Mesečni favorit - februar

Zdravo sunce! Zdravo jutarnja temperaturo u plusu! Takozvani ,,prolećni umor” ovoga puta nećemo pozdraviti, iako mi poslednjih dana pravi društvo, jer to je mala cena za ovo rano proleće kojim smo počašćeni. Dajte mi vedro nebo i cveće kod uličnih prodavaca i videćete, i sama se odmah pretvaram u vedri nežni cvetić (bar dok ne krenu prolećne alergije). Ali evo, i februar je iza nas (mačke mogu konačno da predahnu) i pravo, kalendarsko proleće samo što nije.

U februaru brojim pet pročitanih knjiga, što očigledno postaje mesečna kvota (obaveze, ah, obaveze), s tim što sam ovog meseca namerno birala ,,lagano” štivo za koje mi ne treba previše koncentracije i truda. Ovaj sistem je urodio plodom jer statistika kaže da su, od pet pročitanih, čak četiri knjige dobile dobre ocene, što je svakako dobro. Evo koji naslovi su u pitanju:

1. Jagnje, Kristofer Mur – Knjiga koju sam kupila još na sajmu i za koju sam zbog tematike imala visoka očekivanja. U pitanju je, kako i podnaslov kaže, jevanđelje po Isusovom drugu iz detinjstva koje, za razliku od tradicionalnih jevanđelja, obuhvata godine Isusovog detinjstva. Pisanje o ozbiljnim temama na krajnje neozbiljan način može biti hit or miss, a u ovom slučaju, skala je pala negde između. Humora ima u izobilju, mada zbog tempa i dužine romana na momente zamara. Ipak, odlučila sam da budem darežljiva u ocenjivanju jer se iza komedije zapravo krije ozbiljno preispitivanje religijskih dogmi, a to je nešto u čemu izuzetno uživam. Da je moglo bolje – moglo je, ali proleće je i rešila sam da ne cepidlačim preterano. Više o romanu u narednoj recenziji na blogu.

2. Staklena kupola, Žoze Saramago - ,,Staklena kupola” je jedan od prvih Saramagovih romana, pre nego što je Saramago ,,postao” Saramago, odnosno pre nego što je razvio svoj specifičan stil pisanja po kom ga danas svi znamo (da, da, govorim o dijalozima pisanim onako kako ih sav normalan svet piše!). Rukopis je nestao ubrzo nakon što ga je Saramago poslao na čitanje, ali se nedavno misteriozno pojavio i roman je ugledao svetlost dana nakon smrti autora. Za nekoga ko je ljubitelj Saramaga, ovo je više nego interesantno čitalačko iskustvo.

3. Bez daha, Dimitris Sotakis – Sotakis je u februaru posetio Srbiju gde je promovisao svoj roman ,,Priča o supermarketu” (pisala sam o ovom romanu, recenziju možete pročitati OVDE) pa sam iskoristila tu priliku da pročitam i njegov roman ,,Bez daha”, u slučaju da bude priče i o piščevim ranijim delima. I opet sam se oduševila. Ista kreativnost, isti stav prema konzumerizmu i flertovanje sa apsurdom, začinjeno kafkijanskom atmosferom… milina! Neću više ništa reći, detalje sebično čuvam za recenziju.

4. Ne! Neću Da Se Učlanim U Klub Ljubitelja Knjiga, Virdžinija Ajronsajd – Znate da sam slaba na junake u poznom dobu, pa onda ne čudi da sam zgrabila ovaj roman na razmeni knjiga čim sam videla godište junakinje, poređenje sa Bridžet Džouns i mačku na koricama. Ovo je roman o ženi koja puni 60 godina i čvrsto je rešena da odbaci opšte verovanje da su šezdesete nove tridesete i da se zapravo ponaša u skladu sa svojim godinama, što kako kaže, posle toliko vremena provedenog na planeti vala i zaslužuje. Autorka je pokušala da ženama širom sveta stavi do znanja da zaista nema potrebe da budu večno mlade i agilne i ja tu ideju pozdravljam, ali moram priznati da je sama izvedba bila prosto ,,meh” i da će knjiga vrlo uskoro da se vrati na istu razmenu na kojoj sam je i pokupila.

5. 24 sata u starom Rimu, Filip Metizak – ovu knjigu merkam još otkako je bila u pripremi i da nisam rešila da februar bude mesec laganih knjiga, ko zna kada bi stigla na red. Što bi bila prava šteta jer je Metizak uspeo da istoriju učini mnogo zanimljivijom od naših profesora u školama i da nam približi drevni Rim tako da imamo utisak da zaista hodamo kroz njegove ulice. Glavni junaci ove knjige nisu poznati vladari i vojskovođe, a akcenat nije na važnim datumima (naprotiv, čitava priča smeštena je u jedan dan), već naprotiv: Metizak piše o advokatima, krčmaricama, robovima i bludnicama, odnosno ljudima koji su živeli u Rimu i činili Rim onim što je bio. Metizak je pokušao da svoju knjigu oblikuje u roman, tako što je istorijske podatke začinio fiktivnim likovima, i povezao poglavlja taman toliko da čine celinu. Izvedba nije maestralna, ali u ovom slučaju to je nije toliko važno. Knjiga je zanimljiva, informativna i edukativna, a ako vas priča povuče, možete je slistiti za dan.

Stigosmo i do kraja moje februarske liste. Titulu favorita ovog puta poneo je Dimitris Sotakis! Još jednom vas upućujem na recenziju ,,Priče o supermarketu” a uskoro ću vas detaljnije upoznati i sa drugim romanom ovog pisca prevednim kod nas (nažalost, kako sam čula na promociji, to će biti jedina dva romana koja ćemo u skorije vreme imati priliku da čitamo).

Da li vam neki od ovih naslova deluje zanimljivo? Da li ste čitali neku od ovih knjiga? Kad smo već kod toga, šta ste čitali tokom februara?

Do sledećeg posta,

Vaša Stš <3