Ne umirem – En Bojer

     En Bojer (1973) je američka pesnikinja i esejistkinja. Predaje na Umetničkom univerzitetu u Kanzas Sitiju, Misuri. Objavila je šest knjiga, među kojima je i Garments Against Women za koju je 2016. godine dobila nagradu Community of Literary Magazines and Presses Firecracker. U četrdesetoj godini joj je dijagnostifikovan agresivni rak dojke a borba s bolešću inspirisala ju je da napiše knjigu Ne umirem (2019), za koju je dobila Pulicerovu nagradu a koja je ujedno i prva knjiga ove autorke prevedena na srpski jezik.

     Ne umirem se kategoriše kao memoarska proza iz pera pesnikinje, samohrane majke koja se borila sa rakom. Za razliku od pisaca tipične memoarske proze, En Bojer ne prenosi samo svoje iskustvo, dan po dan, hronološki zabeležene uspone i padove. Ova knjiga je mnogo više od toga, ona ne deli samo ličnu priču već generalnoj pojavi pokušava da lice. Na samom početku prologa, Bojer se poziva na delo Bolest kao metafora Suzan Sontag u kojem je, kako kaže, kancer potpuno depersonalizovan, iako u životu obolelog verovatno nema ničeg ličnijeg. Nadalje, rak dojke je okarakterisan kao bolest žena. U knjizi Malignant S. Loklan Džen piše: ,,Jedna šarmantna mala dijagnoza preti da vas usisa u dubinu u arhetipsku smrt koju vam je dodelilo žensko telo”.

     ,,Iako rak dojke može da zadesi svakog ko ima tkivo dojki, žene nose najveći deo težine njegovih nedaća. Ove nedaće snaći će žene obolele od raka dojke u vidu prerane i bolne smrti, onesposobljavajućeg lečenja, onesposobljavajućih kasnih efekata lečenja, gubitka partnera, ličnih primanja i kapaciteta, ali nedaće dolaze i kroz socijalnu kaljugu ove bolesti – njenu klasnu politiku, rodnu ograničenost i rasno obojenu distribuciju smrti, njen obrazac neprestane smene konfuznih uputstava i brutalnih mistifikacija.”

     Rak dojke nije, dakle, čisto žensko pitanje, ali kao i sva druga mahom ženska pitanja sa sobom nosi dodatne nivoe sukoba i borbe – pre svega borbe tela s bolešću, ali i borbe uma s košmarom. Kao da to nije dovoljno, rak ima i političku, socijalnu, kapitalističku dimenziju i od žena se očekuje da, ma koliko iscrpljene, uvek budu jake i borbene. To je bolest koja se, kao nijedna druga, leči simbolima i pozitivnim duhom. Bolest koja ne napada samo ćelije već i identitet, koja ponižava, ali traži nadljudsku hrabrost. Ukoliko obolite od raka ne smete da posustanete, morate da držite glavu iznad vode jer ako to ne činite, vi izdajete sve druge žene koje se lavovski bore, a okruženje ne voli izdajice.

     ,,Od ljudi koji boluju od raka dojke očekuje se da budu isti kao pre, ali i bolji i jači i da im se u isto vreme stanje potresno pogoršava. Očekuje se da svoju nesreću zadržimo za sebe, ali da svoju hrabrost poklanjamo svima. Očekuje se da, kao što svako može videti na video-klipovima s Jutjuba, otplešemo ka svojim masektomijama, ili da, kao u seriji Seks i grad, ustanemo sa Samantom u svečanoj sali i zbacimo perike dok žene okupljene na banketu oduševljeno aplaudiraju. Očekuje se da se, kao što to čini Dana u Ženskim pričama, izvučemo iz deprimirajućeg samosažaljenja i da na ulicu izađemo sa stilom, glave obmotane ešarpom. Ako kasnije umremo, kao što Dana umire, od nas se očekuje da znamo da će naši prijatelji učestvovati u humanitarnom sportskom događaju i da će, pre nego što pređu na druge epizode, zastati na minut da se sete da smo nekad živeli.”

     Sa druge strane, to je vrlo usamljena bolest. Ne samo da se već zatrovano telo dodatno truje supstancama za koje zaista niko ne može apsolutno da tvrdi da će ga izlečiti, um se truje očekivanjima drugih. U jednom trenutku autorka cinično primećuje da ćemo možda za sto godina s nevericom gledati na hemoterapiju, kao što danas gledamo na ispuštanje krvi ili lečenje heroinom. Ljude obolele od raka napušta nada, želja za životom, ali često i do tada bliski ljudi, baš oni koji od pacijenata očekuju hrabrost i snagu a za koje je njihova bolest ,,preteška” i sa njom prosto ne mogu da se nose. Usamljena i jer se patnja i bol ne mogu opisati rečima, mada En Bojer u knjizi to maestralno čini, tako maestralno da vas odvodi u neki drugi, nezamislivo strašan svet od kojeg dugo nećete moći da se oporavite.

     ,,Osećate se kao vrsta životinje koja je melanholična i gledate svaki predmet želeći da ste on a ne vi, želite da ste luster, možda, ili posrebrena viljuška ili mačeta izložena na zidu, želite da budete sve (klupa, polomljena potpetica, ljuštura skakavca, baterijska lampa bez baterija, knjiga o brodovima, pukotina u podnoj dasci, hrastov list u slivniku, skalpel, čestica, tavan, megamarket) samo ne bolesna i napuštena životinja, želite da budete sve na svetu osim one koja je nekad bila voljena a sad je ostavljena sama.”

     Ovako se diže svest o raku dojke, ne ružičastim vrpcama na šoljama i majicama, ne gostovanjima lekara na televiziji jednom godišnje koji iznose zastrašujuće brojke i opominju da ničega od toga ne bi bilo da ste samo, o da ste samo otišle na taj prokleti pregled. I da, rak dojke je izlečiv ako se otkrije rano i da, da bi se otkrio rano neophodno je ići na redovne preglede, ali naš zdravstveni sistem (a to zaista nije samo naš problem) uopšte ne mari da vam pomogne da do pregleda dođete, naprotiv, kao da čini sve da do njega ne dođete. Zbog toga svake godine 4.000 žena u Srbiji sazna da ima rak dojke i zbog toga smo po smrtnosti od ove bolesti drugi u Evropi. Jer se opasnosti od raka dojke društvo seti jednom godišnje i umesto da iskoristi tu priliku da žene edukuje, troši ga nabijanje krivice. Knjiga En Bojer ne nabija krivicu. Ona je izuzetno teška, nelagodna, ona izaziva strah. Neophodan strah koji bi trebalo da vam sledi krv u žilama i odredi prioritete. Nakon čitanja ,,Ne umirem” sam, za svaki slučaj, proverila kad treba da idem na pregled, iako idem redovno i zapravo znam da do sledećeg ima još nekoliko meseci. Za svaki slučaj. I zbog toga ovu knjigu treba da pročita svaka žena (zapravo, svako kome je stalo do neke žene, ali hajde da budemo realistični). Ja bih je stavila u lektire. Uplašiće vas, naljutiće vas, upropastiće vam dan, ali možda će vam spasti život.

     Ocena: 5/5

     Izdavač: Red Box

Nevidljivi gradovi – Italo Kalvino

     Italo Kalvino (1923 - 1985) je italijanski književnik, esejista i novinar. Smatra se najznačajnijim italijanskim piscem 20. veka. Svoj prvi roman „Staza do paukovih gnezda“ objavio je 1946. godine, a iste godine dobija i prvu književnu nagradu. Nakon toga nastavlja da niže uspehe, ne zadržavajući se na jednom žanru – gotovo sve Kalvinove knjige su tematski, stilski i žanrovski potpuno različite. Neka od najpoznatijih dela ovog pisca su romani „Ako jedne zimske noći neki putnik“ (1979), „Zamak ukrštenih sudbina“ (1969), trilogija „Naši preci“ (1952-1959), zbirka pripovedaka „Kosmikomike“ (1965). Prethodne recenzije Kalvinovih knjiga možete pogledati OVDE.

     ,,Nevidljivi gradovi” su zbirka zamišljenih razgovora između mongolskog cara Kublaj Kana i mladpg Venecijanca Marka Pola. Kan je dostigao trenutak u životu koji postoji kod svih careva, koji nastupa ,,posle ponosa zbog beskrajne širine osvojenih teritorija, trenutak melanholije i olakšanja zbog saznanja da ćemo uskoro prestati da ih prepoznajemo i shvatamo”. Kako bi mu skrenuo misli i olakšao melanholično stanje, Marko Polo mu pripoveda o gradovima koje video na svojim proputovanjima. Na manje od 150 strana knjige, kroz reči čuvenog putnika, Kalvino čitaoce vodi kroz više od 50 izmaštanih gradova koje ne možemo pronaći ni na jednoj poznatoj mapi. Već iz njihovih imena se naslućuje da ta mesta ne postoje: Diomira, Isidora, Doroteja, Smeraldina, Otavija, a posebno ih uzbudljivim čine svojstva koja mladi putnik samo ovlaš pominje velikom vladaru.

     Čitaocu ubrzo biva jasno, kao i Kanu uostalom, da nešto sa ovim opisima nije u redu. Već prva pričica, o Diomiri, zvuči neverovatno, ali može podsećati na zapise o grandioznim antičkim metropolama. To je grad sa šezdeset srebrnih kupola, bronzanim kipovima i pozorištem od kristala – svetsko čudo, moglo bi se reći. Ali to je ništa u odnosu na fantastične elemente koji se smenjuju u ovom izmaštanom putopisu: grad paučina, vodeni grad, grad u kojem možda stanuju samo mrtvi, i tako dalje. Iako je svaka priča originalna i svako novo mesto fantastičnije od prethodnog, Kan u jednom trenutku primećuje ,,da gradovi Marka Pola liče, kao da prelaz iz jednog u drugi ne predstavlja put već razmenu elemenata.” Ne može se reći da mu veruje, ali pušta ga da govori upijajući svaku reč i konačno zaključuje da je jedini grad o kojem nikad ne govori Venecija, dom mladog pripovedača, na šta Polo zagonetno odgovara da je ona u svakom od opisanih gradova.

     Kalvino nikada ne piše direktno, sva njegova dela su metafore, pa tako i ovo. ,,Nevidljivi gradovi” se mogu čitati na nekoliko nivoa, kao izmišljeni putopisi, filozofske crtice ili alegorija o utiscima. Prolazeći kroz fantastična mesta koje Marko Polo opisuje, shvatamo da Kalvinovi gradovi obitavaju na nivou pre urbanističkih planova, građevinskih radova i konačno funkcionisanja, oni su ideje, utisci koje sa sobom iz njih nosimo, ono što ih čini živima. Njegovi gradovi su ,,kao i snovi sazdani od želja i strahova, iako je nit njihovog govora sakrivena, njihova pravila su apsurdna, perspektiva je varljiva, i svaka stvar sakriva neku drugu”. Ako je lepota u očima posmatrača, onda su i doživljaji u duši onoga ko doživljava, a samim tim za dotičnog i jedina istina. ,,Opisi gradova koje je Marko Polo posetio imali su tu vrlinu: mogao si da šetaš u mislima kroz njih, da se izgubiš, da se zaustaviš i ohladiš ili da brzo pobegneš.”

     Kalvino često piše o pričama i pripovedanju i ova knjiga nije izuzetak. Njena suština leži u sposobnosti pripovedača da izmisli, poveže i povede čitaoca/slušaoca na putovanje vezanih očiju. Ma koliko priča bila neverovatna, ona se prihvata kao umetnička istina i bez tog poverenja umetnost ne može da živi. Kada vas Kalvino uhvati za ruku i povede na putovanje po stranicama svojih knjiga, znajte da ono neće biti jednodimenzionalno i dosadno. Prošetaće vas kroz istoriju, filozofiju, folklor, nauku, politiku (zavisno od toga u koju knjigu kročite), spakovaće vas u postmodernističko vozilo i pustiće vas da se sami snalazite. Ako se budete vraćali njegovim knjigama, vožnja nikada neće biti ista. I kao što mesta o kojima Marko Polo pripoveda ne liče ni na jedno mesto poznato čoveku, tako i Kalvinove knjige predstavljaju jedinstvene, fantastične oaze izgrađene dovitljivošću, beskonačnom maštom i nesvakidašnjom originalnošću.

     Ocena: 4.5/5

     Izdavač: Plato

Mesečni favorit – februar i mart

     Prođe nam i prva godišnjica korone i verujem da niko od nas nije mislio da ćemo je dočekati. Posebno ne ovako. Skoro mi je na nekoj od društvenih mreža iskočio podsetnik na post koji sam podelila pre godinu dana, u kom je neko pitao da li možete da zamislite kad sve ovo prođe i kad budemo smeli slobodno da se grlimo i radujemo. Stvarno, da li možete da zamislite?

     Čitanje mi slabije ide u poslednje vreme i imam utisak da uopšte ne čitam (tačnije čitam samo vikendom), ali Goodreads kaže da to nije baš tako, štaviše, s obzirom na cilj koji sam postavila, ne samo da sve ide po planu, nego sam i u ,,pretplati”, što znači da komotno mogu da se prepustim jednoj poštenoj čitalačkoj krizi. Subjektivni osećaj i stvarnost mi se, izgleda, ovih dana slabo preklapaju.

     Nisam pisala post o favoritima za februar jer mi se prosto nije pisalo, a ne bih da ostanem dužna, tako da ću se u ovom postu osvrnuti na sve knjige koje sam pročitala tokom predhodna dva meseca. Goodreads kaže da ih je bilo deset (mene bolje ništa nemojte da pitate). Pa da krenemo redom:

     1. Tavanice, Suzana Brapcova – Divno sam se provela uz ovu knjigu iako ništa živo nisam ukapirala. Gledajući kasnije osvrte na instagramu shvatila sam da ljudi imaju različite teorije o tome šta se u knjizi zapravo zbiva. Ja nisam imala nikakve teorije, samo sam se prepustila vožnji i baš mi je prijalo. Pisala sam o knjizi na blogu, tekst možete pročitati OVDE.

     2. Teskoba večeri, Marike Lukas Rejnefeld – Zadesilo se tako da sam zaređala sa ,,teškim” knjigama i ,,Teskoba večeri” stvarno nije roman koji bih preporučila svakom. Ne mogu da kažem da mi se dopala jer kako da vam se dopadne to o čemu Rejnefeld piše – uvek je teško čitati o deci koja pate – ali da će vas ostaviti ravnodušnim, to sigurno neće. Tokom čitanja sam nekoliko puta htela da je ostavim nedovršenu, ali vukla me je. Znala sam da neće imati srećan kraj i naravno da ga nije bilo. I o njoj sam pisala, možda post može da vam pomogne da procenite da li imate dovoljno snažan stomak za nju. Tekst je OVDE.

     3. Narod iz tepiha, Teri Pračet – Evidentno je da mi je bio potreban detoks od teških tema pa sam se bacila na Pračeta, tačnije na jedinu njegovu knjigu objavljenu kod nas koju nisam pročitala do tada. Ovo je Pračetov prvi roman, odnosno verzija prvog romana koju je sredio malo kasnije u životu. Sa svakom novom knjigom mi je sve teže da se pomirim sa tim da ih je ostalo sve manje koje me čekaju i da će jedna biti poslednja. A onda se obradujem jer sam rešila da tada krenem sa čitanjem iz početka. Ako se još niste upoznali sa Pračetom, iskreno vam preporučujem da to što pre učinite. I baš zavidim svima koji ga čitaju prvi put.

     4. The Railway Children, Edith Nesbit -  Knjige Edit Nesbit smatraju se klasicima engleske književnosti za decu. Napisala je više od 60 knjiga od kojih je najpoznatija (i nekoliko puta filmovana) The Railway Children. Trebalo je da mi posluži kao nastavak detoksa, ali nisam uživala koliko sam očekivala. Očekivala sam nešto poput Malih žena, En iz Zelenih zabata i tsl, pa iako jeste pisana u tom maniru, nešto mi je nedostajalo i nije mi držala pažnju. Neke knjige možda ipak pregazi vreme, čini mi se da je sa decom sa pruge možda baš to slučaj.

     5. Nestvarno, a stvarno, Živojin Petrović – Nastavlja se moje detoks putešestvije i zanimljivo je da me publicistika uvek izvuče iz čitalačkih kriza. A zbirka ,,Nestvarno, a stvarno” je zaista idealna knjiga za takve periode. Forma je izuzetno kratka, priče su zanimljive i iskreno ih preporučujem svima koje interesuje istorija, posebno naša. U zasebnom tekstu možete pročitati nekoliko primera koji se nalaze u zbirci (OVDE), a dobra vest je da ove godine izlazi i drugi deo!

     6. Mliječni zubi, Lana Bastašić – A onda nazad na malo sumorniju prozu, jer fakat je da su mi se takve knjige nagomilale na policama. ,,Mliječni zubi” su moj prvi susret sa delom Lane Bastašić, pa iako nisam očarana zbirkom neću odustati. ,,Uhvati zeca” čeka svoj red i verujem gomili pozitivnih komentara koje sam čula o romanu, tako da se spremam da se uskoro bacim na čitanje. O ,,Mliječnim zubima” sam pisala OVDE.

     7. Ljudski rod, Tom Filips – Ako volite publicistiku i istoriju, i imate pomalo ciničan pogled na svet, onda vam od srca preporučujem ,,Ljudski rod”. U pitanju je kratka istorija ljudske gluposti i najupamćenijih grešaka koje je čovečanstvo ikada napravilo. Od državnih vođa sa dijagnozama, preko ratova, do zagađenja planete – genijalna knjiga o, reklo bi se, ipak ne baš tako genijalnoj ljudskoj vrsti. Više o knjizi pročitajte OVDE.

     8. Artur & Džordž, Džulijan Barns – Moja divna drugarica Slavka mi je pozajmila roman divnog Barnsa i toliko sam se radovala što ću ga čitati a onda sam ga jedva završila. Ne pamtim da me je neka Barnsova knjiga ovako namučila i smorila. Možda ipak treba da se držim publicistike dok me ne prođe ova ,,ništa mi se ne dopada i sve me smara” faza.

     9. Moj mačkoljubivi život, Svetlana Slapšak – Verovatno ste do sada već primetili šablon: uzmem knjigu koja bi trebalo da me oduševi pa se razočaram i onda brzo otrčim nazad u nefikciju. Knjiga Svetlane Slapšak je delom autobiografija delom niz biografija autorkinih mačaka, interesantan pogled u vreme koje s nostalgijom pamtimo kao nikad bolje i stvarno zanimljivo štivo za čitanje iako niste mačkoljubac (ako jeste, onda je to samo plus). O knjizi sam pisala OVDE, a iskreno vam preporučujem i da poslušate razgovor sa Svetlanom Slapšak na Štrikovom onlajn festival ,,Njena zemlja”. Ne morate da guglate, link vam ostavljam OVDE.

     10. Nevidljivi gradovi, Italo Kalvino – Mnogo sam se obradovala kad sam videla da je Plato konačno objavio ovu knjigu i odmah sam se bacila na čitanje koje je, avaj, potrajalo mnogo duže nego što to knjižica od stotinak strana zahteva. Kalvina obožavam i on je stvarno jedan od retkih pisaca čije su sve knjige potpuno drugačije i sa njim nikad ne znate šta da očekujete (osim eventualno neočekivanog, jelte). Pisaću vam o ovoj zanimljivoj knjižici a do tada vas molim da se upoznate sa delom ovog fascinantnog čoveka.

     Stigli smo do kraja liste! A titulu favorita odnose ,,Tavanice” i ,,Ljudski rod”. Pišite mi u komentrima kako se borite s čitalačkim krizama i da li i vi nekad upadate u periode kad vam je sve ,,onako”. Šta čitate tada? Da li se vraćate ,,onako” knjigama jer postoji šansa da (pazite sad:) nije problem u njima već u vama? Čekam vas u komentarima.

     Do sledećeg posta,

     Vaša (onako) Stš <3