Egzodus roda – Valid Nabhan

Valid Nabhan (1966) malteški je pisac rođen u Jordanu. Objavio je dve zbirke kratkih priča i roman „Egzodus roda” za koji je osvojio uglednu Maltešku nacionalnu nagradu za literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (EUPL) 2017. godine. Prvu zbirku pesama objavio je 2014. godine, a njegova poezija i članci objavljivani su u brojnim časopisima. Nabhan prevodi savremenu maltešku književnost na arapski jezik i trenutno je jedini prevodilac sa malteškog na arapski na svetu.

Iako je rodom iz muslimanske porodice, a njegove knjige uvek o islamu i arapskoj kulturi iz koje je potekao, Nabhanov odnos prema religiji prilično je kontroverzan. Piščev čvrst stav protiv religijskog fundametalizma, koji se često uočava u islamskim zajednicama, zainteresovao je maltešku javnost, ali i razbesneo neistomišljenike. Nakon otvorenog sukoba sa predstavnikom muslimanske zajednice na Malti, Nabhanov automobil je bio demoliran. Da pretnje nisu uticale na to da pisac otvoreno iznosi svoje mišljenje o ovoj temi pokazuje i to što je nekoliko puta priznao da se nakon 25 godina provedenih na Malti oseća kao hrišćanin, uprkos tome što je odgajan kao musliman, i što, kako kaže, uopšte nije religiozan.

Roman „Egzodus roda” prožet je identičnim unutrašnjim konfliktom i kolizijom hrišćanskog i muslimanskog identiteta i kao takav se nedvosmisleno može čitati kao autobiografski. Baš kao i junak ovog romana, Nabil, i Valid Nabhan se konačno skrasio na Malti nakon što je njegova porodica iz Palestine izbegla u Jordan. I baš kao i autor, i Nabil je rastrzan između dve kulture i dva načina života, večito u potrazi za sopstvenim identitetom i pokušaju da sa sebe strese etiketu izbeglice. I junak i autor su rođeni u stranoj zemlji – u Jordanu u kom je palestinski čovek uvek bio diskrimisan i tretiran kao građanin drugog reda – i pokušali da počnu život iznova na Malti, u potpuno novom i stranom okruženju. (Čitaocima sa našeg podneblja bi mogla biti zanimljiva činjenica da je Valid Nabhan dve godine proveo u Jugoslaviji kao student i da i dan danas govori naš jezik.)

Čini se kao da je Malta bila idealan izbor za novi dom. Pozicionirana na raskršću Evrope, Azije i Afrike, Malta je mesto na kom su se vekovima (ako ne i milenijumima – na Malti postoje tragovi civilizacija koji datiraju još iz perioda pre nove ere) susretali i mešali različiti kulturni uticaji, među kojima dominira arapski, prisutan ne samo u arhitekturi i kuhinjskim specijalitetima, već i u jeziku. Iako je deo evropskog kontinenta i jedna od najpoznatijih britanskih kolonija, uticaj istoka na ovu državu vidljiv je i danas. Upravo je njen ,,nedefinisani identitet” ono sa čim se glavni junak romana poistovećuje:

„Znam da je danas Malta evropska mlada dama, živahna i vitka. I znam da često farba kosu u plavo i fenira je kako bi održala korak sa susedima. Ali za mene će uvek ostati mediteranska sirena maslinaste puti. I ličiće na Palestinu. U njoj rastu isti bosiljak i ista majčina dušica. Ista mirođija i majoran i na isti način tvrdoglavo odbija da sluša razum. A njene pomorandže, mada nisu najveće, najlepše i najfinije, najslađe su na svetu. Sve to znam i znam da se ovo poređenje ne dopada nekim njenim stanovnicima, onima koji žele da Malta po svaku cenu bude plavuša uprkos tome što joj kovrdžava kosa pristaje, a znam i da ju je traganje za novim identitetom navelo ne samo da farba kosu i nanosi jaku šminku na lice nego i da prekine određene veze i distancira se što više može od kontinenta koji joj je odan.”

Slike iz ličnog života autoru su poslužile kao potpora za univerzalnu ,,palestinsku melodramu”. Nabilova porodica jeste inspirisana porodicom Valida Nabhana, ali to može biti bilo koja palestinska porodica u dijaspori. Sećanja koja je utkao u svoj roman pisac ne prisvaja, već ih naziva kolektivnim sećanjem, a autobiografski ton samo oruđem za pisanje priče o nedaćama u arapskom svetu. Roman „Egzodus roda” je ispripovedan u prvom licu, ali se čita kao glas miliona ljudi koji dele sličnu sudbinu.

Deo Nabhanovog narativa o arapskom svetu bavi se političkim temama, tačnije problemom autoritarne vlasti koja se sprovodi metodom zastrašivanja i sile. Kao i u većini ovakvih zemalja, obavijenih cenzurom i fundamentalističkim načelima, sistem školstva je zloupotrebljen i njegova primarna svrha nije obrazovanje i širenje vidika, već naprotiv, njihovo sužavanje: škole postaju instrument širenja indoktrinacije. U Nabhanovom svetu, međutim, postoji instinktivna pobuna. otelovljena u liku naratorovog prijatelja Muse, dečaka kog je okolina smatrala „đavolskim okotom jer su mu majka i otac đavoli i mrze Palestince”, a u čijem je društvu i sam Nabil, inače mirno i poslušno dete, postajao neposlušan i sklon revoluciji.

Detinjstvo obeleženo strogim pravilima, sa uvek prisutnim zvukom ratnih doboša u pozadini izazvalo je u naratoru pomešana osećanja prema Palestini. Od neobjašnjive, slepe odanosti koju su prema njoj osećali njegovi preci, do mržnje koja se u njemu budila svaki put kada kućni prag pređe mrtvački sanduk sa palim telom člana porodice. Iako nikada nije kročio na tlo Svete zemlje, Palestina je u junaku ostavila neizbrisiv trag. Ovakav život biće glavni okidač junakove krize identiteta koja je jedna od osnovnih tema romana, prikazana i narativnim postupkom kroz dva pripovedna glasa, od kojih je jedan ispovedni, u prvom licu, dok se drugi obraća naratoru: „Danas si deformisan i pun rupa i rana. Možda će te lekari i profesori pregledati i proglasiti zdravim i čitavim, ali ti vrlo dobro znaš da patiš od hiljadu bolesti, a ona najopasnija zove se Palestina.”

Zajedno sa Nabilovom porodicom u izbegličke kampove Jordana uselila se i Palestina i njen duh je nastavio da lebdi nad njihovim životima. Nabilov odlazak u drugu zemlju mogao bi se posmatrati kao pokušaj bega od Palestine, ironično, baš na Maltu koja ga toliko podseća na nju i suštinski oslikava čoveka koji pokušava da se utopi u okolinu kojoj ne pripada. I baš kao što je Malta danas punopravni član Evropske unije i ,,pravi se da je plavuša” dok njeno srce ostaje ,,orijentalno”, tako ni Nabil ne može da ostavi prošlost iza sebe, a samim tim ni da izgradi svoju budućnost.

Roman ,,Egzodus roda” odlikuje kitnjast, lirski stil koji stoji u suprotnosti sa oštrim pogledom na teme kojima se bavi. Baš kao što promišlja sopstveni identitet, pisac se u romanu osvrće i na svoje pisanje i kroz jednog od junaka u romanu, Nabilovog prijatelja, skreće pažnju čitaocu na njegove moguće mane (među kojima je najupadljivija sklonost ka ponavljanju): „‘Koristiš kitnjast jezik, ali u njemu nema suštine’, rekao je kad je video da i dalje pokušavam da shvatim vezu između svog pisanja i šarenog divljeg pirinča. ‘Elokvencija nije zamena za priču, Nabile’, rekao je... ‘Od cele priče sačuvao bih samo pola stranice’, dodao je suvo”.

Pa iako stilski nije baš savršeno izbrušen, roman ,,Egzodus roda” univerzalna je priča o životima migranata, promišljanje o besmislu rata i nametnutih načela, o pojmu domovine i njenom istinskom značenju. Naslov romana nije odabran slučajno. Za sudbinu migranata pisac namerno bira biblijski motiv, kako bi predočio svu patnju svog naroda i brojnost ljudi koji su pogođeni ovakvim načinom života. U istočnim kulturama rode su simbol besmrtnosti, u zapadnim simbol rađanja. U Nabhanovom slučaju, u pitanju je neobična slika: jutro u Amanu kada je na nebu ugledao ogromno jato roda koje se sele na sever. To je bio neobjašnjiv prizor koji se viđa samo jednom u životu (jer Jordan nije putanja koju ove ptice obično biraju, rode se sele preko Sirije i Turske) i koji mu se zauvek urezao u sećanje, stvorivši na taj način ličnu, neraskidivu simboliku za pisca.

Ocena: 3/5

Izdavač: Odiseja