24 sata u starom Rimu – Filip Metizak

Filip Metizak (1958) je britanski pisac i predavač na Institutu za kontinuirano obrazovanje Univerziteta u Kembridžu. Doktorirao je u oblasti rimske istorije na Oksfordu, a danas se bavi istraživanjem u oblasti antičke istorije. Autor je više od 20 knjiga od kojih su najpoznatije ,,U starom Rimu sa pet denarija dnevno” (2007) i ,,Grčki i rimski mitovi” (2010).

,,24 sata u starom Rimu” je istorijski osvrt na jedan sasvim običan dan na rimskim ulicama. Metizak je za svoju knjigu izabrao leto 137. godine, vreme Hadrijanove vladavine, kada je Rim bio na vrhuncu moći. Autor je želeo da prikaže manje poznatu stranu Rima. Kroz 24 poglavlja Metizak slika Rim kroz živote ljudi koji nikada nisu dospeli u istorijske udžbenike a zapravo su bili duša grada, oni koji su ga činili onakvim kakav je bio. Niko od njih preterano ne mari dokle dosežu granice carstva i kako napreduju osvajanja. Oni samo gledaju kako da preguraju dan, zarade za hleb, osvoje ljubav voljene osobe, itd – baš kao i bilo ko od nas.

Polazeći od šestog časa noći, po rimskom računanju vremena (odnosno od ponoći po današnjem), Metizak započinje priču o jednom danu rimske prestonice, predstavljući nam grad iz perspektive 24 različita lika. Svakim satom upoznajemo po jednog: bludnicu, roba, pekara, astrologa, pravnika i druge predstavnike najrasprostranjenijih zanimanja tog doba, ali glavni junak ove knjige je, kako i sam autor kaže, upravo grad Rim.

,,Ljudi čine grad: građevine i spomenici kojima će se diviti potonji naraštaji turista sekundarni su, važni samo kao fizički eho ljudi koji su ih sagradili i živeli među njima. Iz tog razloga u ovoj knjizi nema mnogo spomenika. Zgrade na koje nailazimo nisu niz sterilnih ruina, već jedan deo živog, višeslojnog i izazovnog okruženja.

Isto tako dvadeset četvoro ljudi koje danas upoznajemo nisu samo stanovnici Rima – oni, i stotine hiljada njima sličnih, jesu Rim. Ova knjiga nije pokušaj da se rekonstruišu sati u danu dvadeset četvoro rimskih pojedinaca – ona nastoji da rekonstruiše deo života samog grada odraženog u dvadeset četiri od hiljada i hiljada njegovih lica.”

Iako svaki od Metizakovih junaka ima ime, ponekad izmišljeno, ponekad pozajmljeno iz istorijskih zapisa, svi oni predstavljaju paradigmu jednog zanimanja i načina života. Tako Metizakova knjiga stoji na granici istorijske fikcije i nefikcije – likovi su možda izmaštani, ali prikaz njihovog života izuzetno je veran. Kako bi knjiga dobila na edukativnom karakteru, Metizak često umeće citate iz knjiga najpoznatijih rimskih pisaca i hroničara, kao što su Apulej, Katul, Seneka, Kvintilijan, Petronije i drugi, i na taj način približava čitaocima rimske običaje i svakodnevnu kulturu. U opisu prostorija po kojima se njegovi likovi kreću, oslanja se na arheološku građu i često svoje navode potkrepljuje fotografijama i nacrtima kako bi publici olakšao vizuelizaciju tadašnjeg izgleda grada.

Čitajući ovu knjigu nećete saznati mnogo o onome što ste o starom Rimu učili u školi, uostalom, Metizaku to nije bila ni namera. Zato nema mnogo govora o aktuelnim ratovima, važnim zvaničnim dokumentima, granicama carstva, itd. Umesto toga, dobijate uvid u privatnu istoriju Rima i svakodnevici njegovih građana koji se takvim stvarima nisu preterano opterećivali.

Prvi lik kog upoznajemo je noćni stražar Petronije Brevis. Noćna straža Rima (Vigelis) imala je dvojaku ulogu: noću su bili zaduženi za održavanje reda i mira na ulicama, ali glavno zanimanje bilo im je sprečavanje požara. Njihov zadatak je, naravno, gašenje požara, za šta su koristili vatrogasno vozilo koje je pomoću poluge izbacivalo vodu i tako gasilo vatru, ali i pokušaj da se potencijalni požar spreči. Straža je imala gotovo neograničena ovlašćenja. Ukoliko bi procenili da ste nemarni i da svojom nemarnošću možete izazvati požar, imali bi pravo da vam provale u kuću, naplate vam kaznu ili vas čak i fizički kazne. Kao razlog za ovako drastične mere, Metizak navodi čuveni veliki požar u Rimu tokom 64. godine. Vatrogascima je trebalo čak šest dana da ugase vatru, a do tada je više od četvrtine grada bilo potpuno uništeno. Ipak, požari se ne događaju svakog dana, pa straža mora da rešava razmirice trgovaca, prevoznika robe i ostalih svadljivih Rimljama, kakvih je, čini se, bilo mnogo. Na kraju poglavlja Brevis i njegova straža upravo kreću da reše zastoj na putu izazvan svađom prevoznika robe i time počinje naredni sat, i novo poglavlje čiji je glavni junak upravo jedan od tih prevoznika.

Čitava knjiga, zahvaljući ovako suptilnim prelazima s poglavlja na poglavlje, dobija oblik celine i samim tim se znatno razlikuje od standardnih istorijskih priručnika. Ovakvim preklapanjem Metizak postiže sliku Rima kao jednog tela koje čini sijaset manjih celina. Svaka od tih celina ima svoju zasebnu funkciju, ali ponekad se oslanjaju jedna na drugu i zajedničkim radom čine telo onim što jeste. Baš kao što stanovnici Rima čine sam Rim.

Na primer, pralja Taida koja rukovodi najvećom vešernicom u gradu, ne samo da je prikaz ovog zanimanja, već, interesantno, i osoba od koje zavisi veliki deo rimskog stanovništva. Rimljani nisu sami prali svoj veš, već su prljavu odeću odnosili u gradske vešernice. Ako šetate Rimom nema šanse da ćete promašiti ovakav objekat – neprijatan miris koji se širi iz vešernica toliko je jak da robovi koji ostavljaju veš trčećim korakom izlaze iz njih. Rimljani nisu voleli smrad, zbog toga su kožarske radionice proterali iz grada, ali pranje veša je svakodnevan posao, tako da ove male smrdljive prostorije postoje gotovo na svakom ćošku. Da li ste znali kako je tekao proces pranja veša u Rimu? Verovatno ne. Naime, Taidina vešernica (fullonica) je sasvim uobičajena i predstavlja paradigmu vešernica tog doba:

,,To je velika, prostrana zgrada, projektovana tako da uhvati svaki dašak vetra i prenese ga u unutrašnje prostorije. Kao i sve valjarke sukna, i Taida svim snagama nastoji da svojim radnicima dopremi svež vazduh iz prostog razloga što bi u suprotnom verovatno pomrli.”

Taj teški miris izaziva mešavina sumpora i mokraće. Mokraća je bila osnovno sredstvo pranja, naročito kada su u pitanju bele toge i košulje. Svemu tome treba dodati i miris raznih namirnica koje se dodaju pri pranju kako bi se zadržala boja tkanine. Rimljani su odeću bojili prirodnim putem pa bi se boja ispirala sa svakim pranjem. Jedan od zadataka pralja bio je da se to ne dogodi, pa bi se u ogromne bazene u kojima bi se odeća potapala dodavali sastojci koji bi održavali boju svežom. Tako je za svaku boju postojao drugi bazen. Za narandžastu boju, na primer, smeši za pranje dodavale su se i ljuske komorača i crnog luka. Kao što možete da zamislite, miris koji se širio iz takvog bazena nenaviknutim prolaznicima verovatno bi izazvao mučninu.

Pored ovakvih, manje poznatih, ali svakodnevnih opisa, Metizak se dotiče i pojedinih rimskih misterija i približava ih čitaocima. Takva su poglavlja koja opisuju rimsku vestalku koja odlazi po vodu, astrologa koji izrađuje natalnu kartu ili sveštenicu koja priprema žrtvu. Ma koliko ovakve radnje zammišljali kao svete i misteriozne, treba se setiti da su i njih obavljali obični smrtnici, ljudi od krvi i mesa. Tako vestalke radije biraju sveti čin odlaska po vodu sa izvora nego čuvanje večne vatre. Taj posao je dosadan, pa ako vestalka zaspi i dozvoli da se vatra ugasi, čeka je ozbiljna kazna. S druge strane, ako se voda iz ćupa prospe, problem se može rešiti jednostavnim vraćanjem do izvora. Rimljani su verovali u astrologiju i često su za svoje nedoumice tražili pomoć u zvezdama, ne samo obični stanovnici, već i carevi. Astrolozi su bili na glasu i lepo su živeli, ali šta kada neko uticajan ne želi da čuje ništa osim onoga što je sam zamislio u svojoj glavi? Pa, zavisi od toga koliko je uticajan, razume se, ali astrologu je od procenta tačnosti izrečenih sudbina mnogo važnija sopstvena glava, pa će ponekad prosto zaobići istinu i udovoljiti klijentu.

Posebno je zanimljivo poglavlje o sveštenici boginje Izide, koja u dvanaestom satu tog letnjeg dana sprema svečanu večeru. Saznaćete kako se poštuje Izida, gde su joj bili najpoznatiji hramovi i šta sve sveštenice ne smeju da jedu i zbog čega. Saznaćete, takođe, da čak ni one nisu gadljive na novac i da će poneka od njih prinošenje žrtve iskoristiti da dodatno zaradi:

,,Prvobitno bi sveštenica glavu životinje bacila u Tibar. Nakon što je više puta gledao kako ona to čini, međutim, azijski kasapin iz iste ulice dao je dobru ponudu za glave žrtvenih životinja. Nakon što se posavetovala s hramom, sveštenica je otkrila da je taj isplativiji oblik uklanjanja glave religiozno takođe ispravan, pa očekuje da se sutra ujutro malo cenka oko ostatka svoje žrtve.”

,,24 sata u starom Rimu” predstavljaju zaista uzbudljivu posetu ovom drevnom gradu i čini istoriju mnogo zanimljivom od one kakvu pamtimo iz školskih dana. Šetajući po uskim ulicama Rima zajedno sa njegovim stanovnicima naučićete odakle je Taida nabavljala urin, kako je izgledao jedan tipičan školski čas, kako su funkcionisali rimski satovi, kako se pravio rimski hleb (u knjizi vas čeka čak i recept za hleb pronađen u ruševinama Pompeje) i mnogo toga drugog. Možda vam ova knjiga neće pomoći da položite neki ispit (ili kontrolni) iz istorije, ali svakako će vam pomoći da se bliže i intimnije upoznate sa srcem jedne od najvećih civilizacija sveta.

Ocena: 4/5

Izdavač: Laguna