Furam feminizam – priručnik za devojčice, a što da ne, i za dečake

,,Furam feminizam” je priručnik koji se, zahvaljujući združenim snagama Lamije Begagić i Marine Veličković, pojavio 2016. godine u Sarajevu. Godinu dana nakon toga, adaptaciju teksta za srpsko tržište uradila je Ana Pejović, pa sada i srpske tinejdžerke (a, što da ne, i tinejdžeri) mogu da furaju feminizam.

Priručnik se sastoji iz tri dela: Predgovora srpskom izdanju, u kojem autorke objašnjavaju kako su došle na ideju da napišu ovu knjigu, koja je njena svrha i zbog čega je bilo neophodno prilagoditi sleng ciljnoj grupi; centralnom delu u formi bloga glavne junakinje knjige – Likice; i pojmovnika koji je izveden iz savremene feminističke teorije, ali skraćen i prilagođen tako da posluži kao uvod u ključne pojmove o kojima se raspravlja u knjizi.

Likica je učenica sedmog razreda, svoj blog piše anonimno (nadimak je izvedenica od imenice ,,lik” za koji, kao što znate, ne postoji ženski rod, iako ženskih književnih likova ima koliko vam duša poželi), a razlog za pokretanje bloga je ujedno i prva ,,škakljiva” tema kojom se ova knjiga bavi – prva menstruacija. Sa tom promenom u ženskom telu dolaze i brojne druge, podjednako neprijatne, koje su, iz nekog razloga, i dalje neka vrsta tabua. Likica ima tu privilegiju da živi u funkcionalnoj porodici, da ima majku koja sa njom želi da razgovara o takvim stvarima i sestru koja joj se uvek nađe kada zatreba. Sestru koja je, uzgred budi rečeno, feministkinja, pa Likica ima od koga da čuje i nauči neke stvari – što, da se razumemo, u Srbiji u 21. veku zaista jeste privilegija. Otud ovoj mladoj devojci inspiracija i motivacija da glasno (ali ipak anonimno) postavi pitanja koja se u tom trenutku verovatno vrzmaju po glavama svih njenih vršnjakinja, pa i onima mnogo starijim od nje.

Kroz svakodnevna iskustva Likica zapaža određene društvene fenomene koji, iako su odavno ustaljeni, zaista nemaju smisla, naročito kada su predstavljeni na tako banalan način, jezikom trinaestogodišnjakinje. Prva ovakva zapažanja slede kada Likica sa svojom majkom provede čitav dan u potrazi za prvim brushalterom, ,,omiljenim” odevnim komadom svake žene: ,,scena – ja hodam s mamom i isprobavam skalamerije koje su mi neudobne i koje neću da nosim da neki tamo tip ne bi imao neku tamo reakciju na činjenicu da se meni ispod majice vidi obris bradavice, je l’ vi kapirate koliko je to suludo? mene ceo život treba da bode žica u rebra, jer ne zahtevamo od tipova da jednostavno nauče da to što ih privlače ženske bradavice ne znači da treba skloniti bradavice, već da oni treba da nauče kako da žene tretiraju kao nešto više od vlasnica bradavica.” Ovo je veoma tačna i dobra konstatacija i može se primeniti na još neke stvari (na primer na ,,provokativno odevanje”). Zdravstvene razloge za nošenje brushaltera ćemo ovog puta ostaviti po strani i usredsredićemo se na činjenicu da je i dalje ,,sramota” ako žena na ulicu izađe bez istog i da se mnogo nas, zbog nekih društvenih normi, bez brushaltera oseća neprijatno.

U tekstu ima mnogo ovakvih zapažanja o temama koje su večiti predmet rasprave, kao što je na primer feministička lingvistika na čiji pomen mnogi kolutaju očima, braneći se argumentima poput ,,silovanja jezika”. Likica, zapravo, vrlo plastično dočarava logiku primene rodno korektnog jezika: ,,setila sam se još kako su jedne sezone u sestrin klub došli neki profi fotografi da naprave fotke za pano i ispod grupne slike, na kojoj je bilo šest devojčica i četiri dečaka, napisali članovi stonoteniskog kluba topspin, a pored njenog imena i prezimena stavili kadet, a ne kadetkinja. nju je to naljutilo, pa je trener to ispravio. ja na početku nisam u tome videla ništa čudno, al’ sam onda razmislila da bi sigurno svima bilo urnebesno smešno da su uz ime nekog dečaka stavili da je kadetkinja ili juniorka. stvarno, zašto žena može da bude doktor, a muškarac ne može doktorka?” Ako ste na strani rodno korektnog jezika, a u raspravi vam ponestane argumenata, iskoristite ovaj. I obavezno mi javite koji ste odgovor dobili na postavljeno pitanje.

Priručnik se, naravno, bavi i prvim ljubavima, drugarskim odnosima, kontracepcijom i sličnim stvarima koje prate adolescenciju. Kako je feminizam, pre svega, pokret koji se bori za ljudska prava, u priručniku je bilo mesta i za priču o seksualnoj orijentaciji i pogledu na brak. Akcenat je, ipak, razume se, stavljen na probleme žena i na rodne uloge. Na primer, na pitanje zbog čega su žene, kada se naljute, obavezno histerične (a muškarci temperamentni) i zašto su kućni poslovi i dalje ,,ženski”, čak i kada žena ima posao na kojem provodi jednako vremena koliko i muškarac, i zbog čega na ženu uvek pada ono što Likičina sestra zove ,,emocionalnim radom” – na primer, pravljenje spiskova za nabavku, kupovina poklona za rođendane i praznike, itd (odličan je primer kada tata pita mamu šta treba da sredi u kući, kao da on ne živi tu i nije u stanju da vidi prljavštinu, dok žena evidentno ima neki super vid specijalno namenjen za opažanje prašine i paučine). Stvari o kojima verovatno ni ne razmišljate pošto potiču od vaspitanja i, kada u životu dođe do takve ,,podele uloga” već se potpuno podrazumevaju.

Ipak, priručnik nije savršen. Na momente upada u zamku u koju često upadaju feministički traktati i gubi dodir sa realnošću, pojedina zapažanja su isuviše nategnuta i prosto ne piju vodu. Na primer, Likica opisuje scenu u kojoj joj kasirka u prodavnici sugeriše da kupljene uloške spakuje u kesu jer je sramota da ih nosi u ruci. Ne znam kakav je odnos prema ulošcima u Bosni, ali ja kupujem uloške pola svog života i ovo mi se nikada nije dogodilo. S druge strane, dogodilo se mom mužu i to baš pre neki dan kada sam ga zamolila da skokne do radnje i kupi mi jedno pakovanje. Osim što su ga malo čudno gledali dok je upoređivao fotku na telefonu s pakovanjima na rafu (kao da nije očigledno da njemu nisu potrebni, ali ta ,,sramota” kada muškarac kupuje uloške za ženu je posebna tema i još jedan dokaz zašto feminizam nije potreban samo ženama), kasirka ga je zaista začuđeno pitala zar neće uzeti kesu. Nije baš rekla da je sramota, ali nije ni morala da kaže. Spoiler alert: nije uzeo kesu.

Drugi primer, koji mi je zasmetao mnogo više nego ovaj sa ulošcima (možda prosto nikada nisam naišla na tako brižnu kasirku koja se interesuje za moju dobru reputaciju među slučajnim prolaznicima), jeste kada se Likica žali da je u školi zezaju da je štreber, na šta ona žustro odgovara da nije štreber nego štreberka, a onda joj sestra objašnjava da nema ničeg lošeg u tome što je pametna i što želi da uči. Nakon toga se Likica pita zbog čega je loše što ona želi da posveti svoje vreme učenju i dolazi do, blago rečeno, potpuno besmislenog zaključka: ,,jedino što mi pada na pamet jeste da je to zato što društvo misli da postoji nešto što bi bilo prikladnije da radim, umesto da učim. pretpostavljam da me niko ne bi zvao štreberkom kada bih umesto istorije učila da kuvam, da razvijam kore ili da smotam sarmu. pritom ja uopšte ne mislim da te stvari ne treba znati, ali mi užasno ide na nerve ta pretpostavka da dečacima istorija prirodno upada u mozak, a meni sarma!” Ovakvo učitavanje je, drage moje i dragi moji, jedan od osnovnih razloga zašto ljudi prevrću očima na sam pomen feminizma. Prvo i osnovno, vršnjačko nasilje je ozbiljna tema koja ne bira žrtve po polu, drugo, ovakvo vađenje iz konteksta je, s jedne strane, obesmišljavanje problema i zaista, zaista, nije fer prema dečacima koji itekako trpe iste uvrede, ako ne i gore (jer se od devojčice nekako očekuje da bude odličan i uzoran đak, dok su dečaci iz prvih klupa po pravilu ismevani, a ponekad i fizički maltretirani, od strane ,,kul” i problematične dece). Ovakvo izvrtanje činjenica je nedopustivo, naročito u priručniku čija je svrha da decu nauči boljem i ravnopravnijem ophođenju prema ljudima.

Ako izuzmemo ove sitne nedostatke i usredsredimo se na dobre strane ove knjige (kojih ipak ima više), ako prepoznamo sebe u većem delu primera koje Likica izlaže u svojim postovima na blogu a odavno smo izašli iz puberteta, lako ćemo doći do zaključka da je ,,Furam feminizam” zaista neophodna literatura za mlade, i zaista ne samo za devojčice (što je presudilo da knjizi na kraju dam veću ocenu). Ako naučimo devojčice da se ne stide svog tela, one neće izrasti u kasirke koje crvene na samu pomisao nošenja pakovanja uložaka u ruci. Ako vaspitavamo decu da mogu da budu sve što požele, bez obzira na to kog su pola, nećemo više voditi rasprave tipa ,,zašto može sluškinja a ne može hirurškinja”. Ako podučimo devojčice da zamene osigurač, a dečake da naprave kolače, neće više biti ,,muških i ženskih poslova” po kući, niti će muškarci živeti u uverenju da čista, ispeglana odeća raste sa ofingera kao voće sa grana. Dečak koji voli balet neće biti ,,ženski petko”, devojčica koja voli da igra fudbal neće biti ,,muškarača”. Svima će biti bolje. Ali da bi svima bilo bolje, moramo da se vratimo na suštinu i da se setimo da je feminizam samo jedan od brojnih pokreta za  ljudska prava i da osnovna prava jedne manjine nisu važnija od osnovnih prava drugih ljudi. Nije to ništa teško. Tada će zaista svima biti bolje.

Ocena: 4/5

Izdavač: Kreativni centar