Jagnje – Kristofer Mur

Kristofer Mur (1957) je američki pisac. Napisao je 16 romana i dve zbirke kratkih priča. Pre nego što je počeo da piše, bavio se svakojakim poslovima: popravljao je krovove, radio u marketima, konobarisao i bio DJ. Mur kaže da mu je šarenoliko životno iskustvo kasnije često služilo kao inspiracija za pisanje knjiga.

„Jagnje” (2002) je šesti autorov roman, verovatno i najpoznatiji. U pitanju je izmišljeno jevanđelje o „izgubljenim godinama” Hristovog života, ispripovedano od strane Isusovog druga iz detinjstva, apostola Levija, od milošte poznatom kao Šljaga: „Moje pravo ime, Levije, potiče od Mojsijevog brata, začetnika čitavog plemena svešteničkog; nadimak Šljaga potiče od naše žargonske reči za udarac po glavi, a majka je najmanje jednom dnevno govorila da je zaslužujem, od mog najranijeg doba”.

Na samom početku novog milenijuma anđeo Razijel dobija naređenje „odozgo” da probudi Levija i sa njim se vrati za Zemlju, među „nečiste”. Neobičan nalog stiže direktno od Isusa – vreme je za novo jevađelje. Za autora je izabran Šljaga, Isusov drugar iz detinjstva, što, odmah će se pobuniti anđeo, mora da je neka greška jer „postoji razlog što se Šljaga ne pominje u ostalim jevanđeljima”. Zašto baš on, zašto baš sada? Zato što je, kako će Razijelu saopštiti arhanđeo koji mu je doneo svitak sa uputstvima, „po vremenu nečistih neka vrsta godišnjice Sinovljevog rođenja, pa on smatra da je vreme da se ispriča čitava priča” a Šljaga je, ma koliko to delovalo neverovatno, idealna osoba za to jer je pratio Isusov put maltene otkako je prohodao.

Ubrzo su se spremili i smestili u hotel na Zemlji gde će Šljaga biti zatvoren sve dok ne završi pisanje knjige. Razijel je tu da nadgleda progres i vodi računa da ovaj ne napravi neku glupost, a u međuvremenu i da malo upozna blagodeti američke televizije. Čim se zadatak završi, pitaće Svevišnjeg za dozvolu da postane Spajdermen.

Šljagino jevanđelje počinje kao i svako drugo, samo mnogo, mnogo ranije, u trenutku kada Isus ima samo šest godina i nije sasvim svestan svoje moći i značaja uloge koja mu je poverena.

„Prvi put kad sam video tog čoveka koji će spasti svet, sedeo je blizu bunara u centru Nazareta, a iz usta mu je virio gušter.”

Isusovo detinjstvo je, sudeći po opisima koji slede, bilo nalik na detinjstvo bilo kog deteta u tadašnjem Nazaretu, s tom malom razlikom što je ovaj dečak bio Mesija. Kao takav, on je predodređen da čini dobro (i s vremena na vreme izvede neko čudo), neokaljane duše, nesposoban da laže i greši – što ga iz ugla savremenog čitaoca čini i pomalo komičnim likom. Stoga je Šljagi, suštoj suprotnosti navedenom, od malih nogu pripala uloga Isusovog zaštitnika. On je uvek tu da svog najboljeg druga štiti od okrutnog sveta i sopstvene naivnosti, da mu pomogne da shvati svoju ulogu, ali i da ga obavesti o svim mogućim gresima, posebno o bludu kom će se prepustiti, razume se, radi višeg cilja.

Šljagino jevanđelje, osim što pripoveda o danima Isusovog života koji čitaocima pre toga nisu bili poznati, detaljno objašnjava kontekst pripovedanih događaja. Način na koji to čini, istina, nije baš sasvim jevanđeljski i upravo se na tome zasniva komika Murovog romana. Iz sopstvenih priznanja autora jevanđelja čitalac će vrlo brzo razumeti reakciju anđela kad mu je saopšteno kome je poveren ovako važan zadatak. Šljaga je sve samo ne neko ko bi trebalo da širi Božju reč.

„S pripovedanjem dobro stojim. Štaviše, tvorac sam jedne univerzalne priče za koju znam da je preživela sve do dan danas jer sam je čuo na TVu. Počinje sa: ‘Dva Jevrejina ulaze u bar…’ A ta dva Jevrejina? Ja i Još. Ne šalim se. U svakom slučaju, molitva mi nije jača strana, ali pre nego što pomislite da sam bio malo nekulturan prema Bogu, treba još nešto da znate o mom narodu. Naša veza sa Bogom drugačija je od veze drugih ljudi s njihovim bogovima. Naravno da je bilo straha, žrtve i tako toga, ali u suštini, nismo mi došli k njemu, nego je on došao k nama. On je rekao nama da smo izabrani, on je rekao nama da će nam pomoći da se razmnožimo svud po svetu, on je rekao nama da će nam dati zemlju gde mleko i med teče. Nismo mi otišli k njemu. Nismo tražili. A pošto je on došao k nama, mišljenja smo da možemo da ga smatramo odgovornim za ono što radi i što nam se dešava. Jer zapisano je da ‘o pogodbi odlučuje onaj ko može da okrene leđa i ode’. A ako nešto naučiš čitajući Bibliju, naučiš to da je moj narod mnogo puta okrenuo leđa i otišao. Dok si trepnuo, a mi već u Vavilonu, obožavamo lažne bogove, pravimo lažne oltare ili spavamo s neprikladnim ženama. (Mada je ovo poslednje više problem muškaraca nego Jevreja.) I Bogu manje-više nije smetalo da nas baca u ropstvo ili da nas naprosto masakrira kad god to uradimo. Takav je naš odnos s Bogom. Mi smo rod rođeni.”

Ma koliko Šljagin pristup bio nekonvencionalan, on ima jednu prednost koju ostali apostoli nemaju: bio je tu dok je Isus odrastao, sve vreme uz njega i jedini zna sve ono što u ostalim jevanđeljima nije zapisano. On to i sam shvata i šokiran je nedostatkom informacija kada se prvi put susretne sa Biblijom, naročito nedostatkom informacija o sebi: „Nisam ovde da kritikujem, ali molim vas, pa on mene uopšte ne pominje! Ni jedan jedini put. Ja znam da se moji protesti kose s poniznošću koju je propovedao Jošua, ali molim vas, ja sam mu bio najbolji drug. A da ne pominjem to što ovaj Matej (ako se stvarno tako zvao) vrlo posvećeno opisuje Jošuin rodoslov sve do cara Davida, ali Jošua se rodi, tri mudraca se pojave u staji u Vitlejemu, i onda se o Jošui ne čuje ništa do njegove triesete godine. Tridesete!” (Šljaga, međutim, ne zna da je baš ovaj problem vekovima bio tema prepirki brojnih proučavalaca Biblije.)

Najveći deo romana opisuje Šljaginu i Jošuinu potragu za tri mudraca koji su se, nakon što su prisustvovali Isusovom rođenju, rastali i krenuli svako svojim putem. Dvojica prijatelja naći će svakog od njih i usput naučiti mnogo toga o raznim religijama. Ova učenja će se kasnije stopiti u religiju koju danas znamo kao hrišćanstvo. Isus i Šljaga će tako, tokom svojih putovanja, posetiti Kabul (gde će naučiti mnogo toga o otrovima i protivotrovima, ali istovremeno živeti i sa konkubinama), Kinu (gde će učiti meditaciju i filozofiju budizma, ali i sresti poslednjeg život Jetija) i Indiju (gde će se, razume se, upoznati sa hinduističkim učenjima). Ova putovanja nisu bila prosvetljenje samo za budućeg spasioca već i za Šljagu koji je, iako je konstantno zabušavao na časovima, došao do nekih spektakularnih otkrića. Na primer, da je Zemlja lopta (vrlo lepljiva, što je razlog zbog kog ne padamo s nje). Šljaga je, takođe, tvorac sarkazma i Jošina nesposobnost da prepozna ili iskoristi ovaj vid izražvanja prilično ga nervira. Jevanđelje, naravno, obuhvata i dobro poznate likove i epizode iz Isusovog života: tu su njegovi roditelji i Marija Magdalena (u romanu poznata kao Magi), ali i nekoliko Isusovih čuda poput dizanja Lazara iz mrtvih ili pretvaranja vode u vino (pretpostavljate, opisanih prilično drugačije od događaja iz kanonskih jevanđelja); i završava najpoznatijom scenom iz Isusovog života: njegovim krajem.

Roman „Jagnje” je napisan u jeku interesovanja javnosti za gnostička jevanđelja, kao što su ona po Judi ili Mariji Magdaleni i u tom smislu se može čitati kao kritika na crkvenu dogmu i cenzuru svetih tekstova. Iako je pisan kao komedija i izuzetno pitak za čitanje, roman nimalo nije naivan. Ispod svih tih komičnih i apsurdnih epizoda krije se ozbiljno preispitivanje kanona i prepirka sa hrišćanskim učenjem. Jasno je da ovakva knjiga nije za svačiji ukus i kritike javnosti (posebno vernika) bile su očekivane. Pa ipak, iako se romanu često pripisuje epitet bogohulnog, on to nije zaista. Mur je Isusa opisao kao istinskog spasioca, suštinski onakvog kakav je i prikazan u jevanđeljima, čiste duše i blage naravi, ali je pokušao da zamisli kako bi se u ovoj ulozi snašlo dete ili tinejdžer koji tek treba da otkriva svet oko sebe i svoju ulogu u njemu. Kako bi se božji sin, koji je ipak samo čovek, mogao nositi sa tim pritiskom. Kako je došao do svojih apostola, kako je širio svoja učenja i postao toliko popularan za tako kratko vreme. Praktično je iskoristio fikciju i komediju kako bi naglasio pitanja koja su vekovima postavljana.

Potreba za odbranom od ljudi koji bi mogli biti uvređeni njegovim romanom, očitava se u pogovoru autora gde je objasnio koliko je istorijske građe utkano u njegovu priču. Tu autor lukavo objašnjava kako, iako je godinama istraživao, nije odoleo da u roman ubaci i vekovima ukorenjenja mišljenja o pojedinim likovima i događajima za koje u istoriji nema osnova (najpoznatije je svakako ono da je Marija Magdalena bila bludnica, podatak kog u jevanđeljima prosto nema) i još jednom podvlači da mu namera nije da prekraja istoriju već jednostavno da pripoveda priče. Ova priča, kaže autor, nije napisana s namerom da se ruga ili prkosi nečijoj veri, a ako jedan humoristički roman i može da poljulja nečiju veru, zaključuje Mur, „onda mu je možda potrebno da se malo više moli.”

Ocena: 4/5

Izdavač: Dibidus