Moj mačkoljubivi život – Svetlana Slapšak

     Svetlana Slapšak (1948) je završila Klasične studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i doktorirala. Radila je u Institutu za književnost i umetnost, Muzeju u Svetozarevu, na filozofskim fakultetima u Ljubljani i Zagrebu. Predavala je na novoosnovanom postdiplomskom fakultetu za humanistiku (IHS), gde je bila dekanka. Bila je glavna urednica časopisa ProFemina. Jedna je od osnivača Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš” u Ljubljani. Predavala je na mnogim univerzitetima u Evropi, Turskoj i SAD. Dobitnica je brojnih književnih nagrada, među kojima sui  nagrade Američkog i Slovenačkog PEN-a. Sa 1000 žena za mir, predložena je za Nobelovu nagradu za mir 2005. Dobitnica je povelje EU za vođenje studija roda. Sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise. Za mariborski „Večer” piše kolumnu već dvadeset tri godine.

     ,,Moj mačkoljubivi život” je kombinacija autobiografije i priča o mačkama, s tim što autorka tvrdi da je zapravo reč o biografijama mačaka kroz koje se provlače i fragmenti njenog života. Priča počinje s početkom 20. veka, 1900. godine, dakle mnogo pre rođenja autorke, godine u kojoj se rodila njena baba Dušanka koja ju je naučila feminizmu i mačkoljublju. Baba je uglavnom bila ozbiljna, perfekcionista i organizator. Stalno je govorila kako se nekada mnogo bolje živelo i držala je do ugleda čak i kada se ,,kuburilo” s novcem, na primer, nikada nije žalila da i poslednji dinar da za cveće. Iako je ceo život provela u strogo patrijarhalnom okruženju i završila samo osnovnu školu, Dušanka je bila emancipovana propagirala je nešto što Svetlana Slapšak naziva ,,spontanim feminizmom”, odnosno negovala je uverenja koja apsolutno nisu bila uobičajena za to doba. Igrala je ulogu koja se od žene u to vreme očekivala, ali je ujedno i vešto prkosila patrijarhatu. Čvrsto je verovala da žena mora biti samostalna i obrazovana, da mora raspolagati informacijama i da joj brak ne sme biti jedini životni cilj. A volela je i mačke.

     ,,Moja baba izvesno je malo cenila muškarce. Po njenom mišljenju, žena je morala biti prvo samostalna, pa onda odlučivati da li će tražiti i imati partnera. Moju majku uopšte nije pripremala za domaćicu, već za fakultet. Ni njoj, kao ni meni, pristup u kuhinju nije bio dopušten: mogle smo samo u nabavku. Po njenim rečima, uvek je bilo dovoljno vremena da se tako prosta stvar kao što je kuvanje nauči. Isto je važilo i za ručne radove, spremanje, trikove oko održavanja is l. Nije bilo bitno za šta sam se ja školovala, jer sam od određene tačke o tome odlučivala sama: bitno je bilo da u tome ne gubim vreme na nevažne muškarce, a posebno da im se ne pokoravam na štetu svojih želja.”

     Dušanka je preminula 1970. godine a na sahrani se, po njenoj izričitoj želji, nije nosila crnina. Sve je teklo po planu, autorka je ostala sama u stanu u koji je pre toga delila sa babom i ubrzo je dobila prvu mačku.

     U daljim poglavljima koja nose nazive po mačkama koje su obeležile određeni period autorkinog života, nižu se sećanja na turbulentna vremena u kojima je Svetlana Slapšak na razne načine borila za slobodu, kako ličnu tako i onu idealizovanu opštu slobodu govora i mišljenja. Počev od studentskih dana i čuvenih događaja 1968. do sve veće represije intelektualaca koji nisu mislili kako je trebalo. Buran društveni život i politički aktivizam doprineli su do policijskoj praćenja i fizičkih okršaja. U toj ,,opštoj ludnici” utočište mira i razuma predstavljala je samo mačka Ksantipa, a godinu dana kasnije i Geza, par koji je morala da ostavi zbog putovanja u Atinu. Nije joj mnogo bilo potrebno da shvati da će mačke biti neodvojivi saputnici u njenom životu. ,,Ja sam u hladno i kišno oktobarsko jutro krenula vozom u Atinu, rešena da nanovo uredim svoj život, i sigurna da ću uvek imati mačke.”

     Plan je, doduše, samo delimično realizovan jer je po dolasku u Grčku autorka prešla iz jednog haosa u drugi, a život u Atini je tih godina bio daleko od pastorale. I uopšte uzev, čitav život je Svetlana Slapšak tražila svoje mesto, težeći za idealima, od Beograda, preko Grčke, do Slovenije. Jedina konstanta u životu bili su nemiri i prkos, i naravno, mačke.

     Koliko je autorki bitna sloboda kao takva, vidi se i u odnosu prema mačkama koje je spasavala sa ulice, volela, negovala i lečila. U načinu na koji se sa njima opraštala, ophodila i kroz njihovu neobičnu ćud razvijala odnos prema svetu. Mačke nemaju gazde, tako se makar smatra, ne možete ih posedovati i ako vam dopuste da pomislite da je baš to slučaj, onda treba da budete počastvovani jer su vas izabrale.

     Bilo da ovu knjigu čitate kao autobiografiju ili kratke biografije, ,,Moj mačkoljubivi život” je mnogo više od lične priče. U ovoj knjizi pored lične istorije (koja se zaista čita kao roman) prikazana je i porodična, ali i istorija jednog podneblja, svedočanstvo vremena. To je priča o položaju žena i kulturne elite, razbijanje nostalgičnih mitova o pređašnjem vremenu u kojem je sve, baš sve bilo mnogo bolje. To je kritika totalitarnih režima i ukazivanje na opasnosti nacionalizma koje mnogi širom sveta i dalje nisu svesni. A to što je pisana uz pomoć mačjih šapica je, razume se, samo bonus.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Štrik

Ljudski rod – Tom Filips

     Tom Filips je novinar i humorista iz Londona. Studirao je na grupi za arheologiju i antropologiju i na grupi za istoriju i filozofiju nauke na Kembridžu. Bio je glavni urednik britanskog ogranka sajta „BuzzFeed“, a radio je i na televiziji i u parlamentu. Napisao je dve knjige: Ljudski rod: kako smo sjebali sve što smo mogli (2018) i Truth: A Brief History of Total Bullshit (2020).

     ,,Ljudski rod” je duhovita kratka istorija ljudskih grešaka. Počev od mlade majmunice koju nauka danas smatra pramajkom ljudske vrste i zove je Lusi, i njenog (najverovatnije) pada sa drveta koji se dogodio pre otprilike tri miliona i dvesta hiljada godina, pa do događaja koji su se odigrali u proteklih nekoliko godina, Filips kroz 10 tematskih poglavlja čitaoce upoznaje sa spektakularnim greškama koje su pravili pojedini pripadnici naše vrste. Neki od njih su ostali poznati istoriji, na ovaj ili na onaj način, nekih se sećamo kroz maglu a nečija imena su nam potpuno nepoznata. Neki su delali iz dobrih namera, neki da bi se obogatili, neki jer su bili zaslepljeni narcisoidnošću i uverenjem u sopstvenu veličinu. Zanimljivo je, međutim, da u većini brljotina o kojima Filips piše postoji nekakav šablon, a najčešći je da ljudi po definiciji ne uče iz tuđih grešaka i vrlo rado ih ponavljaju, uvereni da će proći drugačije.

     Dobar primer za to je kampanja ,,Četiri napasti” Mao Cedunga, pokrenuta 1958. godine u Kini. Poznata je, na primer, loša procena tokom epidemije kuge u 17. veku kada su se mačke i psi masovno ubijali zbog pogrešnog mišljenja da su upravo oni prenosioci. Poznato je i da kada mačaka nema, miševi kolo vode pa su tako miševi i pacovi poveli kolo jedne od najrazornijih bolesti čovečanstva. Nepromišljeno istrebljenje vrste, dakle, uglavnom je donosilo dodatne probleme, ali Mao o tome očigledno nije bio obavešten pa je među četiri napasti smestio i vrapce. Matematika je bila prosta (za razliku od retorike koja je ptice predstavljala kao ,,javne životinje kapitalizma"), smatralo se da jedan vrabac tokom života pojede oko četiri i po kilograma zrnevlja kojim bi se moglo prehraniti stanovništvo. Pobijeno je oko milijardu vrabaca i tek onda se neko setio da vrapci ne jedu samo zrnevlje već i skakavce koji ne samo da su poveli kolo već, za razliku od vrabaca, nisu kljucali zrnevlje nego su uništavali čitave useve. Samo godinu dana kasnije u Kini je zavladala glad koja je trajala tri godine. Da se sa prirodom ne treba igrati pokazuje i drugi, obrnuti primer koji se jedan vek ranije odigrao u Australiji, kada je Tomas Ostin iz Engleske koji se tamo doselio 1859. godine rešio da sa sobom preseli i život kakav je vodio u svojoj domovini. Uredio je da mu se u Australiju dopreme životinje koje je lovio u Engleskoj, između ostalog i 24 divlja zeca. Ponovo se dogodilo nešto što znamo, ali Ostin nije mogao ni da nasluti: zbog njegovih zečeva koji su se evidentno razmnožavali mnogo brže nego što ih je on lovio, Australija se gotovo sto godina borila sa najezdom zečeva koji su jeli sve što su stigli i tako ugrozili neke od lokalnih biljnih i životinjskih vrsta.

      Još jedan zanimljiv primer kako pojedinac može napraviti štetu neviđenih razmera je priča o Tomasu Midžliju Mlađem, čoveku čija su otkrića u mnogome oblikovala savremeni svet. Naime, Midžli je izmislio i popularizovao benzin sa olovom zahvaljujući kom se obogatio i zahvaljujući kom je došlo do masovne proizvodnje automobila zbog kojih danas proklinjemo gužve u saobraćaju. Iako su podaci o štetnosti olova dugo bili poznati, novac ih je nekako gurnuo pod tepih. Drugi Midžlijev pronalazak je freon, zahvaljujući kojem danas svi u domaćinstvima imamo frižidere i za koji se danas pouzdano zna da uništava ozon i zaštitni sloj planete. Midžli je, dakle, bio genijalni pronalazač, ali na nesreću čitave planete bio je motivisan novcem i danas je upamćen kao čovek koji je ,,više uticao na atmosferu nego ijedan pojedinačni organizam na Zemlji”.

      Ovakva knjiga zasigurno ne bi bila kompletna da nema bar jedno poglavlje o ratovima i ludim vođama, i Filips nam, naravno, nije ostao dužan. U poglavlju ,,Rat? Hm. A čemu to služi?” autor nas upoznaje sa pretpostavkom da je ,,devedeset do devedeset pet procenata svih poznatih društava ratovalo prilično redovno”, ali i sa civilizacijom Harapa koja predstavlja značajan istorijski izuzetak. Na kraju svakog pogavlja Filips izdvaja kratke zanimljivosti o temi koju obrađuje, a na kraju poglavlja o ratovanju čeka nas spisak šest najbesmisenijih ratova u istoriji među kojima je, na primer, i ,,Rat kofe” koji se odigrao 1325. godine između italijanskih gradova-država Modene i Bolonje zato što su neki modenski vojnici ukrali kofu s bunara u Bolonji. Život je izgubilo oko dve hiljade ljudi, Modena je pobedila i ,,odmah ukrala još jednu kofu”. Vredi pomenuti i pobunu Roberta od Normandije, najstarijeg sina Vilijema osvajača, čiji je uzrok bio zađevica među braćom, odnosno činjenica da su pobunjeniku braća izlila punu noćnu posudu na glavu. 

     ,,Ljudski rod” je dobro opisan kao ,,katalog ljudske gluposti” i prepun je primera u koje prosto nećete moći da poverujete. A možda ćete i moći jer ćete se usred čitanja knjige osvrnuti oko sebe i setiti se da trenutno živimo u pandemiji koja je usmrtila više od dva miliona ljudi širom sveta a za koju su pre samo godinu dana pojedinci na visokim funkcijama tvrdili da ne postoji (neki, zanimljivo, to tvrde i danas) ili savetovali ljudima da piju otrovna sredstva za dezinfekciju (što su pojedinci, naravno, odmah potrčali da urade). Knjiga je obajvljena pre korone pa o njoj nema govora, ali možda je bude u nekom nastavku jer ako istorija nečemu uporno pokušava da nas nauči (a mi uporno odbijamo da je saslušamo) to je da su ljudi genetski predodređeni da prave neverovatne greške i čini se da je prava sreća što kao vrsta opstajemo ovoliko dugo.

     Ocena: 5/5

     Izdavač: Laguna

Mliječni zubi – Lana Bastašić

     Lana Bastašić (1986) je književnica rođena u Zagrebu. Objavila je zbirke kratkih priča Trajni pigmenti (2010) i Vatrometi (2013), knjigu priča za decu Nastja crta sunce (2015) i zbirku poezije Naivni triptih o Bosni i umiranju (2014). Njen prvi roman, Uhvati zeca, osvojio je Evropsku nagradu za književnost 2020. godine, a uvršten je i u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Dobila je nekoliko nagrada za kratku priču, dve nagrade za poeziju, i nagradu za neobjavljenu dramu. Priče su joj objavljene u nekoliko regionalnih časopisa i antologija kratke priče, uključujući Pucanja i Pristojan život. Jedna je od osnivača škole književnosti „Bloom“ u Barseloni i članica PEN centra u BiH. Ponekad živi u Beogradu.

     Zbirka ,,Mliječni zubi” (2020) sastoji se od dvanaest kratkih priča čiji su protagonisti deca koju povezuje odrastanje na Balkanu. Balkan u ovom slučaju nije samo geografska odrednica već kulturološki pojam. Priče su se mogle odigrati bilo gde, u bilo koje vreme, ali vezuje ih famozni balkanski mentalitet i tema na kojoj autorka insistira u svim intervjuima o novoj knjizi – uticaj patrijarhata na odrastanje i formiranje ličnosti.

     Prva priča ,,Šuma” u tom smislu i simbolično otvara zbirku i to rečenicom ,,Trebalo mi je dosta vremena da zadavim tatu”. Poslednja priča ,,Tata stiže kući” završava smrću oca i tako zatvara krug. Između te dve priče čitamo o deci koja prolaze kroz različite vidove traume: fizičko i psihičko nasilje, nedostatak roditeljske brige i ljubavi, nerazumevanje... Detinjstvo je u pričama deromantizovano, dekonstruisano i svedeno na mučne i neprijatne, ali vrlo realne epizode. Srećni ljudi se detinjstva sećaju kao najlepšeg perioda života – perioda bez briga čiji se problemi i boljke, ako postoje, posmatraju kroz smeh. Ali nisu svi ljudi srećni i nisu sva detinjstva bajkovita.

     ,,Djetinjstvo se često u javnom diskursu romantizuje, posmatra se kao neki nevini i slatki uvod u pravi život koji dolazi kasnije, a pritom zaboravljamo da je tim ljudima njihov trenutni život jedini pravi život, i da i oni osjećaju sve one emocije s kojima se suočavamo i mi odrasli. Ne vidim zašto je problem na poslu važniji od problema u školi. Zašto je problem u braku važniji od problema u školskoj klupi. Smeta mi ta snishodljivost prema dječijem iskustvu budući da su upravo ta iskustva ono na čemu će se izgraditi kao osobe.” (Iz intervjua za City Magazine)

     Ako je ideja ,,podrivanja patrijarhata” u središtu zbirke, ne bi trebalo da čudi što su žrtve nekih situacija opisanih u pričama devojčice. Jednu od njih maltretira nastavnik fizičkog, jednoj zvižde na ulici. Ali Lana Bastašić ističe važnu poruku koja se često zaboravlja kada je u pitanju ova tema: patrijarhat nije poguban samo za žene već i za muškarce. U prvoj, već pomenutoj priči, otac je glavna tema čaršije jer ide naokolo suvonjav i neopeglan. Niko njemu ništa ne zamera, njegov izgled je odraz njegove žene. Jedna žena iz komšiluka pronicljivo primećuje: ,,Vidi se to na čovjeku, kakvo žensko ima kod kuće”. U priči ,,Dan na bazenu” dečak trpi uvrede oca i njegovo psihičko stanje odražava se nemirima u stomaku, a bezizlaznost situacije maštanjem o Spajdermenu koji se pojavljuje kao heroj, ironično jer otac koji bi trebalo da bude heroj svakog srećnog deteta – to nije. Druga tema je neupitni autoritet odraslih, prikazan u primerima kroz odnos nastavnika i učenika, tačnije dve učenice koje nisu posebno dobre u tome što nastavnici predaju pa samim tim i nezainteresovane. Neuspeh i moranje se preslikavaju na osobe koje ih primoravaju i, vrlo interesantno, obe svoju mržnju prema njima projektuju nazad na sebe, maltene istim rečima: možda sam je podsjećala na besmislenost njenog posla (priča ,,Recital”).

     Tonalitet priča je sumoran (kao što to često biva kada je tema taj naš vajni balkanski mentalitet, čak i kada je prikazan kroz humor) a pripovedanje često faktografsko, bez stilskih ukrasa, ulepšavanja, u službi prenošenja informacije. Junaci nemaju imena jer im ni ne trebaju, a ono što im se događa može brzo iščileti iz sećanja – i može se steći utisak da je sve to nebitno (ko, gde, kada i šta), suština je u osećaju koju zbirka treba da prenese. 

     U ,,Mliječnim zubima” nisu samo muškarci negativci. Loše roditeljstvo po pravilu ne poznaje pol, baš kao ni dobro. Autorka poručuje da smo svi jednake žrtve i ta njena poruka je zacementirana poslednjom pričom. Teret patrijarhata na leđima nose svi, posebno muškarci koji u svakom trenutku moraju biti jaki, samostalni, racionalni. A deca sve posmatraju i upijaju obrasce poput sunđera jer neretko ne znaju za drugačije. I time se zatvara krug.

     Izdavač: Booka

     Ocena: 3.5/5

Nestvarno, a stvarno – Živojin Petrović

     Živojin Petrović rođen je u Beogradu 1969. godine. U ranoj mladosti pokazuje interesovanje za elektroniku i kibernetiku, a već sa 18 godina registruje samostalnu delatnost, kao svoje dopunsko zanimanje, i osniva servis za popravku TV, audio i video tehnike. Osnovao je firmu „Processor Commerce“, izdavačku kuću „GSM Public“ i prvi srpski časopis namenjen telekomunikacijama – „Mobilni magazin“, a zatim i „e magazin“, izdanje usmereno ka polju savremenih komunikacija, digitalne ekonomije i finansija. Osnivač je TV stanice Srpska naučna televizija, danas Brainz TV, čiji je direktor i glavni i odgovorni urednik. Autor je knjiga ,,Do viđenja” (prikaz pročitajte OVDE) i ,,Nestvarno, a stvarno”.

     Neobičan hobi Živojina Petrovića – prikupljanje zanimljivih priča iz prošlosti Srbije – naišao je na veliko interesovanje i, iako Petrović u ovaj podvig nije krenuo sa namerom da objavi knjigu – stigao do čitaoca u zbirci ,,Nestvarno, a stvarno”. Podeljena na nekoliko tematskih kategorija, ova knjiga upoznaje čitaoce sa neverovatnim događajima iz naše istorije. Neki su komični, neki tragični, neki su pravi herojski činovi, a neki samo crtice iz svakodnevnih života ljudi koje istorija više ni ne pamti. Većina priča smeštena je u period između dva rata – period koji, čini se, najviše privlači autora, a nakon čitanja ovih zanimljivih pričica malo ko neće osetiti nostalgiju za prošlim vremenima.

     ,,Nestvarno, a stvarno” obuhvata priče o herojima, političarima i naučnicima, o običnim ljudima kojima su se događale neobične stvari i lokalnim čudacima koji nisu ušli u istorijske udžbenike. Prvi deo knjige bavi se junacima koji su dali svoj život za otadžbinu, a među njima se svakako izdvaja pričica o malom, desetogodišnjem naredniku kojeg je 17. oktobra 1915. godine sreo Pol Fortije Džouns na železničkoj stanici u Valjevu. Mališan je imao čin narednika na uniformi – tri zlatne zvezdice na epoletama, i u žurbi je šepao peronom. Dok su mu pripadnici dobrovoljne misije previjali nogu, ispričao im je da se vraća sa kratkog odsustva i da mu ne treba novac jer kuda god krene nailazi na gostoprimstvo kafedžija. U službi je bio sa svojim ocem, pa iako je od njega imao viši čin, nikad nije dopustio da mu otac salutira. Pre nego što su se hrabri mali narednik i Džouns rastali, nastala je fotografija koja je uz priču priložena u knjizi, ali ime desetogodišnjeg vojnika ostalo je do danas nepoznato, kao i sudbina koja ga je zadesila.

     U delu ,,Naše društvo, naši ljudi” Petrović je sakupio priče koje na najbolji mogući način dočaravaju duh Kraljevine a nakon kojih nećete moći da se ne zapitate gde bismo danas bili da nas u sprovođenju velikih planova i ideja nije sprečio rat. Čitaćete o letnjikovcu za ,,slabunjavu decu” koji je osnovao dr Radoje Vukadinović. Nakon što je ovaj beogradski lekar izložio svoju ideju kralju Petru, on mu je poklonio svoje imanje na Košutnjaku i novčanu pomoć. Samo šest meseci kasnije letnjikovac je počeo sa radom i svake godine je u njemu lečeno na stotine mališana. No, možda najzanimljivija priča je ona o oglednoj školi koja je u Beogradu otvorena 1935. godine i to na inicijativu jednog sasvim običnog profesora iz Pirota, Todora Lilića. Lilić je smatrao da je sprkoj prosveti neophodna promena, a s njime se složilo i Ministarstvo. Lilićeva škola je odbacila klasične vidove nastave koji su počivali na formalnostima i šablonskim metodama. Deca su aktivno učestvovala u nastavi, klasičnih domaćih zadataka nije bilo, a akcenat je stavljen na praksu, boravak u prirodi i razvijanje kreativnosti, znatiželje i kritičkog razmišljanja. Deca su u školu odlazila rado a i roditelji su bili zadovoljni. Vest o novim nastavnim metodama pročula se i izvan granica naše zemlje pa su školu posećivali nastavnici i profesori sa svih krajeva Jugoslavije, ali i iz inostranstva. Eksperimentalne metode pokazale su neverovatne rezultate pa je Ministarstvo rešilo da (zbog velikog interesovanja koje bi se pre moglo nazvati navalom) što pre otvori identične škole i u drugim gradovima... a onda je počeo Drugi svetski rat...

     Petrović u knjizi podseća na brojne ličnosti za koje je u to doba čuo čitav svet a mi smo ih, čini se, zaboravili. Tu su šahisti, glumci, dobrotvori, ali i ljudi koji su bili poznati samo lokalno, poput Miloša Radojkovića poznatog kao ,,Kalemegdanski Diogen”, profesionalnog zabavljača koji se odlučio na neverovatan podvig: da gura bure kroz Srbiju i u njemu živi; ili Živote Rankovića koji je zbog retkog medicinskog fenomena ostao poznat kao prvi Srbin koji je u stomaku nosio blizance; ili čuvene Beogradske proročice Mice koja je završila na sudu, ali je predvidela Drugi svetski rat, tvrdeći, doduše, da će trajati svega dva meseca.

     Interesantne priče se nižu jedna za drugom: prva bioskopska projekcija u Beogradu, uvođenje prvih telefona, pesma koju je Milutin Milanković napisao Miki Alasu i, kad smo već kod Mike Alasa, činjenica da je otkrio jedno ostrvce na Severnom polu koje pre toga nije bilo upisano u mape. No, mnogo zanimljivije od samog otkrivanja je jedan Mikin propust. Naime, da se naš čuveni akademik pozvao na pravilo ,,tera nullius”, odnosno pravilo o ničijoj teritoriji što je bila jedna od mogućnosti da država neku teritoriju prisvoji na osnovu toga što do tada nije otkrivena, to ostrvce na Severnom polu danas bi možda bila najsevernija tačka Srbije.

     ,,Nestvarno, a stvarno” je zanimljiva zbirka za istorijske sladokusce, ali njen značaj je mnogo veći od obične razonode tokom lenjih popodneva. U zemlji u kojoj se kultura sećanja poteže samo u političke i ideološke svrhe, dobro je podsetiti se da istoriju ne čine samo velike bitke već i obični ljudi i njihova svakodnevica. Neminovno je, međutim, da ćete nakon čitanja priča koje je sakupio Petrović osetiti blagu setu za onim što je nekad bilo (i što smo nekad bili) i da ćete se zapitati kako je moglo da bude. A nije.

     Ocena: 4/5

     Izdavač: Laguna