuspelim.

Kar sa lakoćom prenosi atmosferu njujorških ulica s kraja 19. veka i horor koji vreba iz mračnih ćorsokaka. Mračnoj atmosferi posebno doprinose opisi tadašnjih zatvora, bolnica za duševno obolele i brojnih javnih kuća u kojima su zaposleni uglavnom bili deca. Pored napetog istorijskog trilera, „Alijenista” je upravo zbog ovakvih detalja i interesantna sociološka studija. Odabir žrtava, ali i istraživača, otvara prostor za diskusije o raznim temama, kao što su seksualnost, pitanje roda, polna ravnopravnost i položaj žena, rasizam, korupcija, klasne razlike i mnoge druge teme čija aktuelnost ne jenjava ni danas. Na čelu svih ovih tema stoji naslov koji ne samo da ukazuje na struku jednog od glavnih likova, već akcentuje otuđenost kao takvu.

„Alijenista” je dug roman sporog tempa, ali uprkos tome čita se u dahu. Prvo ćete želeti da saznate identitet ubice, a kada se on razotkrije (ranije nego što biste to mogli očekivati), delićete frustraciju glavnih junaka zbog njegove neuhvatljivosti (izazvane delom i zbog sabotaže nadležnih). Iako je roman pisan po dobro poznatom receptu istorijskih misterija, Karova sklonost ka detalju, dobra karakterizacija likova, odabir perioda i sposobnost osmišljavanja i prenošenja atmosfere tog perioda, tako da čitalac teško može da razluči stvarnost od fikcije, čine da serijski ubica iz „Alijeniste” istovremeno izaziva jezu i fascinaciju, baš kao i misteriozni zločini iz novinskih članaka viktorijanske ere.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna