Svedočanstva – Margaret Atvud

Margaret Atvud je kanadska autorka rođena 1939. godine. Prvo delo koje je objavila, još kao studentkinja, zbirka je pesama Double Persephone. Već za drugu zbirku koju je objavila, The Circle Game, dobila je prestižno kanadsko priznanje Governor’s General Award. Čitalačkoj publici Margaret Atvud je danas najpoznatija kao romanopisac, a neki od najčitanijih romana koje je napisala su „Sluškinjina priča”, „Mačje oko”, „Slepi ubica” i drugi. Dobitnica je pedesetak nagrada i priznanja, među kojima se ističe Bukerova nagrada koju je dobila dva puta: 2000. godine za roman „Slepi ubica” i 2019. godine za ,,Svedočanstva”. Prethodne recenzije dela ove autorke možete pročitati klikom OVDE.

Najnoviji roman Margaret Atvud, ,,Svedočanstva”, nastavak je njenog najpoznatijeg romana ,,Sluškinjina priča”. Ponovo se vraćamo u Galad, petnaest godina nakon što je Fredovica silom dovedena u ovu državu, ali ovog puta posmatramo događaje iz tri dodatne perspektive i na taj način stičemo širu sliku o režimu. Nema sumnje da je TV adaptacija romana dovela do pisanja drugog romana, ali ,,Svedočanstva” nisu (kao što se pojedinci boje) nastavak napisan na silu. Margaret Atvud je učestvovala u pisanju scenarija za sezone koje su se ,,odvojile” od originalnog materijala što se vidi i tokom čitanja nastavka. Pojedine scene iz serije su lukavo implementirane u ,,Svedočanstva” – jasno je da je u pitanju isti univerzum, ali priče su potpuno drugačije.

Prvi glas dobija tetka Lidija, jedna od verovatno najzanimljivijih ličnosti u Galadu. Tetke čine poseban, povlašćeni sloj, koji zajedno sa zapovednicima sprovode ,,svetu misiju” nametnutog režima. Iz prvog romana se sticao utisak da je njihovo osnovno zaduženje briga o sluškinjama i njihovo vaspitanje, ali Lidijin tajni dnevnik otkriva da su tetke mnogo važniji točkić u mašineriji Galada. Čitaoci su se možda zapitali kako su tetke birane – Lidijina ispovest nudi odgovore na ova pitanja kroz lično iskustvo koje, može se reći, nije bilo očekivano. Sa druge strane, njeno iskustvo pokazuje da je malo ko u Galad stigao svojom voljom, nevezano na poziciju koja mu je dodeljena, ali da se većina, neko pre neko kasnije, povinovala pravilima i uključila u mehanizam koji im je, samo nekoliko godina pre toga, izgledao kao nešto protiv čega bi se svom silom borili. Osnovni razlog za ovakvo ponašanje bio je osećanje bezizlaznosti, apatije, svesti da pojedinac ne može ništa da promeni. Ukratko, osećaj koji svugde u svetu stvara idealno tlo za diktaturu.

,,Jesam li mrzela strukturu koju smo stvarale? U neku ruku, da: bila je to izdaja svega čemu smo naučene u svom prethodnom životu i svega što smo postigle. Jesam li se ponosila onim što smo uspele da postignemo, uprkos ograničenjima? Takođe, u neku ruku da. Stvari nikad nisu jednostavne.”

Druga dva glasa pripadaju naizgled nepoznatim junakinjama koje, nakon pada Galada, svedoče o hororima kojima su prisustvovale. Kažem naizgled jer se tokom čitanja ispostavlja da su u pitanju likovi koji su nam već poznati iz prethodne priče (bilo to kroz roman ili seriju). Njihov identitet pažljivom čitaocu postaje očigledan i pre nego što ga autorka otkrije, ali to, rekla bih, nije rezultat autorkine nemogućnosti da napiše dobru i uverljivu priču. Kroz transkripte izjava svedoka 369 A i 369 B saznajemo kako je tekao život devojaka koje su se spremale za udaju i ljudi koji su se na ovaj ili onaj način spolja (odnosno iz Kanade) borili protiv galadskog režima. Saznajemo kako je teklo školovanje budućih supruga i kako su se bračne obaveze mogle izbeći, kako se iz roze haljinica prelazilo u zelenu odeću i po kojim kriterijumima su se sklapali brakovi: ,,Pošto sam dobila zelenu garderobu, upisali su me u novu školu – Pripremnu Predbračnu školu Rubini, za mlade žene iz dobrih porodica koje su se pripremale za udaju... I ovu školu su vodile Tetke – ali uprkos činjenici da su nosile iste sumorne uniforme – ove Tetke su bile nekako prefinjenije. Njihov zadatak bio je da nas nauče kako treba da predstavljamo gospodarice uglednog domaćinstva. Ovo ‘da predstavljamo’ namerno sam rekla dvosmisleno: trebalo je da glumimo gospodarice na pozornici našeg budućeg doma”.

Saznajemo i kako je Galad ,,prikupljao” nove stanovnike u periodu kada lov na ljude poput životinja više nije dolazio u obzir. Za to su bile zadužene Biserne devojke koje su slobodno šetale teritorijama van zatvorenih granica Galada i delile letke u kojima su obećavale rajski život u novoj zemlji. Ljudi nisu bili privođeni prisilno, ali su pažljivo targetirani. Mete su, kao što je bilo i očekivano, uglavnom bile devojke koje nisu imale savršene uslove za život i kojima je povlašćen status kakav su obećavali pamfleti delovao mnogo primamljivije od, recimo, kartonske kutije u nekakvom haustoru. Jedna od junakinja čiju perspektivu pratimo će, zbog određenih okolnosti u kojima se našla, poći sa Bisernim devojkama u Galad.

U tom trenutku stvari kreću nizbrdo. Ne po junakinje već po fabulu. Čitava operacija krijumčarenja jedne od junakinja deluje nemotivisano i sumanuto (i kao najgore moguće rešenje kad ih, ako malo bolje razmislite, boljih ima bezbroj). No, ako autorki oprostimo to što je na trenutak skliznula u holivudski manir, ,,Svedočanstva” ostaju zanimljiv uvid u retroaktivnu istoriju Galada i dokaz autorkine veštine da uklopi sopstvenu viziju sa željama i potrebama čitalaca i gledalaca. Osnovna polazna tačka od koje nije odstupala tokom pisanja ,,Sluškinjine priče” – da se oslanja samo da scenarije i događaje koji su se u nekom obliku zaista odigrali (zbog čega insistira da delo ne treba svrstavati u naučnu fantastiku) ostala je ista i ovaploćena je u jednoj jedinoj rečenici tetka Lidije: ,,Kako je tiranija dosadna u svom surovom sprovođenju. Uvek ista priča”.

,,Svedočanstva”, međutim, nisu ,,ista priča” kao ona koju smo već čitali ili gledali. Teško je napisati dve različite priče o istom događaju, ali talenat Margaret Atvud se pokazao kao dostojan takvog zadatka. Ponovno pisanje priče koja je opisana kroz seriju bilo bi najlakše rešenje, ali besmisleno. Potpuno odstupanje od događaja koji su se odvijali u Galadu van stranica prvog romana bilo bi još besmislenije. Margaret Atvud je uspela da nađe zlatnu sredinu i vešto žonglira predstavama koje fanovi imaju o univerzumu koji je stvorila. Nije razočarala njihova očekivanja (usvojivši vlastito ime Fredovice koje smo saznali tek kroz seriju, kao pojedine scene koje su doslovno prepisane, ali kroz vizuru drugih likova), ali im je jasno stavila do znanja da je mračni, spekulativni mikrokosmos koji je stvorila pre više od trideset godina ipak njena i samo njena tvorevina.

Ocena: 3,5/5

Izdavač: Laguna