Tuga je pernato stvorenje – Maks Porter

Maks Porter (1981) je engleski pisac. Studirao je na prestižnom londonskom Institutu „Kortold”, a radi kao urednik londonske izdavačke kuće Granta and Portobello Books. Do sada je objavio dva romana. Prvi, ,,Tuga je pernato stvorenje” (Grief Is the Thing with Feathers) objavljen je 2015. i odmah ga je proslavio. Do danas je doživeo četrdeset izdanja i osvojio nekoliko nagrada. Drugi roman, ,,Leni” (Lanny) objavljen je 2019. godine i našao se u širem izboru za nagradu Buker.

,,Tuga je pernato stvorenje” je kratka priča o bolu izazvanom gubitkom voljene osobe. U naslovu originala pojavljuje se reč Grief, dakle vrlo specifična tuga, u ovom slučaju prikazana kroz prizmu udovca i njegova dva sina. I vrane – tog pernatog stvorenja koje gazi i obuzima do kraja, koja provocira i na neki čudan način deluje poput obloga i pesme koja uljuljkuje i smiruje. Naslov je preuzet iz  pesme Emili Dikinson Hope Is the Thing With Feathers, kao i moto samog romana u kojem su sve imenice iz stihova zamenjene rečju Crow (vrana). Čitaocima koji su upoznati sa delom Emili Dikinson trebalo bi i pre čitanja romana da bude jasno da će ovo biti priča koja se bavi odnosom sa smrću i priča koja stilski prevazilazi konvencije, pliva u postmoderni i zalazi u dekonstrukciju.

Porterov prvenac jeste postmodernistički. U njemu se prepliću proza, drama i poezija, misli vredne zbirki citata i neartikulisano buncanje, tipografski standardni tekst i razbacani redovi po papiru. Ukratko rečeno, u knjizi vlada haos, baš kao i u glavi onog koji je obuzet žaljenjem za nekim čiji gubitak deluje nepojmljivo. U tom smislu je postmoderna idealan način da se ovakvo stanje opiše – jer haos se ne može predstaviti uređenim, konvencionalnim, sistemskim rešenjima.

Protagonista romana i centralni junak ovog dela je čovek koji je prerano izgubio ženu i ostao samohrani otac dva dečaka (čiju perspektivu takođe čitamo u knjizi). On je ujedno i pisac koji radi na knjizi o engleskom pesniku Tedu Hjuzu, tačnije analizu njegovog dela Crow, pisanog nakon smrti njegove supruge Silvije Plat. Paralela je jasna a kolizija ideja i stvarnog života očitava se u ovaploćenju Vrane koja se pojavljuje u Porterovoj knjizi kao jedan od junaka. Simbolika vrane kroz vekove se povezuje sa negativnim. Zbog boje perja, kroz način na koji se hrani. Njena pojava se u narodu tumači kao loš znak, vesnik smrti, ali mitologija poznaje i neke mnogo optimističnije veze. Vrana je tako i simbol novog početka, promene i majčinske ljubavi. Njena uloga u prevazilaženju smrti supruge i majke junaka Porterovog dela očitava se u svim navedenim simbolima.

Vrana se pojavljuje na samom početku, kod dečaka vrlo suptilno (ali ipak uznemirujuće) kao crno pero na jastuku. Kod oca manje suptilno, zaglušujuće, opet kao apstraktna gomila perja koja ga načisto obuzima, dan nakon što mu je supruga umrla: I opened my eyes and it was still dark and everything was crackling, rustling. Feathers. There was a rich smell of decay, a sweet furry stink of just-beyond-edible food, and moss, and leather, and yeast. Feathers between my fingers, in my eyes, in my mouth, beneath me a feathery hammock lifting me up a foot above the tiled floor.

Ta gomila perja je tu da pomogne da se prebrodi kriza. Vrana kaže: I won’t leave until you don’t need me anymore. Ona je naporna, dosadna, nevaspitana, bezobzirna. Ali tu je da pomogne.

Put me down, I said.

Not until you say hello.

Put. Me. Down, I croaked, and my piss warmed the cradle of his wing.

You’re frightened. Just say hello.

Hello.

Say it properly.

Vrana postepeno prevladava knjigom i uvlači se u svaku poru junaka. Uvek je tu, nemoguće je otresti je se. Lebdi u svakoj misli junaka i iritira, iritira, iritira. Čitalac dobija i njenu stranu priče koja je često neartikulisana, prekinuta krikovima, besmislicama, neobuzdana, haotična, ali ipak prijemčiva, mudra i poznata. Ovi delovi mogu biti teški za čitanje i kao takvi čine suštinu Porterovog dela: činjenicu koliko je teško pisati o ovakvom bolu jer takav bol jeste neobuzdan, težak za podnošenje, kontadiktoran, i osećaj koji budi nema nikakve veze sa smislom.

Soft.

Slight.

Like light, like a child’s foot talcum-dusted and kissed, like stroke-reversing suede, like dust, like pins and needles, like a curse, like seeds, like everything grained, plaited, linked, or numbered, like everything nature-made and violent and quiet.

It is all completely missing. Nothing patient now.

Ali dan za danom prolazi i disanje odjednom ne predstavlja napor. Male stvari preuzimaju primat, ali male stvari najviše i bole. Stvari koje uzimamo zdravo za gotovo, stvari koje ni ne znamo koliko nam znače dok ne nestanu. I ma koliko Porterova knjiga na trenutke bila teška, zavisno od senzibiliteta čitaoca, možda i nepodnošljivo, ona je izuzetno romantična, blaga i naprosto lepa. Ako vam izmami suze, to neće biti zbog šoka, potresnih scena (takozvane tear-jerker scene) već zbog malih, intimnih, čistih momenata, kao:

She won’t ever use (make-up, turmeric, hairbrush, thesaurus).

She will never finish (Patricia Highsmith novel, peanut butter, lip balm).

And I will never shop for green Virago Classics for her birthday.

I will stop finding her hairs.

I will stop hearing her breathing.

Ali dan za danom prolazi i disanje postaje nesvesna radnja. Vrana odlazi baš kada njeno prisustvo postaje stvar navike. To, naravno, ne znači da je gotovo za žaljenjem. Taj proces, izgleda, nema rok trajanja – samo se menja po strukturi – od pernatog stvorenja koje ispunjava svaku poru bića postaje lagano perce koje se njiše na vetru, uvek u vazduhu.

           MAN I would be done grieving?

 BIRD No, not at all. You were done being hopeless. Grieving is something you’re still doing, and something you don’t need a crow for.

MAN I agree. It changes all the time.

BIRD Grief?

MAN Yes

BIRD It is everything. It is the fabric of selfhood and beautifully chaotic.

I takva je upravo i Porterova knjiga. Prelepo haotična. Ne morate izgubiti nekoga da biste je razumeli, ali je verovatno potrebno da ste bar jednom iskusili kamenu tugu. Ne morate voleti i razumeti postmodernu da biste voleli i razumeli ovu knjigu i da biste shvatili kako jedino postmoderna uz svu svoju haotičnost jeste jedini način za iskazivanje emocija koje se ne mogu zarobiti u konvenciju i smisao. Čitajte Maksa Portera. Nema mnogo pisaca koji na ovako lep način mogu da opišu nešto toliko strašno.

Ocena: 5/5

Izdavač: Faber and Faber