Valid Nabhan
(1966) malteški je pisac rođen u Jordanu. Objavio je dve zbirke kratkih priča i
roman „Egzodus roda” za koji je osvojio uglednu Maltešku nacionalnu nagradu za
literaturu 2014. godine i Nagradu Evropske unije za književnost (EUPL) 2017.
godine. Prvu zbirku pesama objavio je 2014. godine, a njegova poezija i članci
objavljivani su u brojnim časopisima. Nabhan prevodi savremenu maltešku književnost na arapski jezik i trenutno je jedini prevodilac sa malteškog na arapski na svetu.
Iako je
rodom iz muslimanske porodice, a njegove knjige uvek o islamu i arapskoj
kulturi iz koje je potekao, Nabhanov odnos prema religiji prilično je
kontroverzan. Piščev čvrst stav protiv religijskog fundametalizma, koji se
često uočava u islamskim zajednicama, zainteresovao je maltešku javnost, ali i
razbesneo neistomišljenike. Nakon otvorenog sukoba sa predstavnikom muslimanske
zajednice na Malti, Nabhanov automobil je bio demoliran. Da pretnje nisu
uticale na to da pisac otvoreno iznosi svoje mišljenje o ovoj temi pokazuje i
to što je nekoliko puta priznao da se nakon 25 godina provedenih na Malti oseća
kao hrišćanin, uprkos tome što je odgajan kao musliman, i što, kako kaže,
uopšte nije religiozan.
Roman
„Egzodus roda” prožet je identičnim unutrašnjim konfliktom i kolizijom
hrišćanskog i muslimanskog identiteta i kao takav se nedvosmisleno može čitati
kao autobiografski. Baš kao i junak ovog romana, Nabil, i Valid Nabhan se
konačno skrasio na Malti nakon što je njegova porodica iz Palestine izbegla u
Jordan. I baš kao i autor, i Nabil je rastrzan između dve kulture i dva načina
života, večito u potrazi za sopstvenim identitetom i pokušaju da sa sebe strese
etiketu izbeglice. I junak i autor su rođeni u stranoj zemlji – u Jordanu u kom
je palestinski čovek uvek bio diskrimisan i tretiran kao građanin drugog reda –
i pokušali da počnu život iznova na Malti, u potpuno novom i stranom okruženju.
(Čitaocima sa našeg podneblja bi mogla biti zanimljiva činjenica da je Valid
Nabhan dve godine proveo u Jugoslaviji kao student i da i dan danas govori naš
jezik.)
Čini se kao
da je Malta bila idealan izbor za novi dom. Pozicionirana na raskršću Evrope,
Azije i Afrike, Malta je mesto na kom su se vekovima (ako ne i milenijumima –
na Malti postoje tragovi civilizacija koji datiraju još iz perioda pre nove
ere) susretali i mešali različiti kulturni uticaji, među kojima dominira
arapski, prisutan ne samo u arhitekturi i kuhinjskim specijalitetima, već i u
jeziku. Iako je deo evropskog kontinenta i jedna od najpoznatijih britanskih
kolonija, uticaj istoka na ovu državu vidljiv je i danas. Upravo je njen
,,nedefinisani identitet” ono sa čim se glavni junak romana poistovećuje:
„Znam da je danas Malta evropska mlada dama, živahna i
vitka. I znam da često farba kosu u plavo i fenira je kako bi održala korak sa
susedima. Ali za mene će uvek ostati mediteranska sirena maslinaste puti. I
ličiće na Palestinu. U njoj rastu isti bosiljak i ista majčina dušica. Ista
mirođija i majoran i na isti način tvrdoglavo odbija da sluša razum. A njene
pomorandže, mada nisu najveće, najlepše i najfinije, najslađe su na svetu. Sve
to znam i znam da se ovo poređenje ne dopada nekim njenim stanovnicima, onima
koji žele da Malta po svaku cenu bude plavuša uprkos tome što joj kovrdžava
kosa pristaje, a znam i da ju je traganje za novim identitetom navelo ne samo
da farba kosu i nanosi jaku šminku na lice nego i da prekine određene veze i
distancira se što više može od kontinenta koji joj je odan.”
Slike iz ličnog života autoru su poslužile kao potpora za
univerzalnu ,,palestinsku melodramu”. Nabilova porodica jeste inspirisana
porodicom Valida Nabhana, ali to može biti bilo koja palestinska porodica u
dijaspori. Sećanja koja je utkao u svoj roman pisac ne prisvaja, već ih naziva
kolektivnim sećanjem, a autobiografski ton samo oruđem za pisanje priče o
nedaćama u arapskom svetu. Roman „Egzodus roda” je ispripovedan
u prvom licu, ali se čita kao glas miliona ljudi koji dele sličnu sudbinu.
Deo Nabhanovog narativa o arapskom svetu bavi se političkim
temama, tačnije problemom autoritarne vlasti koja se sprovodi metodom
zastrašivanja i sile. Kao i u većini ovakvih zemalja, obavijenih cenzurom i
fundamentalističkim načelima, sistem školstva je zloupotrebljen i njegova
primarna svrha nije obrazovanje i širenje vidika, već naprotiv, njihovo sužavanje:
škole postaju instrument širenja indoktrinacije. U Nabhanovom svetu, međutim,
postoji instinktivna pobuna. otelovljena u liku naratorovog prijatelja Muse,
dečaka kog je okolina smatrala „đavolskim okotom jer su mu majka i otac đavoli
i mrze Palestince”, a u čijem je društvu i sam Nabil, inače mirno i poslušno
dete, postajao neposlušan i sklon revoluciji.
Detinjstvo obeleženo strogim pravilima, sa uvek prisutnim zvukom
ratnih doboša u pozadini izazvalo je u naratoru pomešana osećanja prema
Palestini. Od neobjašnjive, slepe odanosti koju su prema njoj osećali njegovi
preci, do mržnje koja se u njemu budila svaki put kada kućni prag pređe
mrtvački sanduk sa palim telom člana porodice. Iako nikada nije kročio na tlo
Svete zemlje, Palestina je u junaku ostavila neizbrisiv trag. Ovakav život biće
glavni okidač junakove krize identiteta koja je jedna od osnovnih tema romana,
prikazana i narativnim postupkom kroz dva pripovedna glasa, od kojih je jedan
ispovedni, u prvom licu, dok se drugi obraća naratoru: „Danas
si deformisan i pun rupa i rana. Možda će te lekari i profesori pregledati i
proglasiti zdravim i čitavim, ali ti vrlo dobro znaš da patiš od hiljadu
bolesti, a ona najopasnija zove se Palestina.”
Zajedno sa Nabilovom porodicom u izbegličke kampove Jordana
uselila se i Palestina i njen duh je nastavio da lebdi nad njihovim životima.
Nabilov odlazak u drugu zemlju mogao bi se posmatrati kao pokušaj bega od
Palestine, ironično, baš na Maltu koja ga toliko podseća na nju i suštinski
oslikava čoveka koji pokušava da se utopi u okolinu kojoj ne pripada. I baš kao
što je Malta danas punopravni član Evropske unije i ,,pravi se da je plavuša” dok njeno srce ostaje ,,orijentalno”, tako ni Nabil ne može da ostavi prošlost iza
sebe, a samim tim ni da izgradi svoju budućnost.
Roman ,,Egzodus roda” odlikuje kitnjast, lirski stil koji
stoji u suprotnosti sa oštrim pogledom na teme kojima se bavi. Baš kao što
promišlja sopstveni identitet, pisac se u romanu osvrće i na svoje pisanje i
kroz jednog od junaka u romanu, Nabilovog prijatelja, skreće pažnju čitaocu na
njegove moguće mane (među kojima je najupadljivija sklonost ka ponavljanju):
„‘Koristiš kitnjast jezik, ali u njemu nema suštine’, rekao je kad je video da
i dalje pokušavam da shvatim vezu između svog pisanja i šarenog divljeg
pirinča. ‘Elokvencija nije zamena za priču, Nabile’, rekao je... ‘Od cele priče
sačuvao bih samo pola stranice’, dodao je suvo”.
Pa iako stilski nije baš savršeno izbrušen, roman ,,Egzodus roda” univerzalna
je priča o životima migranata, promišljanje o besmislu rata i nametnutih
načela, o pojmu domovine i njenom istinskom značenju. Naslov romana nije
odabran slučajno. Za sudbinu migranata pisac namerno bira biblijski motiv, kako
bi predočio svu patnju svog naroda i brojnost ljudi koji su pogođeni ovakvim
načinom života. U istočnim kulturama rode su simbol besmrtnosti, u zapadnim
simbol rađanja. U Nabhanovom slučaju, u pitanju je neobična slika: jutro u
Amanu kada je na nebu ugledao ogromno jato roda koje se sele na sever. To je
bio neobjašnjiv prizor koji se viđa samo jednom u životu (jer Jordan nije
putanja koju ove ptice obično biraju, rode se sele preko Sirije i Turske) i
koji mu se zauvek urezao u sećanje, stvorivši na taj način ličnu, neraskidivu
simboliku za pisca.
Ocena: 3/5
Izdavač: Odiseja
Stvarno jeste zanimljiva ličnost. Na festivalu sam provela dva dana sa njim i baš je mnogo toga zanimljivog moglo da se čuje. :)
ReplyDeleteThanks for sharing, this is a fantastic blog post.
ReplyDelete