Kako napisati roman – Rendi Ingermanson
Rendi
Ingermanson (1958) je američki autor. Doktorirao je teorijsku fiziku u
Berkliju, na Univerzitetu u Kaliforniji. Napisao je nekoliko nagrađivanih romana
a širom sveta je poznat kao ,,Pahuljičar”, odnosno kao tvorac metode pahuljice
koja piscima širom sveta pomaže u pisanju romana. Autor je portala Advanced Fiction Writing i besplatnog
mesečnog časopisa Advanced Fiction Writing E-Zine. Tvorac je programa Snowflake
Pro, softverske alatke koja piscima pomaže u primenjivanju metode koja ga je
proslavila.
,,Kako napisati roman” je priručnik za (buduće pisce) koji imaju želju i ideju za
pisanje romana, ali nisu sasvim sigurni kako da tu ideju pretoče u delo.
Ingermanson za pisanje ovog priručnika polazi od svoje metode pahuljice, dajući
konkretne savete i primere kako da od početne, nejasne idejne za roman dođete
do gotovog rukopisa koji ćete predati izdavačima.
Metoda
pahuljice je niz koraka koji piscima sistematski, korak po korak, pomaže da se
roman ,,dizajnira”. Ingermanson smatra da ,,organsko” pisanje romana u jednom
dahu nije za svakoga i da većina pisaca pisanju romana mora da pristupi kao
strukturi, krećući se od ,,opšteg ka pojedinačnom”. Zbog toga kao primer svoje
metode uzima motiv pahuljce, objašnjavajući kako je najlakše nacrtati tu
složenu strukturu. Počinje od crtanja običnog trougla, a onda briše središnju
trećinu svake svake prave linije i na svaki od tri manja trougla dodaje po dve
ivice dok ne dobije šestokraku zvezdu i nastavlja brisanje i docrtavanje linija
sve dok ne dobije složenu pahuljicu. Isto tako bi, tvrdi autor, trebalo pristupiti
pisanju romana (ukoliko se odlučite za ovu metodu), s tim što bi ,,trougao” bio
kratak siže koji bi se sastojao samo od glavne priče u jednoj rečenici, a onda
bi se taj siže proširio na jedan pasus, zatim na celu stranu, zatim bi likovi
dobili svoje ,,lične karte”, itd.
No,
pre nego što se krene sa ,,širenjem” pahuljice, treba se usredsrediti na jedno
važno pitanje: ko je vaša ciljna publika, odnosno: za koga pišete ovaj roman?
Prva pomisao svakog entuzijastičnog pisca bila bi: čitav svet, ali to je,
naravno, pogrešan pristup. Potrebno je zamisliti konkretnu ciljnu publiku pre
nego što se uopšte i počne s pisanjem. Do sada nije napisan roman koji se dopao
apsolutno svakom, ma koliku literarnu vrednost imao, i bilo bi apsurdno da
smatrate da ćete baš vi biti prva osoba koja će uspeti tako nešto. Zbog toga
Ingermanson insistira na marketinškom planu kao prvom koraku pisanja romana, a
on se sastoji od tri (odnosno četiri) koraka:
1.
Izaberite ciljnu publiku koju želite da oduševite;
2.
Napišite najbolju priču koju možete, težeći upravo ka toj ciljnoj publici;
3.
Kad objavite priču, plasirajte se SAMO vašoj ciljnoj publici
4.
Vaša ciljna publika će je ispričati ostatku sveta.
Na
piscu je samo da ispuni prva tri koraka a ako je priča uspešna, četvrti će se
dogoditi sam od sebe. ,,Taj četvrti korak je san svih ljudi koji se bave
marketingom. Zove se ‘od usta do usta’”.
Ono
što Ingermansonovu knjigu razlikuje od drugih sličnih priručnika koji se bave
ovom temom jeste njegova forma. Naime, ,,Kako napisati roman” je napisan u
formi romana. Priča prati Zlatokosu, sredovečnu ženu koja je od malena želela
da napiše knjigu. U tome ju je sprečio život. Najpre je bila isuviše mala, onda
se posvetila ,,praktičnim” studijama, a onda se udala, dobila decu i posvetila
se njihovom vaspitanju. Sada je krajnje vreme da ispuni svoj san, ma koliko on
bio nepraktičan. Zato je rešila da poseti nekoliko kurseva kreativnog pisanja,
međutim, nijedna metoda koje su ti kursevi preporučivali nije joj odgovarala.
Baš kad je bila na ivici da odustane, videla je jedan program koji joj je
privukao pažnju: Kako da napišete roman kad ne podnosite sastavljanje nacrta i
ne podnosite organsko pisanje. I rešila je da mu da šansu. Predavač je bio
,,mali, energični medved koji se predstavio kao Medvedić”. Grupa nije bila
velika, ali tu se našlo još nekoliko likova koji imaju isti san kao Zlatokosa,
kao na primer Prase koji zapravo traži pisca koji bi napisao njegovu
autobiografiju, ili gospođa Habard koja želi da napiše priču o praznom
kredencu. Zlatokosa, ipak, dobija najviše prostora u priči (i, budimo realni,
najviše pažnje predavača što bi, iz perspektive ostalih polaznika kursa moglo
da deluje malo nefer) i do završetka ove knjige uspeva da napiše roman.
Priručnik
je podeljen na poglavlja koja prate korake Ingermansonove metode. U svakom
poglavlju predavač predstavlja određeni korak i sa Zlatokosom radi na njegovom
sprovođenju u delo. Takođe, kroz priču o polaznicima kursa i sam predstavlja
predložene korake u praksi. Tako u poglavlju posvećenom likovima saznajemo više
o polaznicima kursa, a u poglavljima o ,,tri katastrofe” i sami svedočimo
određenim katastrofama i preokretima u priči. Osim alegorije koju nam
Ingermanson daje kao indirektan primer, korake pratimo i kroz Zlatokosin
istorijski roman o savezništvu i ljubavi američkog pilota i francuske udovice
koji je smešten u vreme Drugog svetskog rata, a koji se iz poglavlja u
poglavlje razvija u sve složeniju priču.
Kao
primer je, naravno, dat prilično trivijalan roman kakvih se u svetu godišnje
objavi na hiljade (neki od njih, istina, odmah po objavljivanju postanu svetski
bestseleri), ali problem sa pisanjem po receptu, ma kako on uspešan bio, jeste
upravo to: pisanje po unapred datom receptu. Interesantno je, međutim, da autor
kroz rasprave Zlatokose i Medvedića ukazuje na to da mnogi klasici svetske
književnosti mogu da se svrstaju pod ovaj kalup (konkretan primer koji je lako
pamtljiv je roman ,,Gordost i predrasuda” Džejn Ostin), ali je činjenica da
pojedina moderna dela iz književnog kanona (o postmoderni da i ne govorimo)
nikako ne bi mogla da se ,,upahulje”. Bilo bi zanimljivo čuti šta neka od
najvećih imena svetske književnosti misle o ovakvom načinu pisanja.
Prema
tome, ukoliko želite da vaše ime zauvek ostane upisano u kanonu, bojim se da
pahuljica to ne može da garantuje. Genije, pretpostavljam, ipak stvara sam. To,
naravno, ne znači da ova metoda ne može biti početni korak ka uspešnoj
književnoj karijeri, a zasigurno može biti put ka imenu zauvek ubeleženom u
katalozima biblioteka. Sve zavisi čemu kao pisac stremite i kakvu priču želite
da ispričate. Ukoliko imate želju da pišete a niste sigurni kako, zašto da ne,
probajte, malo pomoći sa strane sigurno ne može da škodi. Možda budete imali
sreće, baš kao Zlatokosa. Ja bih, doduše (a ovo kažem bez trunke cinizma) mnogo
više volela da pročitam priču o praznom kredencu.
Ocena:
3/5
Izdavač:
Laguna