Bez daha – Dimitris Sotakis

Dimitris Sotakis (1973) je grčki pisac. Do sada je objavio osam romana i jednu zbirku kratkih priča, a brojne njegove pripovetke su objavljivane u antologijama savremene grčke proze. Dobitnik je nekoliko nagrada od kojih je najznačajnija nagrada grada Atine za književnost (za roman ,,Bez daha”). Pored pisanja, Sotakis se bavi prevođenjem sa kineskog jezika. Recenziju Sotakisovog romana ,,Priča o supermarketu” možete pročitati OVDE.

Radnja romana ,,Bez daha” počinje kada neimenovani junak, ujedno i narator, prihvati donekle sumnjiv, ali izuzetno isplativ posao. Nakon dvočasovnog čekanja u hladnim hodnicima firme, konačno će mu se neko obratiti i ponuditi interesantan predlog. Umesto raspitivanja o završenim školama i radnom iskustvu, junak će biti upitan o veličini svog stana. Naime, to i jeste ono što poslodavac traži: nekoga ko će biti voljan da firmi ,,pozajmi” svoj stan na određeno vreme, a zauzvrat će dobiti popriličnu količinu novca.

,,‘Čekajte... Šta će vam moj stan? Šta ja treba da radim?’ ‘Pa rekao sam vam, apsolutno ništa. Pozajmićete nam ga... da, upravo tako, pozajmićete nam stan i to je sve.’ ‘A ako vam ga pozajmim, gde ću ja biti?’ – pitao sam ga u nameri da se i ja uključim u njegovu igru. ‘Pa tamo, tamo, niko vas ne tera... uostalom u tome i jeste stvar.’ Nakašljao sam se. Skinuo sam i šal. ‘Izvinite... plaćaćete me da boravim u sopstvenom stanu... i na šta mislite kada kažete da treba da vam ga pozajmim? Hoćete li i vi da stanujete sa mnom?’ ‘Naravno da ne’, reče i nasmeja se glasno, kao da se obraća nekome ko je stvarno glup i ne shvata nešto što je očigledno. ‘Vidite, u pravu ste što ne shvatate’, korigovao je malo svoje ponašanje, uviđajući da sam počeo da negodujem zbog ovog neočekivanog toka razgovora. ‘Naša firma već dugi niz godina sprovodi razna istraživanja... kako da vam to približim... neko bi mogao da je jednostavno opiše kao firmu za skladištenje, ali nije baš tako. Ako se dogovorimo i vi dobijete posao, počećemo da prenosimo neke stvari u vaš prostor... uz naknadu, naravno.’”

Ako vam zaplet romana deluje kao nešto što je osmislio sam Kafka, na dobrom ste putu. Nakon što junak prihvati ponudu i svojoj devojci i najboljem drugu ispriča šta mu se dogodilo, svi će biti u neverici, ali će podržati njegov pokušaj da zaradi novac. Iz konteksta shvatamo da narator nije u zavidnoj finansijskoj situaciji i da mu iznos koji je ugledao na ugovoru može promeniti život iz korena. Kada mu na račun legne prva uplata, nakon što radnici firme u njegov stan donesu prvi deo nameštaja, on će oberučke prihvatiti ovaj velikodušan dar sudbine i već će u mislima krenuti da slika svoju svetlu budućnost: zajednički dom u kom će živeti sa svojom devojkom, bolja zdravstvena nega neophodna bolesnoj majci, život bez strepnje i pristup luksuzu o kom ranije nije mogao ni da sanja.

,,Dakle, postojao je i za mene jedan deo života, držao sam budućnost u svojim rukama, stići ću do kraja puta tog sna, zahtevaću sve ono što mi pripada. Bilo je već dosta toga što sam očekivao od života, osećao sam se snažno, spreman da i ja postanem član ljudske zajednice, jedan normalan čovek sa željama i ambicijama, daleko od vekovnog straha od neuspeha i mučeničkog osećaja marginalizovanosti.”

Isporuke iz dana u dan postaju učestalije, a sa njima i priliv novca. Posao iz snova polako postaje noćna mora, dok se junak s mukom probija kroz svoju dnevnu sobu, zatrpanu nameštajem. Ipak, razum pobeđuje: nakon samo nekoliko meseci će biti bogat i s osmehom će se sećati ove male neprijatnosti. Zahtevi nadređenih postaju sve neobičniji, sve dok mu jednog dana ne saopšte da mu je zabranjeno da izlazi iz stana do daljnjeg pošto će isporuke postati još češće i nepredvidljivije. Radnici će unositi sve kabastiji nameštaj, u po dana i noći , i neće se obazirati na njegove savete o rasporedu, kako bi se uštedelo na prostoru. Ugovor je potpisan i novac uredno stiže, zar ne? Niko od njega ne traži da se meša u nešto što nije njegov posao.

Sa svakim novim komadom koji mu radnici donose u stan, junak gubi malo od slobode za kojom toliko stremi, gubi delić svog dostojanstva i identiteta. U tome je srž apsurdne situacije u kojoj se nalazi. On pristaje da se žrtvuje kako bi ispunio svoj cilj o lagodnom životu, izdržava sumanutu sadašnjost zarad snova o boljoj budućnosti. Čak i odnos njegove devojke prema situaciji napreduje u nezamislivom smeru. Najpre je sumnjala i bila protiv, da bi, kako situacija postaje sve gora, bila sve ravnodušnija, kao da je i sama deo tog ,,istraživanja” koje je poslodavac pomenuo na početku. U trenutku kada je junakova egzistencija ograničena na puko obitavanje, bez mogućnosti da se kreće ili čak da se sam hrani, ona je potpuno smirena, kao da se ne događa ništa neobično, kao je to sve samo ružan san iz kog će se junak pre ili kasnije probuditi.

Činjenica da je cilj delanja misteriozne firme zapravo istraživanje, veoma je važna za čitanje romana. Kada junak bude primoran da ne izlazi iz pretrpanog stana, u stanu su, osim njega, zatvoreni i brojni službenici koji se svakodnevno provlače kroz gomile nameštaja, prate svaki njegov pokret i reakciju i sve to vredno zapisuju. Predmet istražvanja u romanu nije jasno definisan, naprotiv, samo je ovlaš pomenut, jednako misteriozno kao i sve ostalo što ta firma radi. U jednom od razgovora nadređenih sa junakom, pisac daje naznake onoga što se zapravo događa:

„‘Svrha ove naše firme je skoro sveta. Godinama činimo sve što je u našoj moći da održimo ovaj poredak...’ ‘Na šta mislite? Koji poredak?’, upitah s čuđenjem. ‘Održavamo vaše snove u životu.’ ‘Vaše snove...’ – ponovio sam. ‘Na čije se to snove odnosi?’ ‘Pa na vaše snove... na snove vas ljudi’, odgovorio mi je kao da razgovara sa nekim čija je inteligencija ograničena.”

Sotakisov bezimeni junak je hiperbolizovana slika savremenog čoveka. Pristanak na sumnjive uslove je očekivan i predstavlja globalni san o lakoj i brzoj zaradi, bogaćenju bez teškog rada. Njegova opsesija novčanom stabilnošću čini ga spremnim na sve, čak i na potpuno poniženje i gubljenje slobode. Apsurd kojim je obavijen svet Sotakisovih junaka rešenih da se po svaku cenu dokopaju lagodnijeg života postaje lajtmotiv njegovog stvaralaštva (u romanu ,,Priča o supermarketu” se uočava slična premisa – junak je toliko opsednut željom za ostvarivanjem da prosto ne vidi stvarnost u kojoj obitava) i ma koliko delovao neverovatan, nije zaista. Svedoci smo vremena u kom su ljudi spremni na sve i svašta kako bi se dočepali bogatstva i slave (život u zatvorenom, ograničenom prostoru pred večito budnim okom kakvo je osmislio Orvel, samo je jedan od primera). Kada junak romana na kraju doslovno ostaje zatrpan ispod gomile nameštaja, bez mogućnosti da samostalno obavlja osnovne fiziološke funkcije, napolju izbija pobuna zatvorenika koja postepeno iz nereda prerasta u pravi građanski rat. Na kraju romana apsurd dostiže svoj vrhunac, stavljajući u jukstapoziciju ljude koji se po svaku cenu bore za sopstvenu slobodu i čoveka koji se iste svojevoljno lišava, u potpunom bunilu, ceneći, u nedostatku bilo čega drugog, ,,najveće čudo koje može da doživi čovek na ovom svetu”, činjenicu da makar nije ostao bez daha.

Ocena: 4.5/5

Izdavač: Clio