Teskoba večeri – Marike Lukas Rejnefeld

     Marike Lukas Rejnefeld (1991) potiče iz religiozne holandske porodice. Za sebe koristi rodnoneutralnu zamenicu i identifikuje se i kao muškarac i kao žena. Upisuje studije holandskog, ali ih napušta zbog pisanja. Autor/ka je dve zbirke poezije i jednog romana ,,Teskoba večeri” koji je ovenčan Međunarodnom Bukerovom nagradom za 2020. godinu, čime Rejnefeld postaje najmlađi laureat te nagrade.

     ,,Teskoba večeri” smeštena je na imanje pobožne porodice u ruralnoj Holandiji i počinje strahom desetogodišnje naratorke, Jas Midler, da će njen omiljeni zec završiti na tanjiru. Zbog toga jedne večeri pri molitvi, nakon što se naljuti na brata koji ne želi da je povede na klizanje, pomišlja nezamislivo: moli Boga da ,,ako ikako može”, ne uzme njenog zeca, već njenog brata Matijasa. I Bog joj uslišuje molitvu. Nakon toga počinje period guste teskobe i večnog predvečerja. Pobožna porodica pokušava da se izbori sa nepojmljivim gubitkom tako što se još viče povlači u sebe. Otac je hladan a majka sve tužnija i mršavija. Preostala deca se pribojajavu da Matisova smrt neće biti poslednja i čine sve što je u njihovoj moći da umilostive Boga i spreče smrt roditelja. A da bi se božanstva umilostivila, neophodne su žrtve i deca ih prinose bez ustručavanja, pokazujući pritom jezivu rešenost, surovost i hladnokrvnost.

     ,,Sada kad je majka sve mršavija, a njene haljine sve šire, bojim se da će uskoro umreti i da će otac otići za njom. Pratim ih po čitav dan, kako ne bi mogli tek tako da umru i nestanu. Stalno ih držim u uglovima očiju, baš kao i suze za Matisom.”

     Mračni svet u koji su deca uvučena boji i njihove misli. Fiks ideja da su roditelji u opasnosti ne ostaje na nivou apstraktnog već se o njoj raspravlja, razlaže se na delove i postepeno počinje da liči na nekakav sumanuti plan.

     ,,Da budu ubijeni ili kancer?”

     ,,Kancer”, kažem.

     ,,Skok sa silosa ili utapanje?”

     ,,Što bi skakali sa silosa, to je debilno”, kaže Hana.

     ,,Rade to ljudi kad su mnogo tužni, samo se bace.”

     ,,To mi je glupa ideja.”

     Nikad ranije mi nije palo na pamet da smrt ne mora samo da ih zadesi, već da otac i majka mogu da je isplaniraju. Mogu da isplaniraju sudnji dan baš kao što planiraju rođendanske proslave. To mi je sigurno palo na pamet zbog onog što sam čula majku kako govori one jedne večeri i zbog kanapa na gredi. Zbog marama koje vezuje pre nego što pođe u crkvu, ima ih u raznim bojama, one će je sad samo sve više vući ka potkrovlju. Vezuje ih tako tesno da joj se posle crkve vide tragovi u koži. Može biti da ih nosi samo kako bi postigla odgovarajuću visinu nekog psalma, koji su toliko visoki da moraš da stisneš zadnjicu dok pevaš. Ali kažem sestri: ,,Da baš glupa ideja, tipujem na srčani udar ili saobraćajnu nesreću, majka vozi veoma nesmotreno.”

     Smirenost i pragmatičnost pristupanja problemu strašnija je od misli koje se vrzmaju po dečjim glavama. Jasina sestra Hana mašta da pobegne sa farme, njihov brat Obe ne preza od sadizma i izaziva nelagodu u sestrama, ali Jas nema izbora, mora učestvovati u jezivim scenama mučenja živih bića oko sebe jer, na kraju krajeva, ona je molila Boga da uzme Matisa. Čak i pre smrti brata, njihov otac je više mario za krave na farmi nego za decu. Veterinar je stalno prisutan, dok se stomačne tegobe male Jas rešavaju za 21. vek neverovatnim, primitivnim, zaista nepojmljivim metodama. A onda je došao red i na krave, na drugu kugu koja ih je dokrajčila. Deca nastavljaju sa svojim gnusnim ritualima – znaju da moraju sve to da ponavljaju dok ne razumeju Matisovu smrt, iako ,,ne znaju kako”. Tradicionalno, površno vaspitanje koje se bazira na religiji, a koje zbunjena deca shvataju doslovno, čini svoje: ,,Dobro je što to radimo. Nekada se moraju prineti žrtve koje nisu tako prijatne, kao što je Bog tražio Avramu da žrtvuje Isaka, a ovaj je na kraju žrtvovao životinju, tako i mi moramo da probamo više stvari pre nego što se Bog zadovolji našim pokušajima da upoznamo smrt i ostavi nas na miru”. Svaki ritual, svaka stranica postaje sve mučnija, šokantnija i jezivija. Ne toliko zbog nasilja, surovosti, sadizma, incesta, koliko zbog lakoće kojom deca prihvataju stvarnost oko sebe, zbog nevinosti koja filtrira svaki čin, čineći ih tako još nepodnošljivijim.

     Na momente je jasno da o ovim događajima pripoveda dete, na momente njen glas nadjačava osoba koja drži pero pa se uverljivost povremeno gubi. Ili je to način da sebi olakšamo čitanje ove teskobne priče. Nemoguće je da deca ovako razmišljaju. Ali Marike Lukas Rejnefeld je odrastala/o na farmi, u religioznoj porodici koja je ostala bez malog deteta. ,,Teskoba večeri” je delom autobiografska priča. Koliko – nije sasvim poznato, mada je zanimljiva činjenica da Marikeini roditelji ne žele da pročitaju roman. Kao što i ostali čitaoci nakon pročitanih prikaza mogu osetiti strah jer misle da znaju šta ih čeka. A ne znaju. Teskoba ovog romana nije oličena u mučnim scenama koje prenosi već u načinu na koji su prenesene. Malo je reći da osetljivi čitaoci treba da je zaobiđu, kao i oni koji za knjigama posežu zbog uživanja. Nećete uživati u ,,Teskobi večeri”. Kad je pročitate, nećete znati kako da prenesete impresije jer je teško prosto reći da vam se knjiga ,,dopala”. Da li će vas roman nečemu naučiti? Ne znam. Ali znam da je se nećete sećati sa smeškom.

     Ocena: 3/5

     Izdavač: Booka