Kako napisati roman – Rendi Ingermanson

Rendi Ingermanson (1958) je američki autor. Doktorirao je teorijsku fiziku u Berkliju, na Univerzitetu u Kaliforniji. Napisao je nekoliko nagrađivanih romana a širom sveta je poznat kao ,,Pahuljičar”, odnosno kao tvorac metode pahuljice koja piscima širom sveta pomaže u pisanju romana. Autor je portala  Advanced Fiction Writing i besplatnog mesečnog časopisa Advanced Fiction Writing E-Zine. Tvorac je programa Snowflake Pro, softverske alatke koja piscima pomaže u primenjivanju metode koja ga je proslavila.

,,Kako napisati roman” je priručnik za (buduće pisce) koji imaju želju i ideju za pisanje romana, ali nisu sasvim sigurni kako da tu ideju pretoče u delo. Ingermanson za pisanje ovog priručnika polazi od svoje metode pahuljice, dajući konkretne savete i primere kako da od početne, nejasne idejne za roman dođete do gotovog rukopisa koji ćete predati izdavačima.

Metoda pahuljice je niz koraka koji piscima sistematski, korak po korak, pomaže da se roman ,,dizajnira”. Ingermanson smatra da ,,organsko” pisanje romana u jednom dahu nije za svakoga i da većina pisaca pisanju romana mora da pristupi kao strukturi, krećući se od ,,opšteg ka pojedinačnom”. Zbog toga kao primer svoje metode uzima motiv pahuljce, objašnjavajući kako je najlakše nacrtati tu složenu strukturu. Počinje od crtanja običnog trougla, a onda briše središnju trećinu svake svake prave linije i na svaki od tri manja trougla dodaje po dve ivice dok ne dobije šestokraku zvezdu i nastavlja brisanje i docrtavanje linija sve dok ne dobije složenu pahuljicu. Isto tako bi, tvrdi autor, trebalo pristupiti pisanju romana (ukoliko se odlučite za ovu metodu), s tim što bi ,,trougao” bio kratak siže koji bi se sastojao samo od glavne priče u jednoj rečenici, a onda bi se taj siže proširio na jedan pasus, zatim na celu stranu, zatim bi likovi dobili svoje ,,lične karte”, itd.

No, pre nego što se krene sa ,,širenjem” pahuljice, treba se usredsrediti na jedno važno pitanje: ko je vaša ciljna publika, odnosno: za koga pišete ovaj roman? Prva pomisao svakog entuzijastičnog pisca bila bi: čitav svet, ali to je, naravno, pogrešan pristup. Potrebno je zamisliti konkretnu ciljnu publiku pre nego što se uopšte i počne s pisanjem. Do sada nije napisan roman koji se dopao apsolutno svakom, ma koliku literarnu vrednost imao, i bilo bi apsurdno da smatrate da ćete baš vi biti prva osoba koja će uspeti tako nešto. Zbog toga Ingermanson insistira na marketinškom planu kao prvom koraku pisanja romana, a on se sastoji od tri (odnosno četiri) koraka:

1. Izaberite ciljnu publiku koju želite da oduševite;

2. Napišite najbolju priču koju možete, težeći upravo ka toj ciljnoj publici;

3. Kad objavite priču, plasirajte se SAMO vašoj ciljnoj publici

4. Vaša ciljna publika će je ispričati ostatku sveta.

Na piscu je samo da ispuni prva tri koraka a ako je priča uspešna, četvrti će se dogoditi sam od sebe. ,,Taj četvrti korak je san svih ljudi koji se bave marketingom. Zove se ‘od usta do usta’”.

Ono što Ingermansonovu knjigu razlikuje od drugih sličnih priručnika koji se bave ovom temom jeste njegova forma. Naime, ,,Kako napisati roman” je napisan u formi romana. Priča prati Zlatokosu, sredovečnu ženu koja je od malena želela da napiše knjigu. U tome ju je sprečio život. Najpre je bila isuviše mala, onda se posvetila ,,praktičnim” studijama, a onda se udala, dobila decu i posvetila se njihovom vaspitanju. Sada je krajnje vreme da ispuni svoj san, ma koliko on bio nepraktičan. Zato je rešila da poseti nekoliko kurseva kreativnog pisanja, međutim, nijedna metoda koje su ti kursevi preporučivali nije joj odgovarala. Baš kad je bila na ivici da odustane, videla je jedan program koji joj je privukao pažnju: Kako da napišete roman kad ne podnosite sastavljanje nacrta i ne podnosite organsko pisanje. I rešila je da mu da šansu. Predavač je bio ,,mali, energični medved koji se predstavio kao Medvedić”. Grupa nije bila velika, ali tu se našlo još nekoliko likova koji imaju isti san kao Zlatokosa, kao na primer Prase koji zapravo traži pisca koji bi napisao njegovu autobiografiju, ili gospođa Habard koja želi da napiše priču o praznom kredencu. Zlatokosa, ipak, dobija najviše prostora u priči (i, budimo realni, najviše pažnje predavača što bi, iz perspektive ostalih polaznika kursa moglo da deluje malo nefer) i do završetka ove knjige uspeva da napiše roman.

Priručnik je podeljen na poglavlja koja prate korake Ingermansonove metode. U svakom poglavlju predavač predstavlja određeni korak i sa Zlatokosom radi na njegovom sprovođenju u delo. Takođe, kroz priču o polaznicima kursa i sam predstavlja predložene korake u praksi. Tako u poglavlju posvećenom likovima saznajemo više o polaznicima kursa, a u poglavljima o ,,tri katastrofe” i sami svedočimo određenim katastrofama i preokretima u priči. Osim alegorije koju nam Ingermanson daje kao indirektan primer, korake pratimo i kroz Zlatokosin istorijski roman o savezništvu i ljubavi američkog pilota i francuske udovice koji je smešten u vreme Drugog svetskog rata, a koji se iz poglavlja u poglavlje razvija u sve složeniju priču.

Kao primer je, naravno, dat prilično trivijalan roman kakvih se u svetu godišnje objavi na hiljade (neki od njih, istina, odmah po objavljivanju postanu svetski bestseleri), ali problem sa pisanjem po receptu, ma kako on uspešan bio, jeste upravo to: pisanje po unapred datom receptu. Interesantno je, međutim, da autor kroz rasprave Zlatokose i Medvedića ukazuje na to da mnogi klasici svetske književnosti mogu da se svrstaju pod ovaj kalup (konkretan primer koji je lako pamtljiv je roman ,,Gordost i predrasuda” Džejn Ostin), ali je činjenica da pojedina moderna dela iz književnog kanona (o postmoderni da i ne govorimo) nikako ne bi mogla da se ,,upahulje”. Bilo bi zanimljivo čuti šta neka od najvećih imena svetske književnosti misle o ovakvom načinu pisanja.

Prema tome, ukoliko želite da vaše ime zauvek ostane upisano u kanonu, bojim se da pahuljica to ne može da garantuje. Genije, pretpostavljam, ipak stvara sam. To, naravno, ne znači da ova metoda ne može biti početni korak ka uspešnoj književnoj karijeri, a zasigurno može biti put ka imenu zauvek ubeleženom u katalozima biblioteka. Sve zavisi čemu kao pisac stremite i kakvu priču želite da ispričate. Ukoliko imate želju da pišete a niste sigurni kako, zašto da ne, probajte, malo pomoći sa strane sigurno ne može da škodi. Možda budete imali sreće, baš kao Zlatokosa. Ja bih, doduše (a ovo kažem bez trunke cinizma) mnogo više volela da pročitam priču o praznom kredencu.

Ocena: 3/5

Izdavač: Laguna

Uznemireni ljudi – Fredrik Bakman

Fredrik Bakman (1981) je švedski pisac, kolumnista i jedan od najpoznatijih blogera na švedskoj sceni. Svetsku slavu je stekao 2012. godine, kada je objavio svoj prvi roman „Čovek po imenu Uve”. Nakon ogromnog uspeha svog prvenca, Bakman je napisao još četiri romana, takođe bestselera, dve novele i jedno delo iz oblasti publicistike. Recenzije svih prethodno objavljenih Bakmanovih dela kod nas možete pročitati OVDE.

,,Uznemireni ljudi” (2019) je najnoviji Bakmanov roman. To je priča o neuspeloj pljački nesuđenog pljačkaša koji, nakon što kao svoj cilj odabere baš bezgotovinsku banku, u panici trči do najbrže kuće koju u tom trenutku razgleda nekoliko potencijalnih kupaca. I svi oni postaju taoci osobe koja se baš i ne snalazi najbolje u takvim situacijama.

,,Ovo je priča o pljački banke, razgledanju stana i talačkoj krizi. Mada je možda pre svega toga priča o idiotima. Mada možda nije baš samo to, uprkos svemu.”

Na scenu stupaju dva policajca, otac i sin, koji treba da reše ovaj neobični slučaj. Naime, talačka kriza je okončana, nema povređenih, ali nema ni pljačkaša. Kao da je u zemlju propao. Ovakve stvari se ne događaju često u malom švedskom gradu u kojem je priča smeštena i sve oči su uprte u ovaj slučaj. Ne bi trebalo da bude teško rešiti ga – evidentno je da pljačkaš nije profesionalac. Nije, međutim, pljačkaš problem, već svedoci. Kao da baš i ne žele da sarađuju. Među taocima-svedocima imamo zanimljivu skupinu ljudi: stariji bračni par koji se baš nameračio na stan; još jedan bračni par koji (kako prethodni bračni par voli a kaže, liči na nešto što biste videli u Stokholmu) čine dve mlade žene koje nikako da se slože oko savršenog budućeg doma za njihovu bebu; jedna simpatična starica koja ima skrivene motive za razgledanje baš tog konkretnog stana i jedna hladna, cinična žena koja evidentno nikada ne bi živela u takvoj ,,rupi”. Tu je i neki nesrećnik zaglavljen u kostimu zeca i agentkinja koja zaista ne shvata da njene igre rečima uopšte nisu smešne i domišljate. I sve njih, naravno, povezuje mnogo dublja priča od slučajnog razgledanja stana i još slučajnije talačke situacije. Tu je jedan most, idealan da se s njega skoči u smrt, tu su terapeutske seanse, odnosi sa decom i supružnicima. I kao u svim Bakmanovim delima: odnosi sa drugim ljudima, naročito sa strancima. A tu je i istina. Ljudska težnja da je sazna po svaku cenu i njena nezgodna osobina da nam se sakrije pred nosem.

,,Istina? Istina nikada nije onako komplikovana kao što mi mislimo. Samo se nadamo da je tako jer se osećamo pametnijim ako uspemo da je predvidimo. Ovo je priča o jednom mostu i o idiotima, i talačkoj krizi i razgledanju stana. Ali ovo je i ljubavna priča. U stvari, više njih.”

Ovo je prvenstveno priča o ljudima. O ljudima i predstavama koje imamo o tim ljudima. O predstavama koje ti ljudi svesno ili nesvesno igraju pred publikom. Priča o izborima koje svakodnevno pravimo. O poslovima koje biramo. O bračnim partnerima sa kojima zasnivamo porodicu. O prijateljima koje prisvajamo kao produženu ruku te porodice. O uspesima i neuspesima. Priča o razlozima koje svako od nas ima a koji neretko mogu biti nejasni drugima, čak nejasni i nama.

Bakman za ovaj roman bira mustru detektivske misterije, s tim što misterija ne leži  u tome ko je pljačkaš i gde se kog đavola denuo (mada u pitanju jeste jedna vrlo zamršena zagonetka) već u tome zbog čega se ljudi ponašaju onako kako se ponašaju i šta ih zaista navodi da pljačkaju banke, lažu strance o tome gde im je suprug ili idu na seanse kod psihologa iako zapravo ne žele pomoć. Kao što naslov kaže, ovo je priča o grupi uznemirenih ljudi, ali ti ljudi su bili uznemireni i pre nego što je pomahnitali pljačkaš uleteo u stan i počeo da maše pištoljem koji možda čak i nije pravi. To je priča o svetu koji nas je dresirao da budemo ono što nismo kako bismo opravdali ogromna očekivanja tog istog sveta. Paradoks leži u tome što što mi sami činimo taj svet i niko ne zna ko je zapravo postavio takva očekivanja. Začarani krug modernog doba iz kojeg, čini se, nema izlaza.

,,Istina je naravno u tome da ljudi, da su zaista toliko srećni kao što izgledaju na internetu, uopšte ne bi provodili to silno vreme na internet, jer nijedna osoba koja je provela zaista lep dan neće polovinu tog dana posvetiti fotografisanju sebe. Svako može odgajiti mit o sebi ako ima dovoljno đubriva, pa ako trava izgleda zelenija sa druge strane ograde, to je verovatno zbog toga što je puna sranja. Ali to nije ni važno, jer smo sada naučili da zahtevamo da svaki dan mora biti poseban. Svaki dan.”

Bakmanove knjige popularne su širom sveta zbog jednostavnih poruka koje nose. To su tople, emotivne priče o sasvim običnim ljudima koji su se našli u pomalo neobičnim situacijama. On zapravo piše o onome što svi u dubini duše negde ipak znamo. Ništa nas ne košta da budemo ljubazni, da pokušamo da zaboravimo na predrasude, da se naučimo razumevanju. On vešto barata stereotipima i floskulama koje vekovima pomažu ljudima da ne polude: posle kiše ipak dođe duga, postoji svetlost na kraju tunela, itd; i propagira optimizam i veru u ljude u trenutku kada su cinizam i pesimizam poslednji modni krik.

Bakman nije pisac koji će ući u književne kanone, njegove knjige neće biti u trci za prestižne nagrade i fakat je da će svaka naredna ličiti na prethodnu do te mere da postoji bojazan da ih par godina nakon čitanja nećete ni razlikovati. Ali postoje trenuci kada su ljudima potrebne ovakve priče, mali podsetnik na već pomenute floskule koje čuvaju ljudski razum vekovima, da je sutra novi dan i da nikada ne treba gubiti nadu. A jedan od takvih trenutaka je možda baš ovaj do juče nezamislivi scenario u kakvom se danas nalazi čitav svet.

,,Možda smo se danas žurno mimoišli u gužvi i nijedno od nas nije to primetilo, a tkanina vašeg kaputa se preplela s mojom samo na tren, a zatim smo se udaljili. Ja ne znam ko ste vi.

Ali kada večeras budete stigli kući, kada se ovaj dan bude završio i noć nas obavila, dozvolite sebi da duboko udahnete. Jer uspeli smo da savladamo i ovaj.

A sutra dolazi sledeći.”

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna

Tuga je pernato stvorenje – Maks Porter

Maks Porter (1981) je engleski pisac. Studirao je na prestižnom londonskom Institutu „Kortold”, a radi kao urednik londonske izdavačke kuće Granta and Portobello Books. Do sada je objavio dva romana. Prvi, ,,Tuga je pernato stvorenje” (Grief Is the Thing with Feathers) objavljen je 2015. i odmah ga je proslavio. Do danas je doživeo četrdeset izdanja i osvojio nekoliko nagrada. Drugi roman, ,,Leni” (Lanny) objavljen je 2019. godine i našao se u širem izboru za nagradu Buker.

,,Tuga je pernato stvorenje” je kratka priča o bolu izazvanom gubitkom voljene osobe. U naslovu originala pojavljuje se reč Grief, dakle vrlo specifična tuga, u ovom slučaju prikazana kroz prizmu udovca i njegova dva sina. I vrane – tog pernatog stvorenja koje gazi i obuzima do kraja, koja provocira i na neki čudan način deluje poput obloga i pesme koja uljuljkuje i smiruje. Naslov je preuzet iz  pesme Emili Dikinson Hope Is the Thing With Feathers, kao i moto samog romana u kojem su sve imenice iz stihova zamenjene rečju Crow (vrana). Čitaocima koji su upoznati sa delom Emili Dikinson trebalo bi i pre čitanja romana da bude jasno da će ovo biti priča koja se bavi odnosom sa smrću i priča koja stilski prevazilazi konvencije, pliva u postmoderni i zalazi u dekonstrukciju.

Porterov prvenac jeste postmodernistički. U njemu se prepliću proza, drama i poezija, misli vredne zbirki citata i neartikulisano buncanje, tipografski standardni tekst i razbacani redovi po papiru. Ukratko rečeno, u knjizi vlada haos, baš kao i u glavi onog koji je obuzet žaljenjem za nekim čiji gubitak deluje nepojmljivo. U tom smislu je postmoderna idealan način da se ovakvo stanje opiše – jer haos se ne može predstaviti uređenim, konvencionalnim, sistemskim rešenjima.

Protagonista romana i centralni junak ovog dela je čovek koji je prerano izgubio ženu i ostao samohrani otac dva dečaka (čiju perspektivu takođe čitamo u knjizi). On je ujedno i pisac koji radi na knjizi o engleskom pesniku Tedu Hjuzu, tačnije analizu njegovog dela Crow, pisanog nakon smrti njegove supruge Silvije Plat. Paralela je jasna a kolizija ideja i stvarnog života očitava se u ovaploćenju Vrane koja se pojavljuje u Porterovoj knjizi kao jedan od junaka. Simbolika vrane kroz vekove se povezuje sa negativnim. Zbog boje perja, kroz način na koji se hrani. Njena pojava se u narodu tumači kao loš znak, vesnik smrti, ali mitologija poznaje i neke mnogo optimističnije veze. Vrana je tako i simbol novog početka, promene i majčinske ljubavi. Njena uloga u prevazilaženju smrti supruge i majke junaka Porterovog dela očitava se u svim navedenim simbolima.

Vrana se pojavljuje na samom početku, kod dečaka vrlo suptilno (ali ipak uznemirujuće) kao crno pero na jastuku. Kod oca manje suptilno, zaglušujuće, opet kao apstraktna gomila perja koja ga načisto obuzima, dan nakon što mu je supruga umrla: I opened my eyes and it was still dark and everything was crackling, rustling. Feathers. There was a rich smell of decay, a sweet furry stink of just-beyond-edible food, and moss, and leather, and yeast. Feathers between my fingers, in my eyes, in my mouth, beneath me a feathery hammock lifting me up a foot above the tiled floor.

Ta gomila perja je tu da pomogne da se prebrodi kriza. Vrana kaže: I won’t leave until you don’t need me anymore. Ona je naporna, dosadna, nevaspitana, bezobzirna. Ali tu je da pomogne.

Put me down, I said.

Not until you say hello.

Put. Me. Down, I croaked, and my piss warmed the cradle of his wing.

You’re frightened. Just say hello.

Hello.

Say it properly.

Vrana postepeno prevladava knjigom i uvlači se u svaku poru junaka. Uvek je tu, nemoguće je otresti je se. Lebdi u svakoj misli junaka i iritira, iritira, iritira. Čitalac dobija i njenu stranu priče koja je često neartikulisana, prekinuta krikovima, besmislicama, neobuzdana, haotična, ali ipak prijemčiva, mudra i poznata. Ovi delovi mogu biti teški za čitanje i kao takvi čine suštinu Porterovog dela: činjenicu koliko je teško pisati o ovakvom bolu jer takav bol jeste neobuzdan, težak za podnošenje, kontadiktoran, i osećaj koji budi nema nikakve veze sa smislom.

Soft.

Slight.

Like light, like a child’s foot talcum-dusted and kissed, like stroke-reversing suede, like dust, like pins and needles, like a curse, like seeds, like everything grained, plaited, linked, or numbered, like everything nature-made and violent and quiet.

It is all completely missing. Nothing patient now.

Ali dan za danom prolazi i disanje odjednom ne predstavlja napor. Male stvari preuzimaju primat, ali male stvari najviše i bole. Stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, stvari koje ni ne znamo koliko nam znače dok ne nestanu. I ma koliko Porterova knjiga na trenutke bila teška, zavisno od senzibiliteta čitaoca, možda i nepodnošljivo, ona je izuzetno romantična, blaga i naprosto lepa. Ako vam izmami suze, to neće biti zbog šoka, potresnih scena (takozvane tear-jerker scene) već zbog malih, intimnih, čistih momenata, kao:

She won’t ever use (make-up, turmeric, hairbrush, thesaurus).

She will never finish (Patricia Highsmith novel, peanut butter, lip balm).

And I will never shop for green Virago Classics for her birthday.

I will stop finding her hairs.

I will stop hearing her breathing.

Ali dan za danom prolazi i disanje postaje nesvesna radnja. Vrana odlazi baš kada njeno prisustvo postaje stvar navike. To, naravno, ne znači da je gotovo za žaljenjem. Taj proces, izgleda, nema rok trajanja – samo se menja po strukturi – od pernatog stvorenja koje ispunjava svaku poru bića postaje lagano perce koje se njiše na vetru, uvek u vazduhu.

           MAN I would be done grieving?

 BIRD No, not at all. You were done being hopeless. Grieving is something you’re still doing, and something you don’t need a crow for.

MAN I agree. It changes all the time.

BIRD Grief?

MAN Yes

BIRD It is everything. It is the fabric of selfhood and beautifully chaotic.

I takva je upravo i Porterova knjiga. Prelepo haotična. Ne morate izgubiti nekoga da biste je razumeli, ali je verovatno potrebno da ste bar jednom iskusili kamenu tugu. Ne morate voleti i razumeti postmodernu da biste voleli i razumeli ovu knjigu i da biste shvatili kako jedino postmoderna uz svu svoju haotičnost jeste jedini način za iskazivanje emocija koje se ne mogu zarobiti u konvenciju i smisao. Čitajte Maksa Portera. Nema mnogo pisaca koji na ovako lep način mogu da opišu nešto toliko strašno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Faber and Faber