Nestvarno, a stvarno – Živojin Petrović

     Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” (prikaz pročitajte OVDE) i ,,Nestvarno, a stvarno”.

     Neobičan hobi Živojina Petrovića – prikupljanje zanimljivih priča iz prošlosti Srbije – naišao je na veliko interesovanje i, iako Petrović u ovaj podvig nije krenuo sa namerom da objavi knjigu – stigao do čitaoca u zbirci ,,Nestvarno, a stvarno”. Podeljena na nekoliko tematskih kategorija, ova knjiga upoznaje čitaoce sa neverovatnim događajima iz naše istorije. Neki su komični, neki tragični, neki su pravi herojski činovi, a neki samo crtice iz svakodnevnih života ljudi koje istorija više ni ne pamti. Većina priča smeštena je u period između dva rata – period koji, čini se, najviše privlači autora, a nakon čitanja ovih zanimljivih pričica malo ko neće osetiti nostalgiju za prošlim vremenima.

     ,,Nestvarno, a stvarno” obuhvata priče o herojima, političarima i naučnicima, o običnim ljudima kojima su se događale neobične stvari i lokalnim čudacima koji nisu ušli u istorijske udžbenike. Prvi deo knjige bavi se junacima koji su dali svoj život za otadžbinu, a među njima se svakako izdvaja pričica o malom, desetogodišnjem naredniku kojeg je 17. oktobra 1915. godine sreo Pol Fortije Džouns na železničkoj stanici u Valjevu. Mališan je imao čin narednika na uniformi – tri zlatne zvezdice na epoletama, i u žurbi je šepao peronom. Dok su mu pripadnici dobrovoljne misije previjali nogu, ispričao im je da se vraća sa kratkog odsustva i da mu ne treba novac jer kuda god krene nailazi na gostoprimstvo kafedžija. U službi je bio sa svojim ocem, pa iako je od njega imao viši čin, nikad nije dopustio da mu otac salutira. Pre nego što su se hrabri mali narednik i Džouns rastali, nastala je fotografija koja je uz priču priložena u knjizi, ali ime desetogodišnjeg vojnika ostalo je do danas nepoznato, kao i sudbina koja ga je zadesila.

     U delu ,,Naše društvo, naši ljudi” Petrović je sakupio priče koje na najbolji mogući način dočaravaju duh Kraljevine a nakon kojih nećete moći da se ne zapitate gde bismo danas bili da nas u sprovođenju velikih planova i ideja nije sprečio rat. Čitaćete o letnjikovcu za ,,slabunjavu decu” koji je osnovao dr Radoje Vukadinović. Nakon što je ovaj beogradski lekar izložio svoju ideju kralju Petru, on mu je poklonio svoje imanje na Košutnjaku i novčanu pomoć. Samo šest meseci kasnije letnjikovac je počeo sa radom i svake godine je u njemu lečeno na stotine mališana. No, možda najzanimljivija priča je ona o oglednoj školi koja je u Beogradu otvorena 1935. godine i to na inicijativu jednog sasvim običnog profesora iz Pirota, Todora Lilića. Lilić je smatrao da je sprkoj prosveti neophodna promena, a s njime se složilo i Ministarstvo. Lilićeva škola je odbacila klasične vidove nastave koji su počivali na formalnostima i šablonskim metodama. Deca su aktivno učestvovala u nastavi, klasičnih domaćih zadataka nije bilo, a akcenat je stavljen na praksu, boravak u prirodi i razvijanje kreativnosti, znatiželje i kritičkog razmišljanja. Deca su u školu odlazila rado a i roditelji su bili zadovoljni. Vest o novim nastavnim metodama pročula se i izvan granica naše zemlje pa su školu posećivali nastavnici i profesori sa svih krajeva Jugoslavije, ali i iz inostranstva. Eksperimentalne metode pokazale su neverovatne rezultate pa je Ministarstvo rešilo da (zbog velikog interesovanja koje bi se pre moglo nazvati navalom) što pre otvori identične škole i u drugim gradovima... a onda je počeo Drugi svetski rat...

     Petrović u knjizi podseća na brojne ličnosti za koje je u to doba čuo čitav svet a mi smo ih, čini se, zaboravili. Tu su šahisti, glumci, dobrotvori, ali i ljudi koji su bili poznati samo lokalno, poput Miloša Radojkovića poznatog kao ,,Kalemegdanski Diogen”, profesionalnog zabavljača koji se odlučio na neverovatan podvig: da gura bure kroz Srbiju i u njemu živi; ili Živote Rankovića koji je zbog retkog medicinskog fenomena ostao poznat kao prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance; ili čuvene Beogradske proročice Mice koja je završila na sudu, ali je predvidela Drugi svetski rat, tvrdeći, doduše, da će trajati svega dva meseca.

     Interesantne priče se nižu jedna za drugom: prva bioskopska projekcija u Beogradu, uvođenje prvih telefona, pesma koju je Milutin Milanković napisao Miki Alasu i, kad smo već kod Mike Alasa, činjenica da je otkrio jedno ostrvce na Severnom polu koje pre toga nije bilo upisano u mape. No, mnogo zanimljivije od samog otkrivanja je jedan Mikin propust. Naime, da se naš čuveni akademik pozvao na pravilo ,,tera nullius”, odnosno pravilo o ničijoj teritoriji što je bila jedna od mogućnosti da država neku teritoriju prisvoji na osnovu toga što do tada nije otkrivena, to ostrvce na Severnom polu danas bi možda bila najsevernija tačka Srbije.

     ,,Nestvarno, a stvarno” je zanimljiva zbirka za istorijske sladokusce, ali njen značaj je mnogo veći od obične razonode tokom lenjih popodneva. U zemlji u kojoj se kultura sećanja poteže samo u političke i ideološke svrhe, dobro je podsetiti se da istoriju ne čine samo velike bitke već i obični ljudi i njihova svakodnevica. Neminovno je, međutim, da ćete nakon čitanja priča koje je sakupio Petrović osetiti blagu setu za onim što je nekad bilo (i što smo nekad bili) i da ćete se zapitati kako je moglo da bude. A nije.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Laguna